VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dejan Stojiljković: Da sam hteo da širim ideologiju, našao bih adekvatniji način za to od horor romana i fantastičnih priča

Razgovarali smo sa čuvenim niškim piscem Dejanom Stojiljkovićem o Bojkotu NIN-ove nagrade, nastavku romana „Konstantinovo raskršće“ i budućoj seriji, istorijskom revizionizmu, o južnjačkom govoru, kao i književnosti kao profesiji u Srbiji. Stojiljković je autor romana „Konstantinovo raskršće“ koji je dobio mnoge nagrade poput Miloš Crnjanjski i Svetosavski pečat. Pored toga autor je i romana „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“, a zajedno je sa Vladimirom Kecmanovićem napisao i roman „Kainov ožiljak“. Stojiljković je i dramski pisac, autor je nekoliko zbirki pripovedaka i jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“ i „Žigosani u reketu“.



Početkom godine ste zajedno sa 16 dugih pisaca bili potpisnik pisma Bojkot NIN-ove nagrade gde je između ostalog ocenjeno da je žiri nekompetentan i da ne želite da učestvujete u propasti nekada „nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja“. Kakva je danas NIN-ova nagrada po vama i da li njena dodela možda oslikava trenutno stanje u kulturi i društvu uopšte?

NIN-ova nagrada je počela da se dodeljuje za društveno-politički angažman a ne za književnost, što je osnovni problem. Sad, ja stvarno nemam ništa protiv da list u privatnom vlasništvu daje nagradu kome hoće, što se mene tiče – mogli su da je dodele i Paji Patku, to je njihov problem, ali bez da nam svima vređaju inteligenciju i ponižavaju kompletan književni esnaf. Članovi žirija, očigledno poneseni sujetom, pred svaku dodelu te nagrade u pamfletima koje pišu u NIN-u vole da drže lekcije piscima, a sebe proklamuje u bogomdane reformatore književne scene i prave neku novu uravnilovku. Razumem da bi gospoda htela da možda uđu u cipele Marka Ristića ili Oskara Daviča, ali ta vremena su odavno prošla, to bi trebalo neko da im javi, baš kao šta se i te dvojice komesara skoro više niko ne seća.

Dobitnik poslednje NIN-ove nagrade znao se nekih dva meseca unapred, što je i napisao i predvideo književni kritičar Igor Perišić, ne zato što je vanbračni sin Nostradamusa i Baba Vange, već zato što je celo to zamešateljstvo prilično providno i trapavo sprovedeno.

Ja lično nemam šta da se žalim vezano za NIN-ovu nagradu, sa prvim romanom sam bio u najužem krugu, sa ostalima sam se takođe dobro kotirao, a za ovu poslednju nisam ni konkurisao, jer mi je poslednji roman objavljen još 2017. godine kada su u žiriju sedeli i neki ljudi koji se razumeju u književnost. Opet, bio sam svedok toga kako neki kolege žure da završe svoje romane, ne bi li se kvalifikovali za to namešteno takmičenje. Zašto ljudi, pritom umetnici, pristaju da ih neko tako ponižava, nije mi baš jasno. Ali ako su mazohisti i žele još poniženja, mogu slobodno da se prijave i ove godine. Samo treba da imaju na umu da svako ko hoće da bude miropomazan od strane žirija mora da se uklopi u njihove neknjiževne i ideološke kriterijume, tako da očekujem da ove godine NIN-ovu nagradu bojkotuje mnogo više pisaca, jer, realno, zašto bi neko učestvovao u jednom procesu koji je namešten i gde se unapred zna krajnji ishod?

To vam je kao izbori u Srbiji u poslednjih tridesetak godina posle kojih se prosečan Srbin oseća kao fino okupan čovek koji mora da obuče iste one gaće koje je nosio pre kupanja. Kapiram da Saša Ilić i njemu slični nemaju ništa protiv tih i takvih gaća i da će da ih nose sa ponosom, ali nije valjda da on i pajtaš mu Teofil Pančić očekuju da svi ostali stanu u red za te gaće, samo zato što su on i ekipa sebe proklamovali u nekakve književne bogove? Dakle, naš stav je tu jasan – evo vam ih vaše gaće pa radite s njima šta hoćete. Što se mene tiče – sledeći laureat kojeg sa dna kace izvuku Teofil i kompanija može i na glavu da ih stavi.

