Đorđe Bajić: Pokušavam da svetu udahnem malo reda i pravde

„Ne želim nikog da ubedim da ’misli mojom glavom’, već da mu predočim i obrazložim svoje stavove o pogledanom ili pročitanom. O umetnosti i popularnoj kulturi treba što više pričati i raspravljati, a posebno je važno da se iznesu različita mišljenja i pogledi na svet. Ljudi često zaboravljaju da je naša velika ljudska prednost to što svi ne mislimo isto“, kaže Đorđe Bajić čiji se novi roman „Smrt u ružičastom“ već našao na listi najčitanijih.



Da li ste vi pisac koji je povremeno književni i filmski kritičar ili je to obrnuto? Šta uopšte danas znači biti kritičar kada je tržište mera svega pa i umetnosti?

Prvu filmsku kritiku sam objavio još 1997. godine u tada čuvenoj XZabavi, ali su se uslovi da se kontinuirano posvetim kritičarskom radu stekli tek nekih desetak godina kasnije, kada sam dobio stalni angažman u veb magazinu Popboks, a zatim i mesečniku Yellow Cab. Danas pišem za City Magazine i Vreme, često sam i gost-kritičar u RTS-ovoj Velikoj iluziji kod Sandre Perović.

U „Kritičkom vodiču kroz srpski film“ i „Najboljim srpskim filmovima XX veka“, knjigama koje sam napisao zajedno sa Zoranom Jankovićem i Ivanom Velisavljevićem, a koje je objavio Filmski centar Srbije, pisanjem o sedmoj umetnosti ispričana je jedna sveobuhvatna slika života u našoj zemlji tokom poslednjih dvadeset godina, na šta sam veoma ponosan. Ali, bez pisanja ne mogu. Nedavno objavljen triler „Smrt u ružičastom“ je moj četvrti i za sada najuspešniji roman – sve više ljudi me prepoznaje i prati kao pisca beletristike, što me izuzetno raduje. Trudim se da ova tri polja u kojima delujem uklopim i izbalansiram i za sada mi to, srećom, sasvim lepo polazi za rukom.

Da li čitaoce uopšte zanima šta kritičari misle o pojedinim knjigama i filmovima?

Mislim da pisanje kritika ima svrhe. Da ne mislim, ne bih ih ni pisao. Uspeo sam da postignem da ljude koji prate film zanima moje mišljenje, čak i onda kada sa njim nisu saglasni. Zadatak koji sam sebi postavljam kada se dohvatim tastature kako bih „živopisao“ neki film ili knjigu jeste da čitaocu pre svega objasnim o čemu se tu radi, pa da iz toga svako može da izvede zaključak da li je u pitanju nešto što bi moglo da ga zainteresuje.

Tu je uvek i subjektivni segment koji sadrži moj utisak i vrednosnu procenu, s tim da sam svestan da različiti ljudi različito reaguju na iste filmove ili knjige. Ne želim nikog da ubedim da „misli mojom glavom“, već da mu predočim i obrazložim svoje stavove o pogledanom ili pročitanom. O umetnosti i popularnoj kulturi treba što više pričati i raspravljati, a posebno je važno da se iznesu različita mišljenja i pogledi na svet. Ljudi često zaboravljaju da je naša velika ljudska prednost to što svi ne mislimo isto.

Publika vas prepoznaje kao autora trilera, da li to znači da ni vi kao pisac ne možete da odolite temama iz podzemlja sa ukusom devedesetih ili smatrate da je kriminal i dalje najvažnija tema u Srbiji?

Naravno da sam se u svojim romanima dotakao i kriminalnog miljea, to je bilo neizbežno imajući u vidu žanr u okviru koga stvaram, s tim da nijednog trenutka nisam imao potrebu da ono što pišem bude u potpunosti podudarno sa stvarnim životom. Možda bi bilo najtačnije reći da sam postojeću stvarnost prilagodio žanru i svom senzibilitetu, izbacio dosadne delove i prevashodno se usredsredio na likove i misteriju. „Smrt u ružičastom“ je delom stvarnosna proza, a, opet, delom i beg od stvarnosti – moj pokušaj da svetu udahnem malo reda i pravde, pa makar to bilo izvodljivo samo u romanu.

