Dejvid Kristijan: Potrebna nam je moderna priča o postanku

Dejvid Kristijan, autor izuzetno zanimljive i intelektualno provokativne knjige „Postanak“, u ovom tekstu detaljno objašnjava kako i zašto je počeo da se bavi temom velike, takoreći globalne istorije. Iako ovo nije intervju, mogao bi se čitati kao izvestan oblik autointervjua u kojem autor objašnjava svoje pobude, prepreke na koje je nailazio razmišljajući o ovoj temi i perspektive koje ona otvara. Sjajan uvod u njegovu knjigu i podsticajan poziv za razmišljanje o tome kakvo nam je danas znanje i kako bi trebalo da usmeravamo naraštaje kada je obrazovanje u pitanju.



Ja sam profesor ruske istorije i obožavam da govorim o njoj. Držao sam predavanja iz tog predmeta još za vreme Hladnog rata, kada se činilo da je ova tema naročito važna. Budući da sam živeo u Australiji, smatrao sam da studentima prenosim važne informacije o „silama mraka“. Verovao sam da bi bilo veoma važno da saznaju nešto više o tom svetu.

Nisam Rus, ali sam predavao njihovu istoriju, i s vremenom sam počeo da uviđam kako podsvesno širim poruku da je čovečanstvo, na osnovnom nivou, podeljeno na zaraćena plemena. Dobro se sećam Kubanske raketne krize. Bio sam školarac u Engleskoj u vreme kada je podela na plemena ozbiljno pretila da uništi ceo svet. Setivši se toga, shvatio sam da istoričari, koji podsvesno šire poruku o podeljenosti, nikome ne čine uslugu.

Godinama kasnije, vratio sam se „Nacrtu za istoriju“ Herberta Džordža Velsa. Na samom početku knjige, koju je napisao po okončanju Prvog svetskog rata, on govori upravo o tome da nam je potrebna istorija čovečanstva, jer sve dok istoriju budemo učili kao priču o nadmetanju različitih plemena, nastavićemo da ratujemo, a užasi Velikog rata će se ponavljati. I ja sam nekako nabasao na istu ideju: potrebna nam je istorija ljudskog roda. U Australiji se u to vreme nije predavala svetska istorija i zato nisam imao na koga da se ugledam. Bio sam primoran da sâm dobro promislim o svemu.

Priznajem da sam štreber i da sam oduvek voleo da čitam o nauci. Posebno su me oduševljavale knjige koje su veliki stručnjaci pisali za inteligentne čitaoce. Kada sam došao na ideju o pisanju istorije čovečanstva, prvo sam se zapitao kako bi ona trebalo da izgleda. Odmah mi je bilo jasno da se era paleolita mora ozbiljno shvatiti. Hronološki gledano, ljudi su najveći deo svoje istorije proveli u kamenom dobu. U Australiji se kameno doba završilo tek nedavno. Onda mi je palo na pamet da bih morao da kažem nešto i o evoluciji ljudskih bića. To je pak značilo da ću morati da izađem izvan granica jedne naučne discipline. A onda sam pomislio: dovraga, zagazio sam u biologiju. Kako bih tu temu ozbiljno obradio, moram objasniti kako se od bakterija stiže do višećelijskih organizama. Drugim rečima, morao bih nekako da izložim celokupnu istoriju živih organizama. To bi značilo da se moram pozabaviti poreklom života na Zemlji, što bi podrazumevalo priču o nastanku planete i ulazak u domen geologije. A da bih o tome ozbiljno pisao, moram se upoznati i sa astronomijom. Ideja je polako počela da me plaši, a onda sam se setio da sve ono o čemu sam razmišljao ima svoju polaznu tačku: Veliki prasak.

Pozicija savremene nauke je sasvim jasna: naša priča ima svoj početak. Kosmolozi, naravno, teoretišu i o tome šta je mogo biti pre početka, ali, koliko ja znam, trenutno ne postoje nikakvi dokazi da je nešto postojalo pre Velikog praska. Odredili smo, dakle, polaznu tačku i sada se postavlja pitanje: može li se držati kurs istorije koji bi počeo od nastanka univerzuma? To bi bio način da steknemo sliku o ljudskom rodu kao jedinstvenoj vrsti koja se suočava sa izazovima savremenog sveta. Tako sam 1989. godine počeo da predajem Veliku istoriju na Univerzitetu Makvori u Sidneju i bilo je veoma zabavno. Neverovatno zabavno.

Pozvao sam u pomoć kolege sa različitih katedri, ali niko od nas nije znao kako bi trebalo da sastavimo ovu slagalicu. Jedan kolega je genijalno objašnjavao Veliki prasak, neko drugi je pričao o nastanku zvezda, formiranju Zemlje itd. Međutim, zahvaljujući kulturi specijalizacije, svaki predavač je sa sobom donosio svoj žargon, svoj komplet omiljenih tema, svoje tehnike i sl. Studentima nije bilo nimalo lako da nas prate.

Kako su godine odmicale, sve bolje sam se upoznavao sa različitim oblastima i sve više sam predavao samostalno. Celina je polako počela da dobija jasne obrise. Onima koji su bili mišljenja da se radi o neozbiljnom projektu postajalo je sve jasnije da su pogrešili. Moja zamisao se pretvarala u stvarnost. A onda sam shvatio da je ono čemu učimo studente zapravo moderna priča o postanku i da ću morati da smislim način da im pomognem da premoste provaliju između dva sveta – između prirodnih i društvenih nauka. Šta se zapravo dešava na toj granici?

Nekoliko godina držao sam predavanja iz filozofije nauke kako bih im objasnio zašto naučni postulati danas poseduju toliku moć, zašto ih moramo ozbiljno shvatiti, ali i zašto ih ne smemo tretirati kao apsolutne. Većina studenata oslanja se na jednostavnu epistemologiju sa dva osnovna stava: ili je nauka u pravu, i zato je sve što joj je prethodilo pogrešno, ili su sve to samo priče. Morao sam da ih usmerim ka jednoj složenijoj, i znatno nestabilnijoj, centralnoj poziciji, iz koje bi uvideli da nauka jeste moćna, ali ne i apsolutna. Priče o nastanku, koje smo nasledili iz prošlih vremena, nisu bile potpuno netačne. One su verovatno bile najbolja rešenja koja su ljudi u tom trenutku mogli da ponude, oslanjajući se na raspoloživa saznanja. Takve su, recimo, aboridžinske priče o „Vremenu snova“: nekada su bile vrhunski domet nauke, ali danas to više nisu. Ako živite u 21. veku, nauku morate shavatati veoma ozbiljno.

Naučio sam mnogo toga. Između ostalog i to da se studentima sve ovo veoma svidelo. Uprkos činjenici da prvih nekoliko godina nismo znali šta radimo, a oni su to primećivali, dopadala su im se pitanja koja smo postavljali. Kada pametni mladi ljudi odluče da se posvete obrazovanju, glave su im pune pitanja. Među tim pitanjima su i ona o smislu života: kakav je to univerzum čiji sam deo? Šta znači biti ljudsko biće? A kada dođu u školu, suočavaju se sa stvarnošću. Svima nam se to dogodilo, i svi smo se trudili da to iskustvo potisnemo što smo dublje mogli. Činjenica je da vam profesori već na startu manje-više kažu: „Dosta je bilo priče o smislu života. Baci se na francuske glagole, ili američku istoriju, ili rusku istoriju, ili šta već.“

Svi mi vrlo brzo shvatimo da škola nema veze sa smislom; reč je pre o lavini detalja i fragmenata smisla. Ni u jednom trenutku vam niko neće pomoći da ih sklopite u celinu. Kada dođete na univerzitet, mislite da je to mesto na kome ima bar nekoliko filozofa. A onda se ponovi ista priča. Svi se u jednom trenutku na to naviknemo. Sve nas proguta kultura specijalizacije, koja prožima ceo sistem. Mnogi zahvaljujući njoj zadovoljavaju svoj ego i počinju da definišu sebe same kao stručnjake za ovu ili onu oblast. Studentima se naš kurs svideo zbog pitanja koja smo postavljali. Kakvo je naše mesto u kosmosu? Kakav je to kosmos čiji smo mi deo? Kakva je naša uloga u njemu? Centralna? Marginalna? Postoji li nešto što nas čini posebnim?

S vremenom mi je postajalo sve jasnije da moderna nauka nudi sjajne odgovore na neka od tih pitanja. Možemo reći studentima: „To su odlična pitanja. Ne možemo vam dati savršen ili kompletan odgovor, ali ćemo vam omogućiti da pređete veliki deo puta. Moderna nauka će vam pomoći da dogurate daleko u svojoj potrazi za odgovorima.“ To je naša misija na kursevima Velike istorije.

Dok smo pokušavali da uobličimo koherentnu priču kojom bismo povezali područja društvenih i prirodnih nauka, često smo se pitali kako će izgledati rezultat naših napora. U prošlosti, svaka kulturna tradicija je posedovala neku vrstu objedinjujuće priče. Čini se da modernom svetu nedostaje upravo takva priča. Mnogi naučnici veruju da će briga o smislu, o priči, o značenju ili svrsi, na neki način uneti pometnju u ono čime se bave. Na metodološkom nivou, to je istina. Ne možete dozvoliti predrasudama da vas ometaju u naučnom radu. Smatram da na ontološkom nivou to ipak nije slučaj.

Savremeni čovek živi u ovom svetu pomiren sa činjenicom da mu nauka ne može ponuditi smisao na način na koji su to u prošlosti činile religije. Sve češće mi se čini da ideja o tome da je modernost oko nas stvorila svet lišen smisla, o kojoj filozofi naklapaju već vek i po, u sebi nema ni trunke istinitosti. Možda jednostavno živimo na svojevrsnom intelektualnom gradilištu, na kome trenutno prisustvujemo izgradnji jedne nove priče. Ona je daleko moćnija od prethodnih jer ne izrasta iz neke konkretne kulture ili društvene zajednice. Ovog puta naša priča ima globalne razmere. To je priča o postanku koja važi za stanovnike Pekinga koliko i za stanovnike Buenos Ajresa.

Globalna priča o postanku sadrži daleko više informacija od bilo koje rane priče o istoj temi. Ona raspolaže neopisivom snagom i ne manjka joj smisla. Čovečanstvo je konačno zakoračilo u doba u kome, zahvaljujući obilju informacija i bujanju ideja u svim oblastima, može početi da radi na takvom projektu.

Ispostavilo se da koherentna priča ipak postoji – ili bar da postoji u formi koju smo mi osmislili. Možda postoje različiti načini da se ovoj temi pristupi, ali naša verzija priče govori o neprestanom procesu usložnjavanja i relevantna je za ljudski rod. Univerzum je na početku, recimo pola miliona godina nakon Velikog praska, bio veoma jednostavan. Na sve strane su bili oblaci vodonika i helijuma, dok drugi elementi nisu postojali – ponegde su se možda mogle naći zanemarljive količine litijuma i berilijuma. Ti oblaci su bili homogeni, otprilike iste gustine i otprilike iste temperature u svim svojim delovima. Tokom narednih 13,8 milijardi godina, postepeno su počele da se pojavljuju složenije strukture, ali samo na mestima gde postoje odgovarajući „Zlatokosini uslovi“. To je priča koju pripovedamo.

Pripovedamo je – zato što je tako lakše – pomoću osam pragova, kojima označavamo različite nivoe složenosti. Prvi prag je Veliki prasak, nastanak univerzuma. Drugi je nastanak zvezda. Kada se pojave zvezde, univerzum već deluje daleko složenije. Zvezde imaju strukturu; galaksije imaju strukturu. Sada imamo bogate skale energije, gustine i gravitacije, tako da nastaje protok energije, koji omogućava nastanak još kompleksnijih pojava.

Sledeći prag predstavljaju umiruće zvezde. Zahvaljujući njima, univerzum se puni elementima iz periodnog sistema i postaje hemijski složeniji. Tako nastaju novi materijali, koji ulaze u sastav planeta, satelita i asteroida. Na nekim planetama, pogotovo onim kamenitim, hemijska raznolikost je zapanjujuća. Razlog za to leži u činjenici da su solarni vetrovi isterali vodonik i helijum iz zone koja je bliža zvezdi. Planete koje se nalaze u toj zoni bogate su hemijskim elementima i predstavljaju pogodnu sredinu za nastanak života. Verovatnoća da univerzum buja životom je uistinu velika.

Planete su četvrti prag, a život peti. Jedno od sjajnih obeležja ove priče je to što pronalaženje odgovora na krupna pitaja postaje sve lakše što se više udaljavamo od sužene perspektive pojedniačnih disciplina. Navešću dva primera. Jedan je sâm život.

Čini mi se da bi, u okvirima naše priče, bilo prilično lako ponuditi krajnje jednostavno, ali moćno objašnjenje zašto život predstavlja viši stepen složenosti od, recimo, prostih hemijskih molekula, zvezda ili galaksija. Kada je reč o životu, radi se o tome da se složeni entiteti pojavljuju u izuzetno nestabilnim okruženjima. Zvezde formiraju vlastita okruženja, kako bi sve funkcionisalo mehanički. Ako pak imamo složene entitete u nestabilnoj sredini, oni moraju biti sposobni da upravljaju protokom energije, kako bi održali svoju složenost. Ako se okruženje konstantno menja, potreban im je nekakav mehanizam pomoću koga će registrovati te promene. U toj tački, u našu priču ulaze informacije.

Ono što je u univerzumu predstavljalo tek puku varijaciju, sada postaje informacija, jer postoji nešto što na složen način reaguje na nju. Fenomen izbora u priču ulazi zato što živi organizmi odluke više ne donose mehanički, već vrše odabir na složen način. Nemamo nikakvu garanciju da će izbor uvek biti isti. U tom trenutku na scenu stupa prirodna selekcija. Postoje milioni organizama koji donose milione odluka, a prirodna selekcija omogućava da se ispravne odluke sačuvaju za naredna pokoljenja. Važno je donositi prave odluke.

To znači da je u ovom stadijumu u našu priču ušla i svrha. Možda bismo, unutar naše priče, život mogli definisati upravo tako: složeni entiteti koji se pojavljuju u izuzetno nestabilnim uslovima. Ovo je složena složenost. Kako bi se preživelo u takvim sredinama, neophodne su sposobnosti koje zvezdama nisu potrebne. Morate imati sposobnost da prikupljate informacije. Potreban vam je neki mehanizam kako biste činili ono što mi nazivamo izborom. Zato su živi organizmi složeni i zato se smatra da imaju svrhu.

Ako pređemo na ljudska bića (u okviru petog praga složenosti) možemo postaviti pitanje koje muči većinu mojih studenata: šta ljude čini posebnim? Drštvene nauke se sa ovim problemom rvu već vekovima. Ponavljam, mislim da se, unutar ove veoma široke priče, može pronaći veoma jednostavan odgovor. Ako svi živi organizmi koriste informacije o svojoj okolini kako bi kontrolisali i održavali protok energije potrebne da prežive – biolozi to nazivaju metabolizmom –  ili kako bi se neprestano prilagođavali, onda znamo da većina živih organizama ima veoma ograničen repertoar. Kada se pojavi nova vrsta, ona će se brojno uvećavati sve dok ne troši više energije nego što je predviđeno njenim metaboličkim repertoarom.

Pogledamo li pak grafičke prikaze rasta ljudske populacije, videćemo da se dešava nešto suštinski drugačije. Ovde imamo posla sa vrstom koja se najverovatnije pojavila u savanama istočne Afrike, ali se tamo nije zadržala. Tokom paleolita – tokom nekih dvesta hiljada godina – možemo videti da se ta vrsta, bar tokom poslednjih šezdeset hiljada godina, polako širi u druge krajeve: u priobalne predele južne Afrike. Pećina Blombos to sjajno ilustruje. Ona zatim postepeno prelazi u pustinje, šume, Sibir i preko vode u Australiju. Pre deset hiljada godina, ljudi su naseljavali celu planetu.