Roman „Konstantinovo raskršće“ je štampano u više izdanja. Ima više nominacija i nagrade, a 2010. godine je proglašen za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije. Sada će se snimati i TV serija, a postoji i strip. Očigledno je da su ljudi željni istorijskog trilera i sveta Nemanje Lukića. Da li ste možda nekada razmišljali o pisanju nastavka i da li će trenutna situacija sa koronom uticati na produkciju serije?

Nastavak se uveliko piše i radni naslov je „Ponoćni ljudi“. Biće to pre svega roman o Nemanji Lukiću i radnja će se protezati na čitav jedan vek srpske i evropske istorije. Smenjivaće se događaji: Majski prevrat, Balkanski ratovi, Prvi i Drugi svetski rat, zaključno sa događajima na Kosovu 1998. godine. Kroz knjigu će prodefilovati mnoge istorijske ličnosti: od Apisa i Crnorukaca, preko Mustafe Golubića, Tita, Draže, Koče Popovića, do Slobodana Miloševića i Nila Gejmena. Lik Nemanje Lukića biće ta spona koja povezuje događaje i ljude, a on sam pojavio se već u nekoliko kraćih proznih ostvarenja, jedno od njih, pripovetka Neonski bluz biće objavljena u toku ove godine u okviru antologije „Belgrade Noir“ u izdanju njujoške izdavačke kuće Akashic Books.

Situacija sa koronom nije usporila produkciju serije jer smo još uvek bili u fazi izrade scenarija. Kao što je ranije objavljeno, seriju će raditi beogradska producentka kuća Firefly Productions koja stoji iza trenutno aktuelne serije Tajkun sa Draganom Bjelogrlićem u glavnoj ulozi. Knjigu je u 10 jednočasovnih epizoda adaptirao moj drug i kolega Đorđe Milosavljević. Dobro je što je on zadužen za taj posao jer obojica dolazimo iz istog bekgraunda – a to je strip. Đorđe je počeo kao strip scenarista i razume odlično taj medij tako da je odlično znao kako da uradi neke stvari u procesu adaptacije. Kako sam razumeo producente, snimanje serije bi trebalo da krene na proleće sledeće godine.

Kada su „Senke nad Balkanom“ prvi put prikazane, čitava produkcija je bila „optužena“ za istorijski revizionizam. Isti je slučaj bio sa „Konstantinovim raskršćem“ par godina ranije. Kako vi vidite odnos književnosti i filma prema istoriji? Da li postojati granica do koje je dozvoljena umetnička interpretacija istorije?

Nije baš ista situacija. Kada je izašlo „Konstantinovo raskršće“ optužili su me da sam nacionalista i četnik. A za Senke nad Balkanom me optužuju da sam autošovinista i komunjara. Ljudima je baš teško ugoditi, zar ne? Sviđa mi se i izraz „malosrbin” kojim me u poslednje vreme časte profesionalni Srbi i patriote na večitoj državnoj apanaži, to jest, na grbači naroda, pošto ovi s leva još uvek ne uspevaju da se odrede u vezi moje knjige o Mustafi Golubiću. Ne uklapa im se u ideološku jednačinu. Dva i dva bi uvek trebalo da bude četiri, a „četnici” ne mogu da pišu knjige u kojima pozitivno prikazuju predratne komuniste, je l’ tako? Ili je baš to zadatak umetnosti i književnosti? Da odbacimo uskogrude ideološke okvire i da govorimo istinu?

Da sam hteo da širim nekakvu ideologiju, našao bih adekvatniji način za to od horor romana i fantastičnih priča. Osnovao bih političku stranku, na primer, kao moj stari drug Boško Obradović. Ili bih otišao u gerilce, kao Če Gevara. Ovako samo mogu da se zavalim, otvorim pivo, i gledam kako rakijski pravoslavci i salonski boljševici iznose mišljenja o mom pisanju i donose potpuno oprečne zaključke, iako se radi o istoj knjizi ili o istoj seriji. Lepota je, kažu, u oku posmatrača. Baš kao i dnevnopolitička i ideološka zatucanost. Doduše, ona bi trebalo da bude malo bliža mozgu nego oku, ali to samo u slučaju onih koji ga imaju.

Granica koju pominjete ne postoji. I ne treba da postoji. Pisac može svoju imaginaciju da koristi kako hoće i koliko hoće i nema tog kritičara, političara ili države koja može u tome da ga spreči. Probali su sa Orvelom i Pekićem, pa nije išlo. Zato film i književnost mogu i moraju da idu do kraja. Eto, Tarantino je u svom filmu ubio Hitlera u francuskom bioskopu a u drugom spasio Šeron Tejt od njenih ubica. Zašto? Zato što mu se može. Zato što je to suština umetnosti. U mojim knjigama i scenarijima, istorija je dekor, pozornica na kojoj se odvija priča. Problem u stvari, nastaje kada ljudi požele da uče istoriju iz igranih formata i dela fikcije. Koga zaista zanima naša istorija, bilo da je srednji ili dvadeseti vek, ne treba da je uči iz mojih knjiga nego iz naučnih radova koje su pisali ljudi školovani za to. Ja pišem izmišljene priče, a istoričari prilaze toj temi sistematično i metodološki, dakle, možete nešto saznati o srpskom srednjem veku i iz mojih knjiga, ali ako zaista želite da znate više, čitajte, recimo, knjige profesora Radivoja Radića.

Veći deo Srbije obožava i često prepričava replike iz filmova i serija likova poput Šojića, Tika Špica ili Đoše. Sa pojavom „Senki“, svi su se oduševili Niškim i maestralnom glumom Miše Samolova. Čini se da u domaćoj kinematografiji postoji izvesno stereotipno prikazivanje južnjaka i južnjačkog govora gde su oni često predmet karikiranja. Da li se slažete sa ovom tvrdnjom? Da li je možda javnosti potrebno bolje prezentovanje južnjaka i njihovog govora?

Dijalekt ili narodni jezik, često je unižavan i odbacivan kao manje vredan. Iako su neka velika dela naše književnosti upravo napisana na njemu: „Ivkova slava“, „Zona Zamfirova“, „Petrijin venac“, „Nečista krv“, „Koštana“, „Arizani“… Upravo je Dragoslav Mihailović veliki kritičar tog, da ga tako nazovem, snobovskog odnosa jednog dela naše akademske zajednice prema dijalektu. On je svojevremeno definisao taj problem ovako: „To je narodni govor koji ne predstavlja standardan književni jezik, što znači da je sa stanovišta jezičke nauke diskvalifikovan kao na neki način nesposoban i za komunikaciju i za umetničko izražavanje“.

I tu nema šta da se doda. To nije standard, ali jeste književni jezik u smislu alata, a jezik jeste alat za pisca, ponekad mnogo učinkovitiji od standardnog i nametnutog književnog jezika. Zamislite serije „Mućke“ i „Piki Blajndersa“ [Birmingermska banda]  ili filmove Gaja Ričija bez upotrebe koknija, tipičnog engleskog slenga?

Ne ide, zar ne? Ja sam svoju prvu knjigu Leva strana druma dobrim delom napisao na autentičnom južnjačkom gradskom slengu. Nažalost, u našoj javnosti je južnjački dijalekt često prezentovan pežorativno, kao jezik „paprikara“ i „seljaka“ i tome su doprineli i sami južnjaci. Vrlo često Nišlija, Leskovčanin ili Vranjanac, kada pređe naplatnu rampu na Bubanj potoku, namah procvrkuće „po beogradski“, a ne bi li se dodvorio prestoničanima ili prosto zato što se stidi da govori onako kako to čini u svom gradu. Splićanin se nikad ne stidi svog dalmatinskog narečja, Zdravko Čolić i Nele Karajlić, iako decenijama žive u Beogradu, i dalje govore kao da su nasred Ilidže, jedino će Južnjak da skriva svoj autentični govor kao zmija noge. Dok se ne oslobodimo tog kompleksa, neće nam biti bolje, a do tad možda ovo naše lepo i živopisno južnjačko narečje nestane.

Neka istraživanja u proteklih par godina su pokazala da više od polovine građana pročita barem jednu knjigu u toku godine što je isto kao i na nivou EU. Kako vi vidite danas književno izdavaštvo u Srbiji i da li književnici mogu da žive od svojih publikacija?

Književno izdavaštvo je nikad bolje i tu smo dostigli ozbiljne standarde. Ponovo se širom Srbije otvaraju knjižare, rastu posete bibliotekama, kao i čitanost domaćih piscaca, što je od velikog značaja. Čitao sam razna istraživanja, pre svega ona koja su sprovodili inostrane agencije i mediji i ispostavlja se da se u Srbiji čita više nego, recimo, u Poljskoj, Grčkoj, pa čak i u Italiji. Prema jednom istraživanju londonskog Gardijana od prošle godine – Srbi spadaju u sam vrh kada je navika čitanja u pitanju. Ispred nas su, naravno, velike književnosti poput Francuske ili Nemačke, ali mi se zaista dobro kotiramo, bolje nego većina zemalja u okruženju. Zašto je tako? Pre svega zato što naš narod voli da čita i ta navika potiče još iz devetneastog veka, a dodatno je proširena u međuratnom periodu i u periodu SFRJ. Prosečna jugoslovenska porodica je imala svoju kućnu biblioteku, te knjige su se nasleđivale a same biblioteke godinama dopunjavale. U Srbiji i danas postoji taj, da ga tako nazovem – kult knjige. Druga bitna stvar je da su ovde knjige izuzetno jeftine. Na primer, knjiga koja u Hrvatskoj košta 15 evra, ovde ne košta ni pet. O zemljama EU da ne govorim.