Što se devedesetih tiče, u romanu ima odjeka ove turbulentne decenije, mada ovo nije roman o tom vremenu. Radnja romana smeštena je u ovaj naš današnji Beograd i verujem da će svi na njegovim stranicama prepoznati trenutak u kome sada živimo. Kao čoveka i pisca me pre svega zanimaju sadašnjost i budućnost, pa tako i u „Smrti u ružičastom“ idem napred.

Voleo bih da čitaoci Beograd u mojim romanima dožive kao Los Anđeles u delima Rejmonda Čendlera – to jeste taj grad, ali u isti mah i njegova varijacija i nadogradnja. Jedan od mojih glavnih ciljeva tokom pisanja bio je da pogodim pravi ton i poruku: život jeste neretko brutalan i nepravedan, to ne sporim, ali istovremeno nudi i toliko toga lepog. Moje priče jesu mračne, ali se trudim da u tome ne preteram. Mrkli mrak, eto, mene ne zanima.

Stiče se utisak da ozbiljno nameravate da se bavite krimi pričama jer već imate i svog dežurnog junaka, inspektora Nikolu Limana. Koliko je on zaista izmišljen lik?

Liman je dete različitih uticaja. Želeo sam, naime, da stvorim „junaka sa greškom“, čoveka čije je srce na pravom mestu i koji se uporno bori da istera pravdu bez obzira na sve teškoće i nedaće, a koji istovremeno nije bez mane i straha. Liman u „Smrti u ružičastom“ hoda beogradskim ulicama prekrivenim prljavim decembarskim snegom i pokušava da shvati okolnosti koje su dovele do smrti jedne bogate i nesrećne žene, istovremeno se boreći sa vlastitim problemima i demonima.

On je Filip Marlou za XXI vek, suštinski dobar čovek u sivo-crnom svetu. Uz to, i čvrsto ukorenjen u ovo naše sada. Tu su i njegovi prijatelji i kolege, supruga koju je izneverio i svedok koga po svaku cenu želi da zaštiti. Trudio sam se da ga učinim što stvarnijim, da ga „prokrvim“, da ga „oživim“, a čitaoci tvrde da sam u tom svom naumu i uspeo. „Smrt u ružičastom“ je sasvim konkretno početno mesto za upoznavanje sa Limanom, roman u kome možete najbolje i najpodrobnije da ga upoznate.

Da li pisca Bajića nekad analizira kritičar Bajić i na koju policu savremene srpske književnosti bi stavio njegova dela?

Sam sam svoj najveći kritičar i dobro je dok je tako. Vidim sebe na delu police na kojoj se nalaze žanrovski pisci, moji savremenici i, sa zadovoljstvom to mogu da kažem, prijatelji. Mi „trileraši“ se držimo zajedno i pomažemo, to zajedništvo koje osećam sa njima puno znači. Jedni drugima nismo konkurencija, već podsticaj. „Smrt u ružičastom“ može da stoji uz „Otpadnike“ Anje Mijović, „Jedan pogrešan korak“ Marka Popovića, „Jutarnju zvezdu“ Vladimira Vujinovića.

Tu je i „Tito je umro“ Mirjane Novaković, roman koji je pre desetak godina možda i ključno doprineo da se domaći pisci okrenu kriminalističkom žanru, te serijal o Andriji Avakumoviću Kumu čiji je tvorac Verica Vinsent Kol, književnica na čijem sam romanu „Supermodel za ubistvo“ radio kao urednik. Od savremenih krimi pisaca koji koketiraju sa komičnim izdvojio bih Mirjanu Đurđević (serijal o Harijeti) i Bojana Ljubenovića („Da je bolje, ne bi valjalo“ – trenutno jedan od najvećih knjiških hitova u Srbiji). Scena polako ali postojano i evidentno jača i to je ono što je u ovom trenutku najvažnije.