Radi se o potpuno novom obliku ponašanja. Imamo posla sa vrstom koja prikuplja sve više, i više, i više informacija. To je suština onoga što nas čini drugačijim. Možemo se zapitati šta je to što nam omogućava da ne budemo zarobljeni u okvire ograničenog metaboličkog repertoara, već da ga konstantno proširujemo. Možda postoji sasvim jednostavan odgovor. Trebalo bi da očekujemo jednostavan odgovor, zato što je na paleontološkoj skali vremena sve ovo trajalo koliko i jedan treptaj. Desilo se toliko brzo da uobičajeni odgovori na pitanje zašto se razlikujemo više nisu od pomoći. Mora postojati nešto što će, poput ključa, otključati ova vrata. Verujem da nam u tome može pomoći lingvistika.

Znamo da šimpanze imaju svoj jezik. Znamo da razmenjuju ideje. Znamo da majke šimpanze uče mlade da pomoću štapa izvuku termite iz gnezda. Znamo i da se kod drugih vrsta informacije ne akumuliraju iz generacije u generaciju. Da je tako, videli bismo dokaze. Ljudi su zakoračili preko lingvističkog praga. Ljudski jezik je u jednom trenutku postao efikasniji. Prešao je prag iza koga se informacije akumuliraju brže nego što se gube. Značaj tog koraka je nemerljiv. To znači da se posle četiri milijarde godina pojavila vrsta koja informacije prenosi sa generacije na generaciju, i to zahvaljujući kulturnom, a ne genetskomm mehanizmu. Kulturni mehanizam je, naravno, nezamislivo brži od genetskog.

Sada dakle imamo vrstu koja informacije gomila iz generacije u generaciju. To je sve što nam je potrebno. To je temelj objašnjenja svega što nas čini drugačijim. Ako tome dodamo i podatak da višak informacija svakom živom organizmu daje veću kontrolu nad resursima i protokom energije, onda postaje jasno da govorimo o vrsti čija se kontrola nad protokom energije u biosferi povećava, i to eksponencijalno. Informacije se akumuliraju, a neke od njih ubrzavaju sam proces akumulacije informacija. Odlična ilustracija toga je štampa ili internet. I to je, u osnovi, to.

Ako takve vrste postoje na drugim planetama, jedno je zagarantovano: posle nekoliko stotina hiljada godina i tamo će nastupiti nešto slično antropocenu. Te vrste će zagospodariti protokom energije na svojoj planeti. To je pozicija u kojoj se mi trenutno nalazimo. Gospodarimo kolosalnim tokovima energije, uživamo u prednostima koje nam pružaju, zbog njih više nismo vrsta koja samo preživljava. Ali koristimo ih u razmerama koje počinju da remete stare cikluse biosfere, ugljenični ciklus, azotni ciklus. Tako ugrožavamo biodiverzitet planete. Reč je o problemu koji moramo rešiti. Možemo li uživati u prednostima koje nam donosi sve veća kontrola nad protokom energije, a da pritom ne poremetimo „uslove Zlatokose“, zahvaljujući kojima smo uspeli da izgradimo ovu izuzetnu civilizaciju?

Pre godinu dana, gledao sam sjajnu izvedbu komada Čekajući Godoa u Sidneju. Sa Godoom sam se prvi put sreo kao učenik i tada ništa nisam razumeo. Ova predstava mi je mnogo toga objasnila. Konačno sam shvatio da govori o svetu lišenom smisla i da njeni junaci čekaju smisao. To je jedno od značenja Godoa. I Godo se, naravno, ne pojavljuje.

Dirljiva poenta predstave bilo je to da u hladnom, sumornom svetu otuđenja i beznađa, lišenom smisla i svrhe, preživljava samo jedna stvar: očajničko prijateljstvo između dvojice veoma različitih ljudi. To je sve što nam preostaje. Takva slika modernosti dominira ljudskom mišlju već vek i po. Ona je na neki način povezana sa procesom specijalizacije, koji je predstavljao reakciju naučnika na cunami informacija koji je počeo da nas plavi krajem 19. veka.

