Dnevnik izolacije – Pismo iz 2020. godine

Dragi prijatelju,

Kao neko zaštićen godinama privilegovan sam da, u okrilju dugih cevi, svaki prolećni dan tokom neprekidnog policijskog časa provodim među četiri zida. Što bi se reklo, 24/7. Poput mnogih mojih ispisnika, kao što su Laza i Bata, koji se i inače već godinama nalaze u mentalnoj i finansijskoj izolaciji. I da zbog toga osećam ponos i zahvalnost što misle na nas. Da se naoružam strahom za život koji, blago meni, ne vodim ja nego neko drugi.



Ustanem okupan sunčanim jutrom i po običaju najpre odem da se umijem. I, naravno, da operem ruke. Popijem toplu limunadu, slistim dvadesetak vitamina sabijenih u jednu šumeću pilulu i sednem za sto da pročitam novine, ali novina nema. Zovem Lazu i pitam kako ćemo za novine. Sve što te zanima ima na televiziji, kaže Laza. A čitulje? Nema više čitulja, sad objavljuju samo brojeve.

Izađem na prozor da malo udahnem svež vazduh i da zamišljam kako mi dolazi ćerka iz inostranstva. Da mi donese novine i cigare. Cigara nikad dosta, a sve drugo imam jer su nam omogućili da jednom nedeljno, od četiri do sedam, posetimo samoposlugu. Zovem Batu i pitam ga da li je bio u samoposluzi. Nisam lud da idem u samoposlugu, kaže Bata, imam tri gajbe piva još od zimus. Naravno, posle samoposluge dobro operem i ruke i noge i dezinfikujem cipele.

Kao nekad uživo, u šetnji, Laza je u početku bio raspoložen za svađu i preko telefona, ali sada izjavljuje da je stvar ozbiljna. Bata se još više prepao i kaže da se divi merama predostrožnosti. Ja im predlažem da se prijave i da zatraže nanogice. Kad završim razgovor, odlazim u kupatilo da se istuširam.

Otkako je počela pandemija spavam u dnevnoj sobi, samo vikendom odlazim na izlet u spavaću. Tamo prenoćim, zalijem cveće, obrišem prašinu i u ponedeljak se vraćam u normalan život. 

Moja Vera je kod ćerke u Norveškoj. Iako su tamo svi maskirani, niko na njih ne sumnja. Oni nisu tako sumnjičavi kao mi. Laza sumnja da tako malo umiru. Bata smatra da će da najebujer nisu drčni kao mi. Tako kaže. Ja sam kao obično u manjini i predlažem im da se, kad ukinu vanredno stanje, preselimo u Siriju. Tamo je rat, ali ima samo dvadesetak zaraženih.

Ručak preskačem i umesto toga pratim konferenciju Kriznog štaba, pa za večeru prelazim na voće. Šta spremaš za večeru, pitam Lazu. Uglavnom poparu, kao za doručak. Bata cevči poslednje zalihe korone. Moram da pređem na nikšićko iako ne podnosim Crnogorce, tako kaže. A ti, pitaju me. Ugasim svetlo, dobro operem šljive i krišom gađam s prozora svakog ko prekrši policijski čas. Posle toga dobro operem i samoga sebe, istrljam se alkoholom, sve prostorije naprskam asepsolom i napijem se.

Kad se otreznim, a to se često dešava, palim televizor ali prozor mi je stalno otvoren da bi vesti mogle da odu u etar. Baš ću da uđem u avion i da razdelim svima respiratore, da vidim ko će da me spreči, kaže jedan zaraženi građanin. Drugi zaraženi izjavljuje kako ne mora da nosi rukavice jer uvek govori suštu istinu. Treći koji je pozitivan kaže kako ne nosi masku jer njega i njegovu porodicu odavno svi hoće da ubiju. Četvrti bolesnim glasom kaže da ga je baš briga za naše tajkune jer da je zvao Guangdžou i da mu odande stižu lekovi protiv malarije. Peti sa gađenjem na licu izjavljuje da najviše na svetu voli Srbiju. Šesti bar jednom nedeljno ponavlja da su sledeće dve nedelje ključne. Mnogo, mnogo, mnogo, mnogo vam hvala, preklinjem vas izdržite još malo, sve ovo radimo zbog naših baka i deka, dodaje sedmi. Osmi se razvikao, ne može bre niko u prodavnice, je lʼ jasno! Na kraju prognoza vremena, lepa meteorološkinja, koja je malo mlađa od mene, sa botomiranim osmehom najavljuje još toplije dane.

Zovem Lazu da mu javim radosnu vest, ne javlja se. Zovem Batu, spava. Zovem Veru u Oslo, ali oni su verovatno šmugnuli u neki fjord. Ležem u kadu i puštam vrelu vodu.

Dejan Mihailović 12. april 2020.

Dnevnik izolacije: