Devet korisnih činjenica o istoriji rukopisa

Iako u današnje vreme mašine mogu da pišu umesto nas, tokom većeg dela istorije, pisanje se obavljalo ručno. I dan-danas neki ljudi veruju da tako treba i da ostane. U nekim školama zahtevaju da se piše ručno, a rezultati istraživanja o tome da li je ručno pisanje bolje od kucanja nisu baš najjasniji. Ali pisanje rukom ima dugu tradiciju, i, makar to bio jedini razlog, neće uskoro prestati da se koristi. Stoga, evo nekoliko činjenica o tome kako se pisanje rukom razvijalo kroz vekove, zahvaljujući nedavno objavljenoj knjizi autorke En Trubek pod nazivom „The History and Uncertain Future of Handwriting“.



PRVI SVETSKI SISTEM PISANJA BIO JE MINIJATURAN

Klinasto pismo, sumerski sistem pisanja koji je nastao u Mesopotamiji pre 5000 godina, podrazumevalo je urezivanje ideograma u glinene pločice koje su često bile široke samo nekoliko centimetara. Trubek opisuje da je većina pločica sa kojima se susrela u biblioteci i muzeju Morgan u Njujorku, veličine kao pola njenog smartfona.

SREDNJOVEKOVNO PISMO SE RAZLIKOVALO OD REGIJE DO REGIJE

Nakon pada Rimskog carstva, različita pisma su se razvijala u različitim regijama, jer su pisci ukrašavali i doterivali postojeća slova, kako bi stvorili svoje stilove. Međutim, ovo je malo otežalo čitanje onima koji nisu umeli da čitaju ta pisma. Sve knjige bile su napisane na latinskom, ali slova su bila toliko različita, da mnogi pisari nisu mogli da čitaju spise iz drugih regiona.

POSTOJI NAUKA KOJA SE BAVI ČITANJEM RUKOPISA

Ne osećajte se loše ako ne možete lako da dešifrujete tuđi rukopis. „Istina je da većina nas ne može da pročita 99 posto istorijskih zapisa“, piše Trubekova. Paleografi se godinama školuju kako bi specijalizovali tumačenje određenih pisama koja su se koristila u određenom vremenu i određenom kontekstu, poput srednjovekovnih spisa ili pravnih dokumenata iz 18. veka. „Drugim rečima, čak i neko ko se bavi čitanjem kurziva ne može da pročita većinu takvih zapisa“, ističe Trubekova.

KARLO VELIKI JE OBOŽAVAO RUKOPISE

Car, koji je i sam bio nepismen, naredio je u 9. veku da se isto pismo koristi širom Rimskog carstva, područja koje je pokrivalo veći deo zapadne Evrope. Nazvano karolinškom minuskulom, pismo je dominiralo u Francuskoj, Nemačkoj, Severnoj Italiji i Engleskoj, sve do 11. veka. Gotsko pismo koje danas povezujemo sa srednjovekovnim vremenom izvedenica je iz karolinške minuskule koja se pojavila tokom 12. veka. Kasnije je ponovo bilo popularno u 15. veku i postalo je osnova za tipografiju na Zapadu.



MONASI NISU BILI LJUBITELJI ŠTAMPANJA

Monah iz 15. veka po imenu Johan Tritemijum branio je ručno pisanje u svom eseju „In Praise of Scribes“. Tvrdio je da su rukopisi mogli da traju 1000 godina, a da je štampana knjiga „stvar od papira i za kratko vreme će se u potpunosti raspasti“. Štampanje bi knjige učinilo ružnima i javljale bi se pravopisne greške, a predvideo je da će u budućnosti „pisane knjige biti superiornije od štampanih knjiga“. To nije imalo nikakve veze s tim što je on zbog mašine izgubio svoj posao. Zapravo, Martin Luter se žalio na kvalitet štampanih knjiga kao što se ljudi danas žale na kvalitet tekstova na internetu, rekavši da je „mnoštvo knjiga veliko zlo. Za ovaj oblik pisanja nema mere ili ograničenja.“

PRVI FONT LIČIO JE NA RUKOPIS

Prve štampane knjige su izgledale kao rukopisi da moderan dizajn ne bi odvratio ljude od nove tehnike. Johan Gutenberg i njegovi majstori ručno su izrezbarili složenu gotsku grafiku u 290 jedinstvenih znakova za štampanje, omogućivši štamparu da štampa svako slovo velikim i malim fontom, kao i interpunkcijske znakove, tako da je tekst izgledao baš onako kako su ih pisali pisari. Prva slova svakog odeljka bila su crvena, baš kao što je i diktirao stil rukopisa.

PISARI NISU PRESTALI SA RADOM

Kada su pisari zbog štamparija ostali bez posla, postali su učitelji, podučavali su i pisali knjige o pisanju. Ovi majstori pisanja postali su bogati profesionalci, što je pokazalo da nikada nisu bili samo obični pisari. Kada su preduzeća i vlade po prvi put počele da zapošljavaju sekretare i daktilografe koji znaju nekoliko različitih pisama, to je postao način za uzdizanje na društvenoj lestvici. Papin sekretar je, tako, imao najvišu ulogu u društvu.

U 17. VEKU RUKOPISI SU DOSTA GOVORILI O OSOBI

U 16. i 17. veku različita pisma nisu bila samo zaštitni znak mesta gde je ono savladano. Osmišljena su određena pisma za časove, za različite profesije, pa čak i za pol. Bogati Evropljani koristili bi jedno pismo za ličnu prepisku, a drugo za pravnu i poslovnu. Čitav niz rukopisa u Engleskoj osmišljen je samo za sudsku upotrebu, čineći mnoge dokumente potpuno nečitkim onima koji nisu obučeni za taj specifični stil pisanja.

INTERPUNKCIJA SE RETKO KORISTILA SVE DO 18. VEKA

Pre nego što je pismenost postala široko rasprostranjena, pravopis se uveliko razlikovao od osobe do osobe i ništa nije bilo standardizovano. S vremenom su se određena pravila, a prvi rečnici objavljeni su tek u 17. veku. Standardizovani pravopis je ušao u redovnu upotebu tek u 18. veku. Kako kaže Trubekova, još je gori bio slučaj sa interpunkcijom koja je „uglavnom bila nepostojeća ili nestandardizovana“ sve do 18. veka. 

Autor: Šonasi Fero
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Lidija Janjić