Informacija je bilo previše. Pošto nisu bili u stanju da se nose sa celinom znanja, naučnici su počeli da ga raščlanjuju. Kako vreme odmiče, sve više mi se čini da to nije bilo pravo rešenje i da se moderna nauka bavi nečim što potencijalno ima širu priču od one koju prezentuju religije. Ta priča nije deistička. Ona govori o univerzumu koji nema teleologiju niti svesnog tvorca, ali nasumično stvara interesantne i kompleksne stvari. To je naša priča.

Slične ideje mogu se pronaći u ranom budizmu i grčkoj filozofiji, gde se govori o univerzumu koji nije stvorilo niti oblikovalo neko božanstvo, već se u njemu stvari jednostavno pojavljuju.

Sve sam uvereniji da će nam, dok budemo razvijali ovu bogatu priču, problemi koji su nekada delovali nepremostivo početi da deluju jednostavnije ako im budemo prilazili sa multidisciplinarnog stanovišta. U taj korpus uključujem i izazove sa kojima ćemo se suočavati tokom narednih pedeset do sto godina. Već smo svedoci klimatskih promena i opadanja biološke raznovrsnosti. Nezasito grabeći resurse iz biosfere, ljudi na indirektan način vrše masovno istrebljenje drugih vrsta.

I ti izazovi će postati jasniji ako pomognemo studentima i istraživačima da se nakratko izvuku iz kandži specijalizacije. Nekada to sebi predstavljam kao pogled sa vrha planine. Ako su obrazovanje i istraživački rad svedeni samo na učenje o pojedinačnim pejzažima – pejzaž genetike, pejzaž francuske književnosti – onda bi bilo korisno malo se udaljiti i baciti pogled na celu sliku sa vrha planine, odakle možemo videti kako su ti pejzaži povezani.

Jedan od razloga zašto je pristup iz ugla Velike istorije važan, jeste to što specijalizacija – uprkos svim svojim dostignućima – sprečava većinu ljudi da nauku ozbiljno shvate i da je razumeju. Velika istorija nam može pomoći da uvidimo da iza moderne nauke postoji koherentna priča. Pritom ne mislim samo na prirodne nauke. Radeći na projektu Velike istorije u raznim institucijama, otkrio sam da su mnogi studenti zabrinuti. Oni se plaše nauke i ne žele da se hvataju ukoštac sa njom. Ako im pokažemo da iza modernog shvatanja univerzuma i naše planete stoji koherentna, smislena priča, verujem da će nauka početi da ih privlači.

Ako polako uvedemo ono što ja nazivam „pričom“ – a svestan sam da će mnoge naučnike uplašiti izrazi „priča“ ili „priča o postanku“ – ako postepeno uvedemo priču koja bi bila smislena povest o našem mestu u univerzumu i o prirodi univerzuma, siguran sam da ćemo ublažiti otpor koji postoji prema nauci u savremenom društvu.

U slučaju da sam u pravu, i da je ispravna ideja da nauka pripoveda priču o našem mestu u vremenu i prostoru, to ne bi trebalo nikoga da plaši. U tom smislu, nauka je slična filozofskim tradicijama. Ona predstavlja proces mapiranja, govori nam gde smo u mestu i vremenu, i na taj način pokazuje kakve su nam sve mogućnosti na raspolaganju. Izazov koji stoji pred naukom jeste da dokaže da je smislena koliko i druge filozofske tradicije, ali i da je moćnija od njih, jer raspolaže daleko većim korpusom informacija. A uz to je i globalne prirode.

Dugo sam predavao na univerzitetu u San Dijegu. Moj kurs Velike istorije pohađali su i studenti koji su bili kreacionisti. Oni su tražili veliku priču. Nisu mogli da je nađu u naučnim predmetima, jer se oni ne predaju na taj način, ali su je pronalazili u crkvi. Primetio sam da ih muči nesklad između velike priče iz crkvenih propovedi i nauke odgovorne za nastanak ajfona koje su nosili u džepovima. Razlog za to što osećaju nelagodu i okreću se religiji leži u tome što nauka ne nudi alternativnu priču. Velika istorija bi, po mom mišljenju, navela studente da nauku ne vide samo kao moćno znanje, već i kao znanje ispunjeno smislom, koje nam govori ko smo i šta smo.

