Delfi Kutak je pročitao: „Nevidljiva žena i druge priče“

Kako me pronađe ova knjiga, uh, Slavenka, ženo, ostadoh bez reči. Pročitah je za popodne, brzo, bolje reći prepoznah se u ovoj „Nevidljivoj ženi“… Te moje misli i osećanja uobličena su savršeno u tekst o onome čemu svi idemo – starosti. I koliko god da se trudimo, raznim trikovima savremenih dostignuća, negom, kozmetikom, jogom, zdravom ishranom, reklamiranim proizvodima za dugovečnost, od starosti i promene tela koje ona donosi ne možemo pobeći. A promena izgleda donosi nam i neke druge, često bolne i ponižavajuće promene tela koje nas izdaje. O tome Slavenka piše ogoljeno, otvoreno, iz ugla obične žene, ali i muškarca i njegove promene perspektive.

Čini mi se da otkrivam novu dimenziju postojanja. Istovremeno postojim i ne postojim jer sve više… blijedim. Možda u društvu postoji običaj koji ne dopušta da se starijim ženama kaže kako se zapravo pretvaraju u staklo? Najprije ono mutno, a zatim u sasvim prozirno.

U 16 priča, koje se čine povezanim, ona nam predstavlja ne samo starost već i odnose između majke i ćerke, roditelja i dece, muža i žene u svakodnevnim rutinama, osećanja, neke odlaske, nesigurnosti zbog gubljenja i očuvanja dostojanstva. Na momenat se čini da sve priče govore o jednoj ženi, jednom muškarcu, dajući nam do znanja da je proces starenja zajednički i univerzalan. Taj proces prati i odnos ka materijalnom imetku koji gubi svoju prvobitnu vrednost, postaje suvišan i zanemarljiv, a dolaskom neumitnog kraja njihovog vlasnika potpuno bezvredan. Onima koji ti predmeti ostaju postaju slamka za koju se hvataju dok žale što nevidljivost nisu barem vlastitim postupcima pokušali da smanje. Od razglednica i starih fotografija do parketa, odeće i napuštenih stanova – sve materijalno ukazuje na krhkost ljudskog bića.

Upravo sam krajem prošle i početkom ove godine proživela taj proces odlaska iz sveta stvarnosti, polako i neumitno gubljenje sebe i, kao što junak jedne od priča svoju suprugu zove mamicom i grčevito se za nju hvata dok ona i ne pokušava da ga razuveri jer svrhe nema, tako sam i ja poslednjih dana života moje majke bila njena mama. Često mi se vrate ti trenuci kada onako izgubljena iz bolesničkog kreveta doziva svoju majku, a ja je grlim i kažem: „Evo me, tu sam.“ Slavenka u jednoj priči govori i o tome kako se ćerka oslobađa majčinih stvari, odeće, prisećajući se kako je svojevremeno uvek bila doterana, našminkana, čak i u staračkom domu. A mene još uvek čekaju puni ormani, samo sam one iznošene i već stare stvari koje je nosila u zadnje vreme izbacila.

To je proces, u početku posve spor i gotovo neprimjetan. U nekom trenutku se počne ubrzavati, tek ga tada primjetite možda zato što ga netko drugi već primjećuje, da biste gotovo odjednom postali – stari. Kažete da je posredi negativna predodžba o sebi? Ne, ne! Pa problem i jest u tome da ja nemam takvu negativnu predodžbu, jednostavno sebe vidim drugačijom nego što me vide drugi. Svakako ne kao nepoznatu ženu u ogledalu. Ili kao prikazu. Ili prozirnog duha. Stvar je u drugima, u njihovom opažanju. Kad te drugi ljudi prestanu primjećivati, ubrzo ne vidiš ni samu sebe.

Pišući o starosti, Slavenka nas navodi da o svemu promišljamo, o protoku vremena, o tome da svako na ovaj svet dolazi sa određenim rokom trajanja, da to moramo biti u stanju da prihvatimo bez straha i mržnje, bez jada i bola, pesimizma i depresije. Mnogo toga u našim životima je neizvesno osim te krajnje tačke koju smrt stavi na život, od čega još niko nije pobegao. Njena nas izvanredna, britka i reklo bi se otrežnjujuća knjiga podstiče i da se zagledamo u svet oko sebe, u lica slučajnih prolaznika, saputnika kroz vreme, i da shvatimo da svako od nas nosi neku ličnu, samo svoju priču vrednu pričanja i slušanja.

Autor: Snezana Ćurčić
Izvor: Delfi Kutak