Dobre rečenice su razlog zašto čitamo

Ne postoji saglasnost oko toga šta predstavlja rečenica. Najsigurnija definicija je tipografska: rečenica počinje velikim slovom i završava se tačkom – osim što neke počinju navodnicima, a neke se završavaju znakom pitanja ili uzvičnikom, dakle nije baš tačno. Pokušajmo ponovo i nećemo naći rešenje.



Rečenica je mala, zatvorena bočica koja sadrži značenje. Donosi neke vesti o svetu. Svakoj rečenici je potreban subjekat, što je imenica ili imenička fraza, i predikat, osnovni glagol. Subjekat uglavnom (ali ne uvek) predstavlja ono o čemu je rečenica, a predikat uglavnom (ali ne uvek) govori šta se dešava sa subjektom. Dakle, rečenica mora da sadrži subjekat i osnovni glagol, osim kada jedno ili oba izostavlja jer je njihovo prisustvo implicirano. Jasno?

Rečenica može da se sastoji od jedne reči ili može da se proteže u beskonačnost. Češki pisac Bohumil Hrabal je napisao ceo roman („Časovi plesa za odrasle i napredne“) u obliku jedne rečenice. A ipak je priznao da mu je komičan senzibilitet oblikovala jedna kratka koja je pisala na računu sa hemijskog čišćenja: „Neke fleke se mogu ukloniti jedino uništenjem samog materijala.“

Marsel Prust je u „Zatočenici“ napisao rečenicu o sofi od 447 reči – rekao je da je želeo da „tka te duge niti“ i „zaokruži istinu jednim potezom“. Za Prusta, rečenica je neprekidan tok misli. Kada je podelite na dva dela, prekidate niz. Zavisno od misli, rečenica može da bude mala krhotina smisla ili prustovski svet oživljen i osvetljen rečima.

Vešti pisci pišu u rečenicama – ne zato što su rečenice sredstvo kojim se svi služimo (iako jesu), već oni na rečenice gledaju kao na gradivni elemenat koji mora da bude dobar ili ništa neće biti dobro. Njihove knjige, koliko god duge da su na kraju, skupina su rečenica.

Naučnici sa Instituta za nuklearnu fiziku u Krakovu analizirali su više od hiljadu klasičnih dela autora poput Dikensa, Džojsa i Beketa, i otkrili da se rečenice ponašaju kao matematički multifraktali: strukture čiji najmanji delovi predstavljaju celinu. Najbolje pisanje je samodosledno. A šta čini određeno književno delo nezamenljivim? Njegove rečenice.

Rečenica predstavlja mnogo više od samog značenja. Ona je niz reči u kojem se sreću logika i lirika. Stvari koje su specifične za poeziju – metrika, ritmika, muzika – postoje i u prozi ili bi trebalo. Neki autori određuju svoje rečenice metrički, dok drugi umeju da odrede prelome rečenica pre nego što ih ispune rečima. Svi znamo da kod rečenice nije važno samo šta govori već i na koji način. Robert Frost je to nazvao „zvukom razuma“, emotivnom istinom koju možete da razumete čak i kada tu rečenicu izgovara prigušeni glas u susednoj prostoriji.

Pisci početnici su često previše zabrinuti zbog onoga što pokušavaju da kažu da bi se bavili time kako će to delovati i zvučati. Pogled im prolazi kroz reči do značenja koje im je važno da prenesu. Drže se sadržaja i zaboravljaju na formu – zaboravljaju da su sadržaj i forma ista stvar, da je to što rečenica govori u načinu na koji to kaže ali i obrnuto.

Ritam je toliko u osnovi jezika da ne morate da ga učite, on je pesma života. Njegove šablone usvajamo još u majčinom stomaku, uz otkucaje srca, a kasnije uz udah i izdah. Ritam je svuda oko nas, radosni refleks koji nas tera da lupkamo stopalom, pucketamo prstima ili tapšemo. U ritmu se nalazi značenje. Sjajni govornici čine da ritam reči odzvanja u našem umu i kostima pre nego što uspemo da shvatimo šta su rekli. Ritam nas osvaja, a zatim ga sustiže razum.

Loša gramatika je obično znak da je nešto pogrešno u ritmu. Ali mnogo toga može da bude gore od sintaksičke tačnosti – gore od pogrešno poređanih reči je kada ih neko stavi u red koji niti se kreće niti peva. Rečenica tada samo hramlje i krklja ka svom tužnom kraju. Kada pisac nema sluha za zvuk rečenice, tada je čitaocu jasno da nešto nije u redu, iako često ne može da objasni šta.

Rečenica bi za svakog čitaoca trebalo da predstavlja beskompromisno uživanje.
 
Autor: Džo Moran
Izvor: lithub.com
Prevod: Dragan Matković