Već sam izložio ideju da nas, kao vrstu, posebnim čini ono što nazivam „kolektivnim učenjem“: drugim rečima, sposobnost ljudi da prenose informacije sa velikom preciznošću, i u velikom obimu, sa generacije na generaciju. Reč je o fundamentalnom pragu; o onome što nas definiše. To nam objašnjava zbog čega se zajednice međusobno razlikuju – zato što svaka od njih informacije prikuplja na nešto drugačiji način. To objašnjava zašto susreti kultura rezultiraju sjajnom sinergijom. To je izvor tehnologije. To je izvor nauke. To je izvor civilizacije. Izvor svega što nas čini ljudima.

Ako sam u pravu, da bismo objasnili ono što nas čini drugačijim moramo jasno razgraničiti dva problema. Jedan od njih podrazumeva pitanje o tome kako su naši preci prešli preko lingvističkog praga. Pronalaženje odgovora na njega je izuzetno komplikovan, tehnički problem koji zahteva čitav spektar dokaza, od kojih su neki neurološke, neki arheološke, a neki antropološke prirode. Drugi problem je znatno lakši: potrebno je definisati sam prag i ono što je promenio. To je veoma lako. Možemo takođe potražiti i dokaze da je prag prekoračen. Mislim da bi pitanje o tome kako je došlo do dolaska preko praga trebalo ostaviti po strani. Razlog je verovatno nešto prosto, budući da se na paleontološkoj vremenskoj skali promena odigrala velikom brzinom. Verovatno je ispravna ideja Noama Čomskog da nam je sitna neurološka promena dala gramatiku. Da li je to zaista tako ili ne, ne znamo.

Ako ostavimo po strani pitanje kako smo dobili ljudski jezik, koji se razlikovao od jezika šimpanzi, ostaje nam da definišemo prirodu praga. To nije tako teško. Ako jezike posmatramo kao komunikaciju koju karakteriše izvestan nivo efikasnosti, onda na scenu stupa teorija informacije. Neću se pretvarati da teoriju informacije poznajem u detalje. Poenta je u tome da se efikasnost informacionih sistema može meriti. Informacije se prenose sa izvesnim stepenom preciznosti ili nepreciznosti.

Možete zamisliti skalu na kojoj, na nižim nivoima, informacije teku. To je slično igri „gluvih telefona“. Ako nekome kažem, „Jedan, šest, Z, veliko Y, W. Prenesi dalje“, ta informacija neće dugo preživeti. Ako pak izgovorim, „Ja sam u Njujorku“, i prosledim informaciju, ona će daleko otputovati. Šimpanze žive u svetu u kome informacija može preživeti jednu ili dve razmene, ali ne može da stigne mnogo dalje. Mi smo prešli prag koji je u neurološkom smislu veoma sitan, ali iza njega se nalazi ono što nazivamo „jezikom simbola“, u kome reči predstavljaju maksimalno komprimovane pakete informacija.

Mogu izgovoriti reči „ružičasti slon“ i u nečijem mozgu će se automatski pojaviti slika nečega što nikada nije postojalo. Jezik simbola nam omogućava da govorimo o stvarima koje ne postoje. On neizmerno uvećava obim komunikacije. Kada se pređe ta granica, nalazimo se na potpuno novoj teritoriji. Tako smo se izdvojili od vrsta koje su možda bile blizu praga. To je verovatno ono što je zapečatilo sudbinu nekih vrsta hominina tokom poslednjih petsto hiljada godina.

Dakle, moguće je dati uopštenu definiciju praga koji ljude čini posebnim. Možemo reći šta je to što nas čini drugačijim od drugih vrsta: to je jezik koji je toliko efikasan da omogućava akumulaciju informacija iz generacije u generaciju, i to kulturnih, a ne genetskih informacija. Ne znamo još uvek kako je tačno došlo do toga. Nadamo se da će lingvisti i neuronaučnici pronaći odgovor tokom narednih decenija, a mi možemo preći na potragu za dokazima da je naša vrsta prešla tu granicu.

