Dejvid Van: Porodične legende kao antičke tragedije

U ekskluzivnom intervjuu za Bukmarker pisac Dejvid Van govori o novoj knjizi „Jarčeva planina“ i otkriva svoja razmišljanja o postavci dobra i zla u ljudima.



Pre dve godine Dejvid Van je posetio Beogradski sajam knjiga i sve nas šarmirao svojom neobičnom ličnošću i raznolikim životnim iskustvom. Bio je brodograditelj na Aljasci i kapetan, a posle proboja njegove prve knjige „Legenda o samoubistvu“ napustio je Ameriku i otisnuo se na put po svetu brodom koji je sam izgradio. Ima čirokansko poreklo, a kao mali zaista je išao u lov na jelene sa dedom i ocem, kao što to čini junak njegove knjige Jarčeva planina, koja se nedavno pojavila u izdanju Lagune. Dok smo se družili, delovalo je neobično da je taj jednostavan i otvoren čovek napisao knjige koje sirovo obrađuju traumatično porodično iskustvo. Nedopustivo je tumačiti knjige jednog pisca preko njegove ličnosti. Ali u ovom slučaju analogiju je teško izbeći.

„Jarčeva planina“ se čini manje ličnom knjigom od druge vaše knjige „Legenda o samoubistvu“ koju je Laguna objavila, a opet je duboko ljudska na jednom univerzalnijem nivou. Da li ste i ovde izneli „meso“ svog iskustva?

„Jarčeva planina“ je zapravo autentično ime planine u Kaliforniji, gde je moja porodica posedovala lovački ranč. Sa jedanaest godina zaista sam morao da ubijem svog prvog jelena i pojedem njegovo još živo srce i sirovu džigericu da bih postao čovek. Ubio sam dva tog vikenda, a drugog sam ranio u kičmu i morao da ga potom dokrajčim izbliza. Dešavanja u knjizi ipak su drugačija; deda postaje mnogo veći i važniji lik, a scena sa lovokradicom nije se odigrala u realnom životu. Ali ova knjiga je smeštena u sveti predeo za muškarce iz moje porodice. Kada sam završio pisanje, osećao sam se kao da sam zaista završio i sa pisanjem uopšte i da nikad više neću napisati novi roman. I dalje je ovo moja omiljena knjiga, najčudnija, najcelovitija, knjiga koja me je najviše iznenadila.

Šta je onda spona između „Jarčeve planine“ i „Legende o samoubistvu“? Čini se da se obe opsesivno bave porodičnim nesrećama u arhetipskim dimenzijama antičke tragedije?

Istina je da pišem antičke tragedije koristeći svoje porodično nasleđe. Kod grčkih tragedija volim što junaci nisu neprijatelji. Oni su bliski, vole jedni druge. Ali pošto je njihovo ponašanje vođeno podsvešću i van kontrole, oni strašno povređuju jedni druge. „Jarčeva planina“ je ključ za razumevanje svih tragedija koje sam napisao zato što je to predstava pakla, prirodnog ishodišta tragedije. Tragedija je predstava unutrašnjeg osećanja da smo loši ili nedovoljno dobri, koja postoji u svima nama, a pakao kompletira sliku koju imamo o sebi. Knjiga u pozadini obrađuje i rat u Vijetnamu i nasilje američkog društva. Ova knjiga naročito ima smisla ako uzmemo u obzir moje čirokansko nasleđe. Hrišćanstvo je Indijancima oduzelo religiju i kulturu, pa moja knjiga linčuje Sveto Trojstvo u svojevrsnoj nesvesnoj osveti koju nisam planirao, ali ima smisla imajući na umu moje poreklo.

Kako ste došli na ideju da oko jedne anegdote postavite ceo roman? Šta ova priča predstavlja kroz alegoriju?

Nisam planirao da napišem „Jarčevu planinu“. Zapravo sam pokušavao da napišem roman smešten u australijski outback o dva brata, koji bi mogli biti Kain i Avelj. Dok sam pisao kako jedan od njih vozi kamionet kroz isušena korita potoka, iznenada sam se setio da sam se svake jeseni vozio do ranča uz planinske serpentine i počeo sam da pišem ovaj roman bez dana pripreme ili prethodnog promišljanja o njemu. Nisam imao ideju zašto se Sveto Trojstvo pojavljuje u tako čudnoj manifestaciji dok nisam stigao do pedesete stranice. Tada sam shvatio da se roman bavi Kainom i Aveljom i porivom za ubijanjem.

Zašto je bitna analogija sa Kainom i Aveljom za razumevanje ovog romana?

