Deset klasika svetske književnosti koji u početku nisu bili popularni

Književni ukusi se razlikuju. Danas se često može čuti kako su mnogi klasici bili „ispred svog vremena“, ali šta to zapravo znači? Ova fraza se, naime, obično koristi za knjige koje se danas smatraju remek-delima svetske literature, iako u trenutku objavljivanja nisu naišle na opšte odobravanje čitalačke i kritičke javnosti. Predstavićemo vam deset klasika koji su se našli na meti žestoke kritike savremenika – tako oštre da je opis „odvratno“ delovao skoro kao kompliment.
Nećemo ulaziti u raspravu o tome šta je dobra, a šta loša književnost. Posao književnih kritičara nije nimalo jednostavan. Biće ipak interesantno videti na kakvu su reakciju neposredno po objavljivanju naišli naslovi koje savremeni čovek smatra neizostavnim delom književnog kanona.



Izabrali smo samo nekoliko primera sa dužeg spiska knjiga koje su delile sličnu sudbinu. Pisci poput Bertolta Brehta i Hajnriha Bela, čiji su čitavi opusi označeni kao kontroverzni zbog njhovih političkih stavova, nisu uključeni u ovu listu. Ipak, sigurni smo da će vas neki od naslova iznenaditi.

„Jadi mladog Vertera“ (1774), Johan Volfgang Gete

Epistolarni roman o neuzvraćenoj ljubavi mladog Vertera prema već zaručenoj Loti je već po objavljivanju dostigao nezapamćenu popularnost. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni novom knjigom mladog Getea. Čitalačka publika iz redova buržoazije bila je zaprepašćena postupcima protagoniste, koji je udario na instituciju braka i odbacio njihove moralne i religiozne vrednosti. Teolog Johan Melkijor Gece piše: „... Roman koji nema nikavu drugu svrhu nego da pravda sramno samoubistvo mladog praznoglavca, [...] i pretvara se da je taj gnusni čin nekakvo herojsko delo [...]. Koja to mlada osoba može pročitati ovaj ogavni spis, a da joj pritom ne ostane kužni čir na duši, iz kojeg će pre ili kasnije sigurno pokuljati gnoj?“

„Preobražaj“ (1912), Franc Kafka

Teško je zamisliti da je pisac čija se dela ubrajaju među najsvetlije primere svetske književnosti i za čiji je stil pisanja izmišljen zaseban pridev (kafkijanski), za života bio skoro nepoznat. To je rezultiralo činjenicom da ovaj sin praškog trgovca nije dobijao ni pozitivne ni negativne kritike. Tek kada su njegova dela i dnevnici posthumno objavljeni, stekao je slavu koja ga prati do današnjih dana.

„Mobi Dik“ (1851), Herman Melvil

Priča o kapetanu Ahabu i njegovom lovu na belog kita danas je mnogima dobro poznata. Melvilov roman se, međutim, u vreme objavljivanja sudario sa zidom neznanja i kritika. Razlog za to bila je, pre svega, drastična razlika između ove knjige i popularnih autobiografskih pomorskih pripovesti, koje je autor ranije nudio publici. Novi alegorijski stil pisanja i neumoljivo ponavljanje kritika na račun religije naišli su uglavnom na negativnu reakciju. Roman je ponovo otkriven tek četrdeset godina nakon nastanka i od tog trenutka njegova popularnost ne jenjava.

„Čarobni breg“ (1924), Tomas Man

Disciplinovani pristup poslu nemačkog pisca Tomasa Mana nikako se nije uklapao u očekivani kliše „umetnika zanesenjaka“. Radne navike i uredan građanski život doprineli su tome da se njegova dela bezrazložno optužuju za nedostatak genijalnosti i mašte. Činjenica da su negativne kritike uglavnom poticale iz krugova Manovih kolega pisaca, ukazuje na to da se verovatno radilo o ljubomori. Marsel Rajh-Ranicki piše: „Desetine pisaca izjavljivale su da ih pisac 'Čarobnog brega' ostavlja ravnodušnim. Ali dok su to naglašavali, bilo je nemoguće ne primetiti ljutiti ton i zavist u njihovom glasu.“

„Veliki Getsbi“ (1925), F. Skot Ficdžerald

„Veliki Getsbi“, živopisni portret „burnih dvadesetih“, jedan je od najzapaženijih američkih romana, koji je ekranizovan čak pet puta (poslednja adaptacija, sa Leonarodm Dikaprijom u glavnoj ulozi, snimljena je 2013). „Getsbija“ danas mnogi smatraju najvažnijim Ficdžeraldovim romanom. Njegovi savremenici se ne bi složili u toj oceni. H. L. Menkin 1925. u „Čikago tribjunu“ piše sledeće: „Ova priča je nevažna i iako, kao što ću pokazati, za nju ima mesta u Ficdžeraldovom kanonu, sigurno nije na nivou, recimo, 'S ove strane raja'.“ On naročito zamera Ficdžeraldu slabo razvijene, isprazne likove i nedostatak dubine u priči. Menkin ipak priznaje da su autorov jezik i stil znatno napredovali u odnosu na prethodne romane.

