Delfi Kutak je pročitao: „Jedan pogrešan korak“ Marka Popovića

„Jedan pogrešan korak“ je definitivno jedan od najboljih domaćih trilera koje sam ikada pročitao. Njegovom autoru Marku Popoviću možemo iz sveg srca čestitati na zaista maestralno zamišljenoj peripetiji i mozgolomki od radnje koja zahteva duboku koncentraciju.

Ovaj krvavi krimi-triler ne pokušava da izmisli toplu vodu već kombinuje opšte postulate, teme, lajtmotive i likove savremenog trilera da izgradi jedan srpski roman koji ima sve svetske kvalitete. U tome prilično uspeva, što dokazuje da domaći autori uz pravilno odabranu temu i žanr, kao i podršku u vidu kvalitetno urađene korekture i uredništva mogu lako da pariraju svetskim bestselerima istog žanra.

Radnja prati Gorana Borotu, sveže otpuštenog tridesetogodišnjaka iz zatvora, koji još uvek pokušava da izgradi svoj život. Vozeći pijan pre nekoliko godina umalo u smrt nije odveo nevinu devojku koja se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Goran ima rođenog brata Dušana koji se u početku romana prikazuje kao Goranova suprotnost. Dušan je uspešan u poslu, zarađuje, ima srećan brak i dete, održava kontakt sa majkom...

Šta se međutim dešava kada Dušan, „bela ovca“ porodice Borota nestane i izgubi mu se svaki trag a njegovom bratu počinju da stižu čudni telefonski pozivi i poruke? I šta se desilo sa mladićima Milanom Kalinićem i Draganom Vojinovićem, čije su obdukcije lažirane? Time kreće vrlo uzbudljiva, gotovo frenetična radnja, koja brzo u svoj vrtlog usisava (korumpirane) policajce, mafijaše, žene sumnjivog morala, plaćene ubice, narkomane i ostali aksesoar civilizacijskog dna koji se u stvarnosti maskira u krem jednog društva, u ovom slučaju beogradskog.

Marko svoje likove transformiše i menja praktično iz stranice u stranicu i ne dozvoljava da se previše i prebrzo „zaljubimo“ u nekog od karaktera, osim u glavnog naravno, jer se njihova prava priroda razotkriva do samog kraja romana, pa će mnogi od likova iz pozitivaca prelaziti na stranu zlikovaca i obrnuto, po nekoliko puta zaredom, što zateže živce čitalaca kao i naše sposobnosti predviđanja i pogađanja radnje (kojim se često dičimo) do krajnjih granica.

Da li ste gledali film „Igra“ sa Majkom Daglasom i Šonom Penom u glavnim ulogama? Ovo isto pitanje postavlja jedan lik romana drugom, čime je autor svesno ili nesvesno otkrio jednu od inspiracija za umešnu komplikovanost svog romana. Zaista, baš kao i u spomenutom filmu, ne postoji jasna i definitivna granica između realnosti i „istina“ kakve ih svako za sebe doživljava i poima svaki od likova. To drži čitaoca u napregnutom i uzbuđenom stanju iščekivanja, što je za jedan punokrvni krimi triler pravi kvalitet i kompliment.

Radnja se mahom dešava u srpskoj prestonici a zahvaljujući umešnosti napisane reči tekst se vrlo lako i brzo pretvara u dinamične slike i mi u svojoj glavi jurimo ulicama Beograda, kao da smo i sami učesnici trke i borbe na život i smrt.

Jedna od primedbi koje bih imao na ovaj generalno sjajan i „svetski“ triler jesu ne baš najbolje i najsrećnije odabrana imena likova. Primer je Vana Vražalić, TV voditeljka gnusnog krimi rijalitija „TV istrage“ koja predstavlja prototip današnjih kvazi novinara koji kičom i šundom preplavljuju medije. Ime Vana prosto ječi koliko je veštački i izmišljeno, a Vražalić bi verovatno trebalo da implicira njen vražji odnosno đavolski karakter, što sa svoje strane deluje preterano i suvišno.

Ovaj i drugi sitni nedostaci (poput šablonizacije radnje i likova, manjih nelogičnosti u ponašanju i likova i njihovim odlukama) stoje u senci vrhunskog zapleta i sasvim dovoljno dobrog raspleta da se ne osetite iznevereno i prevareno kako je to slučaj kod mnogih trilera ovog nivoa složenosti koji ne umeju da se izvuku iz lavirinta koji su sami stvorili.

Konačna ocena: 9/10

Autor: Nenad Mitorvić
Izvor: Delfi Kutak