Dokazi su verovatno počeli da se pojavljuju još pre 250 hiljada godina. Trebalo bi tražiti vrstu koja počinje da se širi na druga staništa. U Africi su pronađeni dokazi stari 50 hiljada godina, koji veoma jasno svedoče o tome. Možda ima i onih starih 100 ili 200 hiljada godina. Potrebno je tragati za dokazima simboličke aktivnosti. Gde god se pronađu ostaci hominina u blizini oker stena, koje su grebane, korišćene ili imaju neke oznake, to je nagoveštaj da imamo posla sa vrstom koja je mislila simbolički, jer je verovatno crtala sebe. Ceo problem porekla jezika i njegovog razvoja zaslužuje podrobnu analizu iz koje ćemo mnogo toga saznati.

Velika istorija je potpuno nov projekat. Ona pokušava da sruši neke od barijera koje je postavila kultura specijalizacije u istraživačkoj i obrazovnoj sferi. Godinama sam bio uveren da predajem nešto što bi se moglo nazvati ekskluzivnim kursom. Međutim, vremenom su i drugi univerziteti pokazali interesovanje za moj predmet i on se danas, u različitim oblicima, nalazi u programima mnogih visoškolskih ustanova. Zastupljen je na četrdesetak univerziteta, od kojih se najveći broj nalazi na severnoameričkom kontinentu. Sada postoji i udžbenik namenjen studentima, čiji sam glavni autor.

Moja namera je da širom sveta organizujem konferencije posvećene Velikoj istoriji, koje bi podsticale razmenu ideja između stručnjaka iz različitih polja nauke. Na Univerzitetu Makvori sa radom je počeo Institut za Veliku istoriju, koji će se između ostalog baviti organizacijom takvih konferencija, ali i promocijom i prilagođavanjem našeg predmeta standardima srednjoškolskog obrazovanja.

Bil Gejts je 2010. pružio podršku stvaranju besplatnog internet sajta posvećenog Velikoj istoriji za srednjoškolce. Sajt je dostupan svima, a postoji i posebna verzija namenjena srednjim školama. Od početka tog projekta ovaj kurs je kao sastavni deo nastavnog programa prihvatilo više od 100 škola u Australiji i više od 400 škola u SAD. Mnoge škole koriste delove našeg materijala u okviru predavanja iz drugih predmeta.

Pet godina sam držao letnje kurseve Velike istorije u Koreji. Danas se i tamo u nekoliko škola uči ovaj predmet. Takvih škola ima i u Holandiji. Većina njih koristi materijal dostupan na našem sajtu.

U međuvremenu se pokazalo da je predmet dobro prihvaćen. Odlučili smo da sarađujemo sa pojedinačnim školama, a ne obrazovnim birokratijom koja bi nas kočila komplikovanim pregovorima o uklapanju Velike istorije u postojeće kurikulume i silabuse. Škole su spremnije da eksperimentišu, šalju povratne informacije i sarađuju na unapređivanju silabusa. Voleli bismo da jednog dana naši kursevi uđu i u škole van engleskog govornog područja.

U kontaktu sam i sa mnogim nastavnicima osnovnih škola koji bi voleli da vide verziju Velike istorije prilagođenu osnovnoškolskom uzrastu. Ne vidim nijedan razlog zašto se ta ideja u budućnosti ne bi sprovela u delo. Tako bismo dobijali studente spremne da se proučavanjem ove materije bave na daleko sofisticiranijem nivou.

Šta dolazi posle Velike istorije? Nisam siguran. Govorimo o veoma, veoma bogatoj oblasti. Smatram da budućnost naučnih istraživanja leži u interdisciplinarnom pristupu. Kada ljudi ozbiljno shvate ideju o objedinjenju svih modernih saznanja, nastaće zadivljujuća intelektualna sinergija. Mnogi naučnici su nekada smatrali da međusobna saradnja nije moguća, ali u trenutku kada bi se ujedinili, nastajala je intelektualna eksplozija ravna Velikom prasku. Velika istorija poseduje potencijal da stvori mnoštvo malih „velikih praskova“ tražeći odgovore na pitanja poput onog po čemu je ljudski rod poseban.

Autor: Dejvid Kristijan
Izvor: edge.org
Prevod: Jelena Tanasković