Delfi Kutak je pročitao: „Knjiga sećanja i zaborava“

Kada je 2014. godine naš poznati književnik i dramaturg Filip David dobio NIN-ovu nagradu za roman „Kuća sećanja i zaborava“, nije bilo nikakvih nedoumica da li je ona zaslužena ili ne. Književni kritičari su se složili da je posle Tišme, Kiša i Albaharija tema stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu ponovo dotakla svoju tananu suštinu i da se o njoj još uvek može pisati a da se kaže nešto novo sa podjednako sveprožimajućim nespokojem, ali i stvoriti jedinstvena i sasvim posebna priča.

Roman započinje bukom bum-čiha-bum-bum-čiha-bum, onomatopejom kloparanja točkova voza koja predstavlja srž života Alberta Vajsa, sedamdesetogodišnjaka koji je tokom Drugog svetskog rata, usred jevrejskog pogroma, zajedno sa roditeljima uteran u dugu kolonu ljudi sa koferima koju po kišnoj noći odvode u voz smrti i nepovrata. Preživeo je samo zahvaljujući tome što je otac uspeo da ga provuče kroz pukotine dve daske zajedno sa mlađim bratom u pokušaju da spasi život svojoj deci. Preživeo je samo Albert, izgubivši malog Elijaha i zaradivši time vernog pratioca u životu – osećaj krivice. Izbegavši promenu identiteta i ostavši ono što jeste do svojih poznih godina, on posustaje u borbi za život sa traumama i užasima prožetim uspomenama. Tokom konferencije o Drugom svetskom ratu u Njujorku ostareli Albert pronalazi Kuću sećanja i zaborava koja mu nudi novu šansu da postane sasvim novi čovek i stavlja ga na raskrsnicu sudbine – da zaboravi i poništi svoj život ili prihvati življenje sa bolom kao nedeljivi deo svog jevrejskog identiteta.

U ovoj knjizi koja ne samo empatičnog, nego i manje osetljivog čitaoca uvlači u vrtlog beznađa potresnih sudbina preživele jevrejske dece, zarobljenika prošlosti, nalaze se ispovesti, dokumentarni zapisi, autobiografski detalji i nijedan segment nije izmišljen, zahvaljujući čemu delo dobija još više na sopstvenoj autentičnosti. Žanrovski raznoliko, jer u sebi sadrži i elemente istorijskog, psihološkog, filozofskog, ali nadasve modernog romana, ono nosi jake poruke koje treba razotkrivati u smeni bržeg i sporijeg ritma, u zaglušujućoj tišini koja prati junake bez bunta, krivce bez krivice šturog, tvrdog izraza kao metafore bespogovornog trpljenja i nastavka života sa patnjom.

Jedan od upečatljivih motiva čvrsto utkan u tkivo romana je problem identiteta, tako osetljiv za milione Jevreja ugušenih duša u logorima smrti i stravi holokausta. On je čvrsto povezan sa motivima krivice, patnje i zaborava navodeći glavnog junaka da ceo život traga za smislom stradanja svoje porodice i svog naroda postavljajući pitanja da li ona smeju biti izbrisana iz sećanja stvarajući jednu univerzalnu poruku i sažimajući simbol jevrejskog pogroma u sva stradalništva nevinih žrtava tokom istorije.

Svaki od likova kao da je proklet spasenjem jer u sebi nosi osećaj griže savesti koji se odnosi na poneki deo života. Albert oseća krivicu zbog izgubljenog brata, čiju dušu prepoznaje u titraju cvrkuta šarene ptičice na Ostrvu smrti i jer je bar nakratko pristao da bude neko drugi – mali Hans u kući folksdojčera, Solomon Levi jer mu je otac potkazivao Jevreje da bi spasao svoju porodicu, Urijel Koen jer je rođen iz nasilja. A svima je zajednička krivica što su preživeli a koju pokušavaju da ublaže preispitujući se i tražeći razjašnjenja besmislenih smrti, besnila zla i nesreća kada saznaju istinu o svom poreklu.

U životu u kome je pamćenje strašnije od zaboravljanja, u krugovima pakla iz kojih izlaza nema, između dva košmara, između noćnih mora, paranoja i nesanica, put koji se račva na sećanje i zaborav deluje još intrigantnije, čineći kulminaciju romana, kopkajući nas da saznamo koju odluku donosi Albert Vajs. A ona je važna, neophodna za smirenje njegove duše. Sa jedne strane je strahotno sećanje u kojima leže nesreće, nemiri, nepravde, a sa druge spokoj zaborava, očišćenje misli i život kome se smeše spokoj i sreća. I deluje lako zaboraviti i osloboditi se večne jeze i tuge. Međutim, ako se zaboravi, ko će pamtiti? Ko će sačuvati svet od novog zla koje se opraštanjem i opasnim zaboravom ponovo može probuditi? Jer kroz sećanja preživelih, poput simfonije Miše Volfa, čije note pronalazi u zakopanoj kutiji svoga oca u logoru na Sajmištu, nastavljaju da žive oni kojih više nema. Jer se spasenje može naći samo u onima koji pamte i svoja sećanja prenose drugima ne bi li stvorili svet bez patnje, stradanja i očajanja.

Sam Filip David je svoje delo doživeo kao roman o zlu. Takav mu je naslov nadenuo dok ga je pisao, ali je od njega odustao jer je bio svestan da bi mogao imati na hiljade strana. Umesto toga u jednom skučenom svetu strahotnog pakla stvorio je poglavlja u kojima se zlo postepeno sabira, umnožava, stvarajući kulminaciju nemerljivog bola u prokletstvu svakodnevice u kojoj je svaki dan borba za opstanak i pored užasa duše čiji su oni nedeljivi deo. U njemu je, najviše kroz izraz Emila Najfelda, psihoanalitičara i još jednog preživelog jevrejskog deteta, dao jedno dublje filozofsko promišljanje zla kao univerzalnog dela čovekove prirode, kao đavoljeg lika koji stoji nasuprot božjem noseći jezovita čuda po zemlji. Smatrajući da je jedini način pobede suočavanje, u romanu se ono manifestuje na razne načine: iznalaženjem novog jezika da bi se odredila dubina zla, objašnjavanjem njegove pojave kroz medicinske fenomene, članke, dnevnike, kroz kabalu i mistična jevrejska učenja uz pomoć kojih plamen sveće pomaže logorašima da dosegnu izbavljenje više sile, ali i u priči o učenju Šabetaja Cvija, jevrejskog proroka koji je nasilno primio islam smatrajući da tako nije izdao svoju veru, već je da bi spoznao zlo, odlučio da mu se približi i stopi se sa njegovom suštinom.

Pa ipak, iako puni patnje i beznađa, ovi redovi nose i tihi, ali postojani optimizam. On se skriva u utehi da je i bolno sećanje nakon doživljenog zla dokaz da smo živi, da se život obnavlja i traje bez obzira na sve. Da se u nezaboravu skriva sigurnost da se zlo više nikada ne ponovi. I da se i sa bolom u duši može živeti, u onim tajnim svetovima u kojima sene nestalih postaju lica, u čijim hodnicima se sreću realnost i halucinacija, u onim delovima unutar nas u kojima nas zlo ne može dohvatiti, gde se nalazi skrovište od patnje, sećanja i zaborava.

Autor: Jelena Simonovic Dilber
Izvor: Delfi Kutak