„Devojke iz pariskih senki“ – verodostojno o špijunkama iz Drugog svetskog rata

Roman „Devojke iz pariskih senki“ nam donosi priču o grupi britanskih špijunki koje su tokom Drugog svetskog rata poslate u Francusku. Autorka Pem Dženof je nekada radila u državnoj službi za međunarodne odnose SAD, a sada predaje pravo na fakultetu Rudžers. Autorka je bestselera „Orphan's Tale“, a sada je pred nama njen novi roman.

Na početku romana Grejs Hili, odlazeći na posao, pronalazi kofer na železničkoj stanici i priča romana se razvija odatle. Zašto samo nije ostavila kofer?

Grejs se nalazi na zanimljivoj životnoj raskrsnici – ona je nešto što zovem „ne baš ratna udovica“. Izgubila je supruga tokom Drugog svetskog rata, ali ne u borbi. Živi u Njujorku i pokušava da shvati kojim putem da krene kada pronalazi kofer. Mislim da je istovremeno zainteresovana za ono što nalazi u koferu, ali i da joj taj put predstavlja beg od sopstvenih problema.

Priče o ovim ženama su inspirisane stvarnim istorijskim ličnostima, zar ne?

Jesu. Tražila sam ideju za sledeći roman i otkrila neverovatnu priču o Britankama koje su radile za jedinicu specijalnih operacija – iza neprijateljskih linija su vršile sabotažu i subverziju. Ovaj roman je inspirisan junaštvom tih žena.

Možda bi trebalo da naglasimo da je u to vreme, iz brojnih razloga, vladalo mišljenje da je muškarce bilo mnogo lakše otkriti kada su radili slične stvari.

Tako je. Bili su to najmračniji dani rata za Britaniju kada su počeli da šalju ljude u središte rata – prvo muškarce. Lako ih je bilo otkriti jer na ulicama u Francuskoj tokom ranih četrdesetih nije bilo mnogo mladića, svi su bili regrutovani ili porobljeni. Britancima je bilo teško da se uklope i ostanu neprimećeni pa se neko dosetio – imamo mnogo žena, zašto njih ne bismo slali?

U romanu srećemo Elenor Trig, junakinju inspirisanu stvarnom ličnošću, Verom Etkins. Recite nam nešto o njoj.

U stvarnom životu Vera Etkins je bila izuzetno zanimljiva žena. Nije bila Britanka već poreklom iz istočne Evrope, iz jevrejske porodice. Napredovala je u jedinici za specijalne operacije i bila, između ostalog, zadužena za žensku jedinicu – za njihovo regrutovanje i raspoređivanje. Na kraju, kada je većina ovih žena zarobljena i ubijena, osećala je ogromnu krivicu i želela je da otkrije šta im se dogodilo.

Da li je vaš rad u Pentagonu i državnoj službi uticao na vaše pisanje?

Svi moji romani inspirisani su tim iskustvima. Prvo sam radila u Pentagonu i na to vreme gledam kao na period kada sam svet posmatrala sa ramena džinova (da parafraziram ser Isaka Njutna). Putovala sam širom sveta, a bila sam i na komemoraciji povodom 50 godina od Drugog svetskog rata.

Zatim sam prešla u Stejt Department. Jevrejka sam i radila sam u Poljskoj, postala sam veoma bliska sa preživelima. Vlada SAD me je zadužila da se bavim pitanjima Holokausta. Tako da sam iz oba ova iskustva izašla promenjena i dirnuta. Volim da kažem da od tada pišem ljubavne pesme o tim vremenima.

Kako se ove teme odražavaju na našu stvarnost?

Jedna od tema koja je isplivala iz svega dok sam pisala ovaj roman je poverenje koje imamo u svoju vladu i koliko je ono opravdano, a to je tema koja je uvek aktuelna. Ove žene su napuštale svoje dotadašnje živote, ponekad i decu, i bacane su usred okupirane Evrope i morale su da se snalaze. Radile su ono što su verovale da je ispravno, ali su zapravo bile samo deo mnogo veće slagalice. Mislim da je ovde pitanje da li cilj opravdava sredstva.

Da li očekujete da će ljudi koji pročitaju ovaj roman osetiti neku vrstu dugovanja prema osobama na osnovu kojih su nastali likovi u romanu?

Apsolutno. Nije samo heroizam ovih žena u pitanju. Nakon rata, one su dobile izuzetno malo priznanja za ono što su radile. Zbog toga osećam veliku radost što mogu da oživim ove priče, a neko mi je rekao da je ovo odgovarajuća priča za doprinos pokretu #MeToo koji se trenutno odvija – reč je o ženama koje pronalaze svoju snagu i svoj glas.

Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Mindy Schwartz Sorasky