Jedan ste od autora knjige „Kritički vodič kroz srpski film 2000–2017“. Gde je danas naš film, na začelju holivudskog interesovanja ili na zlatnoj sredini evropske kinematografije?

Korona je zadala snažan udarac sedmoj umetnosti i bioskopski film se od njega još nije oporavio. Kako svetski tako i naš. Ali, ide polako nabolje. Ikićeva „Oaza“ je prošle godine prikazana i nagrađena u Veneciji, a nedavno i proglašena za najbolji film FEST-a. U bioskopima je trenutno i „Lihvar“, film Nemanje Ćeranića koji pokazuje koliko je važna inicijativa mladih autora. Tu su i „Kelti“, debitantski film Milice Tomović prikazan u Berlinu. Sve su to sveži naslovi naših mladih autora koji zavređuju punu pažnju. Mladen Đorđević trenutno snima svoj novi film („Prvi maj“), do kraja godine će iza kamere stati i Maja Miloš („Pukotina u ledu“).

Već snimljene nove filmove imaju već višestruko dokazani autori kao što su Srđan Dragojević („Nebesa“), Dušan Milić („Mrak“), Milutin Petrović („Nečista krv: Greh predaka“), Raša Andrić („Leto kada sam naučila da letim“)... Spisak je podugačak i sve su to naslovi od kojih zaista puno očekujem i koji će, siguran sam, obogatiti i oplemeniti naš film. Kvalitet definitivno postoji, a posebno su dragoceni autori poput Avramovića i Bjelogrlića koji umeju da objedine komercijalno i kvalitetno. I, eto, tu negde nekako i polako ponovo dolazimo do priče o žanru...

Zašto nam je tako važan taj Oskar i da li ćemo ga ikad dobiti?

Oskar donosi veliki prestiž. Doći čak i samo do nominacije je vraški teško. Ima tu dosta politike i kalkulacija, a potrebno je i dosta sreće. Ono što je sada najvažnije za srpski film jeste da bude kontinuirano prisutan na festivalima A kategorije, na prestižnim filmskom feštama kao što su Kan, Venecija i Berlin. To nije nimalo lak put – našim autorima je teško da uđu na velike strane festivale čak i kad ponude svetski kvalitet, prednost uvek nekako imaju reditelji koji dolaze iz velikih kinematografija. Ali to je prosto tako i jedino što možemo po tom pitanju da uradimo jeste da budemo što je moguće bolji. Rezultat će doći, pa možda jednom i taj famozni Oskar.

Zašto se u Srbiji žanrovski romani i dalje ne smatraju „ozbiljnom književnošću“ iako su mnogo čitaniji?

Da se ne lažemo – u svetu (a katkad i kod nas) postoje slučajevi kada loše napisani žanrovski romani postanu veliki hitovi. U poslednje vreme to su uglavnom plitke romanse sa dosta pornografije, one su u trendu i prodaju se kao vruć hleb iako ne zadovoljavaju neke osnovne književne kvalitete. Znači, u tim slučajevima u pitanju i jeste „neozbiljna književnost“. Što ne znači da žanrovska književnost ne nudi kvalitet, treba samo unutar tog nekad i lažnog ili tek prividnog obilja odabrati pravi naslov. Kao i u svemu u životu, usredsrediti se na ono što valja – a naši izdavači su se pobrinuli da iz dana u dan ipak ima sve više toga da se probere i odabere.

Šta je za vas popularna kultura?

Popularna kultura jedan je od veoma važnih aspekata mog života, sila koja pokreće svet (ili kretanje po njemu, barem, čini mnogo lepšim i podnošljivijim). Ne mogu da zamislim svoje postojanje bez knjiga, filmova, stripova, muzike... Osećam se izuzetno počastvovano što su sada i moji romani deo te šarenolike i uzbudljive ponude.

Razgovarala: Dušica Anastasov
Izvor: expres.net