Dnevnik izolacije – Čekajući šumara

Javlja mi se kolega s posla, a svi smo na poslu jer radimo od kuće, i pita kako su Laza i Bata, prijatelji mog prijatelja koji mi je napisao ono veselo penzionersko pismo u kojem je opisao kako provodi svoje karantinske dane, u duhu Rakićeve pesme „U kvrge su me bacili, o srama!“ I zbog toga zovem Batu, jer je prijatelj mog prijatelja i moj prijatelj, i pitam ga kako mu je u kvrgama. A on se odmah setio pesme i u njoj one Nevidljive Sile, pa mi recituje u slušalicu, ako se tako može nazvati moj mobilni telefon:

O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?

Dabome, dodaje, danas nas još uvek ne kolju sabljama i ne stežu kvrgama i verigama, nego se zadovoljavaju merama.



Pa kako da im doskočimo, pitam, nije više dovoljno samo da se smejemo.

Možda i jeste, kaže Bata, evo, rešio sam da u duhu slobodarske tradicije srpskog naroda obučem skafander i izađem napolje.

Kakav skafander, pitam.

Onaj medicinski, ćerka mi radi u domu zdravlja, pa mi je donela jedan, uz strogo naređenje da mogu da ga obučem samo ujutro u četiri sata i da u njemu odem u samoposlugu i kupim hleb i mleko, što u prevodu na naš penzionerski jezik znači nekoliko gajbi piva.

Lepo od nje, kažem.

Pa jeste, doduše, preganjali smo se malo, na kraju je pristala, i eto juče jedva nekako navučem tu skalameriju na sebe, baktao sam se celo prepodne, i najzad u po bela dana izronim na ulicu, kao da sam isplivao iz neke ronilačke misije, nije mi palo na pamet da idem u samoposlugu, nego sam lepo u podne izašao da prošetam.

Mnogo si se izložio, primećujem.

Pa i nisam, kaže Bata, potpuno sam se zaštitio ali sam izgledao kao Marsovac, malo su me čudno zagledali, pogotovu zato što su me godine pogrbile i što moram da nosim štap zbog duvanske noge, znam da baš ne izgledam kao bolničar.

I?

I ništa, došetam do naše lokalne samostalne trgovinske radnje da kupim pivo, a svi koji su stajali u redu na trotoaru iz istih stopa se razbeže, vesela im majka.

Ne vole Marsovce, zaključujem.

Nije što ne vole Marsovce, nego što ne vole lekare dok im korona ne zakuca na vrata, pa ja lepo uđem sam u radnju.

Lepa parada, kažem sasvim zadovoljan, dobro si ih se otarasio.

I ja njih i oni mene, dodaje Bata, na opšte zadovoljstvo. Izvolite, gospodine, pita me mlada kasirka, vidim da joj drhte i glas i ruke, pobegla bi i ona, ali joj gazdarica, koju odlično poznajem ali koja ima preko šezdeset pet godina, naredila da dolazi svaki dan jer da će da je inače otpusti, pa ja da je umirim pružim joj petohiljadarku i kažem, ja sam iz Gradske bolnice, potpuno dezinfikovan, idem kući i treba mi pivo da malo privežem dušu od respiratora, deder, ćerko, na onaj ulaz prekoputa donesi mi dve gajbe piva kad zatvoriš radnju, čekaću te ispred u ovom istom skafanderu, a ostatak para zadrži za sebe.

Potpuno te razumem, kažem Bati, ne znaš više šta ćeš sa tolikim parama od penzije.

Hoće kasirka, kaže Bata, prihvati pare i ja izađem iz STR i krenem kući kroz parkić koji se nalazi između mog solitera i radnje. E sad dolazi glavni deo ove moje narodnoooslobodilačke priče. 

Psi, pitam, kućni ljubimci? Mora da su te saleteli u parkiću.

Ni po jada. Malo su lajali pa su se i povukli jer su im se i gazde na moju pojavu udaljile iz objekta, to jest iz parkića.

Skafander, znači, kao totalna odbrana.

Jeste, prijatelju, vizuelna pretnja, ali ne za svakog. Kako sam izašao iz parkića i kročio u svoju ulicu, odjednom se niotkuda stvorilo policijsko vozilo, pirli-pirli, pravo ispred mene, i iz kola izlazi policajac, sve na njemu zveči od oruđa i oružja, drži u ruci voki-toki i javlja nekome, dva es, šest pet devet, pristupam. I pristupi.

Lele, Bato, kažem.

Samo da vidiš. Dobar dan, dobar dan, vaše isprave, kaže drug milicajac. Ja mu kažem, ti ćeš mene da legitimišeš, balavče jedan, sram te bilo, krvario sam u ratu da vi možete slobodno da živite, naganjao se sa Švabama po šumama i ti ćeš mene da proveravaš, nemoj da pozovem Ćulafića!
Bato, pitam, Bato, koliko ti imaš godina?

A... ovaj, koje godine je ono Tito umro, pita Bata.

Osamdesete.

E, toliko, kaže Bata.

I šta je onda bilo, pitam.

Onda je, dragi moj, došao šumar i razjurio i Nemce i partizane!
 
22. april 2020. Dejan Mihailović

Dnevnik izolacije: