Disksvet Terija Pračeta: Vodič za početnike

Teri Pračet mi je jednom prilikom rekao da čitaoce obično savetuje da putovanje kroz Disksvet ne počinju „Bojom magije“ (1983), prvim romanom u njegovom serijalu.



Zašto? Zato što 1983. godine, kada je objavio „Prvi roman o Disksvetu“, nije mogao ni da pretpostavi kakve će biti razmere onoga što je pokrenuo.

Jedan od najistaknutijih savremenih pisaca na engleskom jeziku je tokom naredne 32 godine Disksvetu posvetio još 40 romana. Pisao ih je sve do 2015. – prvo na kompjuteru, a zatim pomoću softvera za prepoznavanje glasa – kada je, na žalost miliona obožavalaca širom sveta, izgubio borbu sa nemilosrdnom Alchajmerovom bolešću.

Pre skoro četiri decenije, u glavi novinara Terija Pračeta uobličila se ideja o magijom ispunjenoj ravnoj, kružnoj ploči, postavljenoj na ramena četiri slona, koje na svojim leđima nosi ogromna kornjača dok pliva kroz nepreglednu svemirsku prazninu. Ovaj neobični disk Teri je naselio čarobnjacima, patuljcima, trolovima, zmajevima, neustrašivim varvarima i mnoštvom drugih stvarnih i fantastičnih stvorenja iz svoje mašte.

Svaki čitalac koji smatra da bi avanturu u Terijevom svetu trebalo počne „prvom knjigom“, i pritom očekuje će ga put dalje voditi kroz 40 varijacija iste teme, u velikoj je zabludi. Da odmah raščistimo, romani o Disksvetu nisu, strogo govoreći, serijal – bar ne u smislu priče koja se razvija iz nastavka u nastavak. Umesto o serijalu, možda bismo pre mogli govoriti o svojevrsnoj „porodici romana“.

Čarobnjak Rinsvind i rođenje sveta

Iako su „Boja magije“ i njen nastavak „Svetlost čudesnog“ (1986) upoznale čitaoce sa Diskom, ove dve knjige su, po mnogo čemu, samo prolog za niz romana koji su usledili.

One nam pružaju osnovna saznanja o društvenim idiosinkrazijama i geografiji novog sveta, kao i nekim od likova sa kojima ćemo se u budućnosti sretati.

Njihov sadržaj je, već od prvih redova, oživljen i uokviren Terijevim nenadmašnim smislom za humor i jedinstvenim originalnim stilom: tekst nije nepotrebno isprekidan podelom na poglavlja, već se u njemu neometano nižu urnebesne scene, igre rečima, iščašene interpretacije savremenih fenomena, otvorene i prikrivene aluzije na mitologiju i književne klasike i fusnote koje meandriraju kroz duhovite opservacije paralelno sa glavnom pričom.

Moglo bi se reći da prve knjige o Disksvetu zapravo predstavljaju šaljivi osvrt na žanr mača i magije, priče o „zmajevima i lagumima“, tolkinovske pohode i uobičajene trikove kojima se služe pisci fantastike (uvođenje paralelnih univerzuma kada priča zapne i sl).

Hronološki gledano, prvi Pračetov antiheroj bio je čarobnjak Rinsvind. Životni put ovog dobronamernog, ali dozlaboga nespretnog čarobnjaka ispunjen je nezgodama, koje najčešće sâm izaziva. Njegov odani pratilac u vratolomnim avanturama je naivni Dvocvet, prvi turista u istoriji Diska.

Zajedno sa Prtljagom, Dvocvetovim kovčegom koji poseduje sopstvenu volju, njih dvojica u više navrata, obično potpuno nesvesni značaja svojih postupaka, uspevaju da spasu svet od propasti.

„Boja magije“ i „Svetlost čudesnog“ prate Rinsvindovo haotično putovanje preko Diska i zapravo su jedine dve knjige koje u ovom „serijalu“ treba čitati jednu za drugom kako bi se priča saznala u celini.

Svi kasniji romani pisani su kao zaokružene, nezavisne „epizode“: čitalac može uživati u svakoj pojedinačnoj priči, a da pritom ne mora biti upoznat sa sadržajem ostalih knjiga.

One kojima je u životu ipak potrebna neka vrsta strukture i organizacije obradovaće podatak da se romani o Disksvetu mogu razvrstati na nekoliko podskupova. Reč je o grupama romana u kojima se pojavljuju isti likovi i u kojima, ako se čitaju redom, postoji hronologija pripovedanja i razvoj likova (ali ne nužno i zapleta).

Moćna i svakodnevna magija

Pračetov svet je, kao što je već pomenuto, ispunjen magijom. A gde ima magije, lako predvidljiva i nezaobilazna nuspojava su čarobnjaci. Ličnostima i događajima na Nevidljivom univerzitetu, vodećoj instituciji za proučavanje magijskih fenomena na Disku, centralna uloga je poverena u desetak romana.

Pre nego što se dolaskom Mastrama Ridkalija na mesto arhirektora situacija stabilizovala, na Nevidljivom univerzitetu je vladao haos, profesionalno napredovanje kroz čarobnjačku hijerarhiju bilo je moguće isključivo efikasnim eliminisanjem kolega, a preterana upotreba magije je privlačila užasne zveri iz Utamničenih dimenzija.

Ridkali mudro uviđa da prava moć magije leži u sposobnosti da se prepoznaju situacije u kojima je ne treba koristiti – ali istovremeno je svestan i činjenice da onima koji nas okružuju treba jasno dati do znanja da bismo mogli da je upotrebimo, znate, ako nas neko baš isprovocira.

Ova grupa romana u sebi sadrži više slepstika nego njene ostale rođake u serijalu i nikako je ne smeju propustiti ljubitelji romana „Porterhouse Blue“ Toma Šarpa, kao ni svi oni koji su ikada kročili na univerzitet. Teri nikada nije studirao, ali je očigledno bio dobro upoznat sa načinom funkcionisanja tih obrazovnih ustanova.

Upotreba magije na Disksvetu nije ograničena samo na akademske krugove. Roman „Jednakost rituala“ (1987), koji se u knjižarama pojavio samo godinu dana nakon „Svetlosti čudesnog“, upoznaje nas sa još jednim od Pračetovih nezaboravnih likova: (gazdaricom) Esmeraldom Vedervaks. Ova veštica, među sugrađanima (a i šire) poznatija kao Baka Vedervaks, poseduje sve osobine koje Rinsvindu nedostaju: odlučna je, neustrašiva, tvrdoglava, stroga, ponosna i obdarena neizmernim talentom za magiju.

Već od romana „Sestre po metli“ (1988), drugom po redu u grupi romana posvećenih doživljajima veštica iz male planinske kraljevine Lenkr, Baka i njena simpatična koleginica i partnerka u avanturama Nana Og funkcionišu kao dobro podmazana mašina.



Zajedno sa Magrat Garlik (Magratinoj majci se svidelo ime Margaret, ali, avaj, nije znala kako da ga napiše), trećom članicom njihove veštičije ekipe, one rade upravo ono što vešticama najbolje ide od ruke: mešaju se u sve što se oko njih dešava.

U „Sestrama po metli“, koje neodoljivo podsećaju na Šekspirovog „Magbeta“, pisac je iskoristio priliku da se na briljantan način poigra sa poznatim i propusti ga kroz komični filter Disksveta. Humor pršti sa stranica od samog početka:

Dok je u kazanu ključalo, jezivi glas zapišta: 'Kada ćemo se nas tri opet naći?'

Nastade tišina.

Potom drugi glas mnogo običnijim tonom reče: 'Pa, što se mene tiče, može u sledeći utorak.'

Pračet se ovim konceptom služi i u ostalim romanima o vešticama, pa u „Maskaradi“ (1995) prepoznajemo „Fantoma iz opere“, a u „Vešticama na putu“ (1991) – „Pepeljugu“.

Umesto da jednostavno prepriča dobro poznate priče, smestivši njihovu radnju na Disksvet, on uzima samo klicu njihovog zapleta i vešto je transformiše u duhovito aranžiranu alternativu.

Smrt na Disksvetu

Zanimljivo je da je roman „I Shall Wear Midnight“ (2010) nastao u vreme kada je njegov autor ulazio u ozbiljniju fazu borbe sa Alchajmerovom bolešću. Ritam, kompleksnost i avanturistički duh ove knjige su izvanredni i ona je, po mom mišljenju, jedno od Terijevih najboljih dela.

Osvrćući se na mogućnost da će Alchajmerova bolest odigrati ključnu ulogu u njegovoj smrti, Teri je prilikom jednog našeg razgovora, na njemu svojstven način, prokomentarisao: „Ne smeta mi što ću umreti, samo bih voleo da budem prisutan kada se to desi.“

Iako će se ovaj izbor mnogima učiniti pomalo čudnim, Teri je u serijalu o Disksvetu ulogu vodiča kroz svoja promišljanja o životu i ljudskoj prirodi poverio Smrti.

Ovaj lik je veoma brzo stekao veliku popularnost među čitaocima. Predstavljan je kao kostur koji, odeven u ogrtač sa kapuljačom i naoružan kosom, lovi duše pokojnika i vesnik je kraja svih stvari. Uvek govori OVIM FONTOM, a vremenom je poprimio mnoge ljudske osobine.

Uprkos zastrašujućoj pojavi i poslu kojim se bavi, Smrt je junak koji redovno spasava svet sa ivice propasti, a njegovu ličnost karakterišu neobična naivnost i nevinost. Njegov konj se, na primer, zove Binki.

Roman „Mort“ (1987), u kome saznajemo šta sve može poći naopako kada Smrt angažuje šegrta, još jedna je od knjiga koju početnici slobodno mogu da izaberu kao uvod u Disksvet.



Duga ruka zakona

Kada mu je 2014. godine Univerzitet Južne Australije dodelio počasni doktorat, Teri je prilikom obraćanja okupljnim studentima primetio: „U ser Semjuelu verovatno ima više mene nego u bilo kom drugom liku o kome sam pisao.“

To je razlog zbog koga svi koji su zainteresovani za Pračeta obavezno moraju pročitati grupu romana posvećenu čuvarima zakona u gradu Ank-Morporku i njihovom zapovdeniku Semjuelu Vajmsu.

Posveta iz romana „Straža! Straža!“ (1989) sjajno ilustruje piščevu razigranu sklonost izvitoperivanju žanrova:

Mogu se zvati Dvorska straža, Gradska straža ili Patrola. Kakvo god im bilo ime, njihova je svrha u bilo kom delu herojske fantastike ista, a to je da otprilike u trećem poglavlju (ili desetom minutu filma) ulete u sobu, napadnu junaka jedan po jedan i da zatim budu pobijeni. Niko ih nikada nije upitao da li bi oni to želeli.

Ova knjiga posvećena je ovim vrlim ljudima.

Kroz deset romana o Straži Pračet sprovodi suptilno preispitivanje ljudske prirode i većine čovečanstvu svojstvenih predrasuda, zalazeći u pitanja nacionalizma, rasizma, diskriminacije i genocida.


Iako su ove važne teme obrađene sa mnogo takta, Terijeva strast i ljudskost prosto zrače sa svake stranice. „Straža! Straža!“ je roman koji najčešće preporučujem onima koji prvi put stupaju na Disk.

Razvoj tehnologije

Ako izuzmemo šačicu onih koji govore o bogovima i religiji, većina preostalih romana se, pojedinačno i zbirno, bave procesom industrijalizacije na Disksvetu. Neki od njih su samostalni, neke povezuju isti likovi. Pisac je bio fasciniran uticajem tehnologije na svet i društvo i stoga nimalo ne čudi što je nekoliko knjiga posvetio pojavi i razvoju tehnologije na Disku.

U romanu „Pokretne slike“ (1990) prvi put se pojavio Ponder Stibons, jedan od najpopularnijih likova iz grupe romana o Nevidljivom univerzitetu. U kasnijim romanima postaje jasno da je Ponder jedina osoba koja je u stanju da razume kako ta institucija zapravo funkcioniše.

„Pokretne slike“ opisuju pronalazak ili, preciznije rečeno, ponovno otkrivanje magije filma na Disksvetu. Poznavaoci filmske umetnosti ovde će prepoznati suptilne i ne tako suptilne aluzije na ranu istoriju Holivuda.

Znatno kasnije, u romanu „Istina“ (2000), pratimo pojavu štampe i prvih dnevnih novina, ali i razvoj fenomena slobode štampe u gradu kojim vlada (uglavnom) benigni diktator. Pračet je u ovom slučaju bio inspirisan vlastitom novinarskom karijerom.

Romani o dogodovštinama Vlaže fon Lipviga upoznaju nas sa još jednim popularnim antiherojem. U romanu „Poštašavili“ (2004), ankmorporški Patricij spasava iz kandži smrti nekadašnjeg prevaranta neobičnog imena i daje mu zadatak da revitalizuje propalu poštansku službu baš u trenutku kada moderne telekomunikacije počinju da se šire Diskom.

Vlaža se vraća u romanu „Štancovanje para“ (2007) kako bi revitalizovao bankarski sistem. Interesantno je da se ovaj roman pojavio u sam osvit globalne ekonomske krize. U „Raising Steam“ (2013), poslednjem romanu o Vlaži fon Lipvigu, glavni junak gradi gvozdenu saobraćajnicu, pripremajući Disksvet za ulazak u eru železnice.



Fon Lipvig u svakom od ovih romana prevazilazi svoju prevarantsku prirodu i zahvaljujući nesebičnosti svojih postupaka zadobija sve veće simpatije čitalaca. Saznao sam da je ovaj junak u početku imao drugačije ime i iskreno se nadam da će nam tu tajnu jednog dana neko otkriti, možda autor Terijeve biografije.

Tokom decenija, korpusu od 41 romana pridružena je i ogromna gomila pratećeg materijala: kratke priče, uputstva, mape, pozorišni komadi, vodiči kroz folklor i popularnu nauku Disksveta, pa čak i poneki neobičan kratki film. Prateći materijal je obično namenjen zagriženim obožavaocima, a početnici će se snaći i bez njega.

Naravoučenije ovog članka je jednostavno: na Disksvet možete zakoračiti gde i kada god poželite. Ako uživate u humoru i uzbudljivim avanturama, sjajno ćete se provesti. Samo nemojte osećati obavezu da počnete od početka.

Pravo je zadovoljstvo znati da se, čak i kada pročitate sve knjige, uvek možete vratiti unazad i saznati još više, jer nivo Pračetovg majstorstva je takav da ćete prilikom svakog ponovnog čitanja bez sumnje otkriti nešto što vam je prethodno promaklo.
 
Autor: Dejvid Lojd
Izvor: theconversation.com
Prevod: Jelena Tanasković