„Čovek bez osobina“ (I knjiga, 1930), Robert Muzil

Muzilov roman nije samo zahvaljujući impozantnoj dužini jedno od najvećih dela nemačke književnosti. Iako je u vreme objavljivanja naišla na pohvale kritičara i veliku podršku Tomasa Mana, ova knjiga je dugo probijala put do šire čitalačke publike. Ali na kraju se ipak ispunilo Manovo proročanstvo: „Ovo je jedini živi nemački pisac za koga mogu da tvrdim da će biti slavan.“

„Lovac u žitu“ (1951), Dž. D. Selindžer

Nekoliko godina posle piščeve smrti, o Dž. D. Selindžeru se ponovo piše zahvaljujući knjizi „Dragi gospodine Selindžer“ njegove nekadašnje saradnice Džoane Rejkof. Jedini Selindžerov roman, „Lovac u žitu“,verovatno je jedna od najpopularnijih knjiga svih vremena, a već deset godina po objavljivanju stekao je status jednog od najvažnijih književnih klasika. Međutim, kada se 1951. roman pojavio u knjižarama, pohvale nisu bile tako brojne. Najčešći predmet kritika bio je vulgarni rečnik koji su Selindžerovi savremenici smatrali neprimerenim. Protagonista Holden Kolfild nije bio baš po svačijem ukusu. Tako se, recimo, En Gudman iz časopisa „Nju ripablik“ žali na narcisoidnost protagoniste i lamentuje nad činjenicom da ostalim likovima, sa izuzetkom Holdenove sestre Fibi, nedostaje autentičnost. Na insistiranje autora, knjiga još uvek nije objavljena u elektronskoj formi.

„Lolita“ (1955), Vladimir Nabokov

Nikoga neće iznenaditi podatak da je Vladimir Nabokov u početku imao problema sa objavljivanjem ove knjige. Naposletku, radi se o prilično provokativnoj temi: ispripovedan u prvom licu, roman govori o vezi naratora, pedofila, sa maloletnom pastorkom. Kao što je i očekivano, sadržaj knjige je u početku naišao i na osude i na ushićenje javnosti, dok je njegova umetnička vrednost potpuno zanemarivana. U kritičkim prikazima savremenika dominirali su izrazi „odvratno“ i „gnusno“, kao i česta poređenja sa pornografijom. Tek godinama kasnije, pažnja je sa sadržaja konačno preusmerena na bogatstvo i poetsku snagu romana.

„Limeni doboš“ (1959), Ginter Gras

„Neverovatni stilski talenat koji poseduje poguban je po Grasa. On ne ume da obuzda reči. One mu klize kroz prste. Ne prestaje da brblja. Da je roman bar dvesta strana kraći, još uvek bi bio beznačajan, ali svakako mnogo bolji“, piše 1960. Marsel Rajh-Ranicki u svojoj recenziji „Limenog doboša“ u „Cajtu“. Jedva tri godine kasnije, on u samokritičnom eseju povlači neke od primedbi. Ipak, Grasov roman samo „u odlomcima“ može dospeti na spisak knjiga koje ovaj „patrijarh književne kritike“ smatra kanonom nemačke književnosti.

„Ništa“ (2000), Jane Teler

Jedan od novijih primera je ovaj roman za mlade danske autorke Jane Teler. U središtu radnje nalazi se učenik koji unosi pometnju u živote svojih vršnjaka svojim nihilističkim izjavama. Njihova odluka da mu dokažu kako život ima vrednost dovodi do fatalnih posledica. Način na koji je ova jednostavna ideja sprovedena u delo mnogima se učinio toliko radikalnim da je bilo pokušaja da se knjiga zabrani u Danskoj neposredno po objavljivanju. Uprkos skandalu, književnica je pobrala brojne nagrade. Roman „Ništa“ danas ne samo da nije zabranjen, već je postao sastavni deo školske lektire.
 
Izvor: lesen.net
Prevela: Jelena Tanasković