Delfi Kutak je pročitao: „Pokojnik drugog reda“

Čim sam pročitao rečenicu kojom roman počinje, odmah sam znao da obećava. Glavni junak Petar Petrović, četrdesetšestogodišnji glumac, prototip je običnog čoveka koji živi monoton život potpuno neprimećen. Kada iznenada umre, u njemu se budi ponovno želja za životom. Spreman je da se vrati svom starom životu, supruzi i sinu, ali ništa se ne odvija kako on želi. U društvu, u kom nema mesta za žive a kamoli za mrtve, preostaje mu jedino da se vrati u grob. Međutim, ni to ne ide lako, jer ga ostali pokojnici uvlače u pravu revoluciju tražeći svoja prava koja kao živi nisu imali.

Stefan Marković je odličan satiričar. Novinarsko pero, britko poput oštrice žileta, nemilosrdno saseca svaku našu iluziju u korenu. Ukazuje koliko je naše društvo duboko instrumentalizovano, traumatizovano i degradirano u svakom pogledu. Pored Bojana Ljubenovića, dobili smo još jedno ime u modernoj srpskoj književnosti. Čak me je jedan segment romana podsetio na prvu priču Smrt Isidora Petrovića iz Ljubenovićeve zbirke „Ništa nije smešno“. Obe sagledavaju smrt iz ugla jednog prosečnog čoveka koji je za života bio potpuno nebitan. U trenutku smrti, i jedan i drugi rekonstruišu svoj život, shvatajući koliko im je uludo prošao. Ni jedan ni drugi se nisu bunili protiv ugnjetavanja, maltretiranja, ponižavanja kojima su bili izloženi. I jedan i drugi su taoci trulog sistema koji u njima vidi samo broj, još jednog potencijalnog glasača sa biračkog spiska. Tako se Isidor Petrović miri sa svojom sudbinom, a Petar Petrović nakon svoje smrti konačno počinje da živi.
 

Na momente nisam znao da li da se smejem ili da plačem. U početku sam se zaista smejao komičnim situacijama u koje zapadaju junaci ovog romana. Kako je čitanje odmicalo, tako sam uhvatio sebe da se smejem, ali od muke. Ceo roman je savršena burleska.
 

Ovo je roman o našoj stvarnosti. Data je prava slika našeg mentaliteta. Gde su večito oni gori na vrhu, i diriguju nama malima. Živimo u vremenima gde se istina krije iza vešto programiranih laži koji režimski mediji plasiraju. Gde ukoliko niste drug član, poltron i ulizica možete zaboraviti na karijeru. U takvom sveopštem ludilu, čovek ne može da se ne zapita da li sam ja lud, ili su svi oko mene ludi. Svaki put kada krenete da se preispitujete, znajte da još uvek mrdate, da vas nisu do kraja ubili. Dok god je čovek živ ima nade za bolje sutra koje mora jednom svanuti. Biti slobodan čovek danas se preskupo plaća.

Mi suviše dugo ćutimo. Dopuštamo gorima od sebe da nas tlače, ponižavaju, degradiraju, vređaju inteligenciju. Život vam počinje kad pokažete zube, tamo gde ste predugo pokazivali razumevanje i toleranciju.

Autor: Marko Kovač
Izvor: Delfi Kutak