Prvi pad nije se desio u rajskom vrtu kada je Eva zagrizla jabuku. Radi se o buđenju ljudske svesti, čime smo postali nešto drugačiji od životinja. Ali Kain je naš prvi pravi pad, trenutak spoznaje da, i pored svesti da bismo otišli dalje od brutalnosti za koju su životinje sposobne i ubijali i kad ne moramo, osećamo da nas naše misli primoravaju na to. Sposobnost da razmišljamo je naš dar i naše zlo. Kain mora da dovrši ubistvo Avelja nakon što ga je prvobitno ranio kamenom iako to više ne želi. Svi polazimo od Kaina zato što razumemo posledice svojih postupaka kada je već kasno i moramo da nastavimo da živimo sa njima. Priča o Avramu koji žrtvuje Isaka je važna jer je Avram rad da ide protiv svega što voli i poznaje da bi pratio diktat religije. Ubili bismo i sopstvenu decu ako to religija traži. Biblija nagrađuje i ohrabruje najvarvarskiji oblik ljudskog ponašanja, i svako ko sluša njene propise može lako da opravda što postaje psihopata.



Za svog dedu junak kaže da nije potekao od Boga, za oca da je oslabljen osećajem za dobro i zlo, a za sebe da je sa jedanaest godina samo ono što jeste, neka vrsta čudovišta, ali još ne čovek. Da li deda predstavlja Stari zavet u ljudskom obliku, a otac Novi? Da li je onda glavni junak đavo ili početna imoralna prirodna forma u kojoj čovek dolazi na zemlju?

Deda u „Jarčevoj planini“ postaje otelovljenje starozavetnog Boga. Možda i najbolji način da se on razume je antimaterija, što je najbliže što možemo da opišemo Boga. On daje život ali može sve, može i da uništi, i definitivno nam neće dati nijedan nama pojmljiv znak. Deda kao antagonista u romanu pokreće mnoga dešavanja, kao i dečak koji je protagonista. On još nema nikakav osećaj za moralno, ali ga zadobija kako roman odmiče i više ne želi da ubija iako i dalje svejedno to čini. Tom, porodični prijatelj, protivi se svemu što se čini pogrešnim, ali ne želi da uradi ništa protiv toga. Otac je moralan čovek, bespomoćan pred licem realnosti naše suštine. On može samo da pokuša da uspostavi pravila koja su u suštini laži. U knjizi je đavo sama Jarčeva planina, uzdiže se ka moći, a leš je Sveti duh. Lovokradica je Isus.

Kako ova knjiga korespondira sa teatrom apsurda i egzistencijalističkom tradicijom?

Bio sam pod uticajem mnogih egzistencijalista, naročito Kjerkegora kada sam bio na bogoslovskim studijama. Bliska mi je ideja o apsurdu. Takođe sam bio pod uticajem Dostojevskog (naročito „Zločina i kazne“) i pomalo Ničea. Svi moji romani mogu se smatrati egzistencijalističkim.

Ovaj roman vraća jedan drevni poredak sveta u kom vladaju animalni porivi i pobude. Kakav je to svet?

Kako se vraćamo sve više kroz vreme, svet postaje brutalniji, naročito za žene. Postoji mnogo dokaza za to, i srećan sam što živim u modernom svetu u kom postoje bolja prava i zaštita za sve. A opet postoji ta idealistička nostalgija za prošlošću kada smo bili bliži prirodi i mnogo jednostavniji u društvenim odnosima, i ima istine i u tome. Kako smo „napredovali“ kroz vreme, neke stvari smo i dobili i izgubili.

Stiče se utisak da sve rečenice oponašaju biblijske, da su izrečene sa jednoznačnim apsolutnim znanjem koje priliči samo Bogu. Da li je to narativna opscena ili svesna namera?

U ovom intervjuu, takođe, dajem ekstremne konstatacije kojima bi se većina ljudi protivila, na primer da je ponašanje prema zakonima religije definicija zla. To je metod po kom je pisan i ovaj roman ne bi li se oslikala ekstremna stanovišta pakla. Razlog za to je što su u grčkim tragedijama tabui sukobljeni, i jednom kada je zakon ustanovljenog ponašanja prekršen, svi zakoni koji nas drže u celovitom stanju kao osobe ali i porodice se problematizuju. U „Jarčevoj planini“ nudim drugačije viđenje hrišćanstva, koje treba da posluži kao ogledalo postojećim konfesijama. Kada kažem, na primer, da bi pričešće trebalo da pruža podršku jer mi još možemo da se raspadnemo na meso i krv i nismo izgubili svoju animalnu svest, to je ideja šta bi trebalo da se dešava tokom pričesta. Kažemo da evharistija reprezentuje telo i krv Hristovu, ali da li dok uzimamo pričest zaista verujemo u to? Nekako uspevamo da verujemo u religiju, istovremeno ne verujući ni u šta od onoga što ona propoveda. Ipak se ponašamo, svesno ili nesvesno, u skladu sa njenim kodeksom.

Razgovarala: Nevena Milojević
Izvor: časopis Bukmarker