Što se tiče života od pisanja, to vam je kao u svakom drugom poslu. Ako vredno i odgovorno radite, ako ste profesionalac, moći ćete da živite od toga. Sve zavisi od vas. Po tome se posao pisca ne razlikuje od posla menadžera, pekara ili automehaničara. Nažalost, mnogi koji se upuštaju u svet književnosti žele da ostvare profesionalne rezultate a da ostanu amateri ili poluamateri. Da bi bio profesionalac u ovom poslu, baš kao i u svakom drugom – treba da napustiš zonu komfora. A razne „kolege“ bi da sede na dve ili tri stolice istovremeno. Da sprovedu u javu taj vlažni san o književnom uspehu, da su preko dana na jednom poslu a onda, kad im vreme i obaveze dozvole, sednu od deset uveče do ponoći i, kao, pišu nešto. To vam je kao fudbaler koji dva puta nedeljno pika u nekom balonu loptu sa drugarima i misli da može da se meri sa profesionalcima koji treniraju svaki dan. Za početak, u pisanju treba da postoji kontinuitet, treba pisati svakodnevno. A to se ne može ako od 9 do 5 radiš u nekoj kancelariji a vikende provodiš kod tašte ili sa drugarima na pecanju.

Dalje, treba da se čita. Ne možeš biti pisac ako ne čitaš. Ako uz to još pišeš istorijsku fikciju, kao ja, moraš da čitaš i proučavaš građu. I za to treba vremena i energije, a možeš je imati jedino ako ti je pisanje profesija a ne hobi. Opet, vidim da mnogo početnika sanja o uspesima i tiražima i nagradama, potpuno nesvesni da se do toga ne dolazi preko noći i da treba da se ubiješ od posla da bi napisao iole koherentnu i kvalitetnu knjigu. A oni za tu količinu rada pre svega nemaju vremena jer se bave drugim poslovima i obavezama a pisanje im je u drugom ili trećem planu. Takođe, ovo je veoma neizvestan posao. Ja mogu živeti od pisanja dok sam čitan i dok imam dobre tiraže, dok su producenti zainteresovani za moja scenarija, ali preko noći može da se desi preokret, promeni se ukus publike, napišeš lošu knjigu, i sve se sruši. A kad se sruši, ja ne gubim samo hobi i usputnu zanimaciju, već dovodim sebe u ozbiljan egzistencijalni problem, svoju porodicu takođe. Dakle, ako hoćete da jedete ‘leba od pisanja, spremite se na ozbiljan rizik. Nije tako samo u Srbiji, nego svuda u svetu. Naravno, uvek možete da se opredelite za drugu opciju, da mesto čitalaca imate apanaže, stipendije, dotacije, rezidencije a sve pod patronatom ideologije i političke korektnosti. Mnogi pisci tako guraju godinama, ne mareći što im knjige ne čitaju ni ukućani.


Izvor: slobodnarec.eu


Podelite na društvenim mrežama:

evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak laguna knjige Evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak
03.06.2020.
Ne tako davno, Linda Kan sedela je pored bolničkog kreveta u Hjustonu, osećajući se jako neprijatno. Pored nje je ležao njen osamdesetosmogodišnji otac. Imao je slabo srce. Morao je na operaciju. ...
više
kako je majčinstvo sare hejvud inspirisalo roman kaktus  laguna knjige Kako je majčinstvo Sare Hejvud inspirisalo roman „Kaktus“
03.06.2020.
Putovanje svake žene ka majčinstvu je jedinstveno, ali poput Suzan Grin, junakinje mog romana „Kaktus“, moje je došlo kasnije u životu i donelo gomilu iznenađenja. Kao što to radim sa većinom stvar...
više
srpske biblioteke na evropskom portalu creativesunite laguna knjige Srpske biblioteke na evropskom portalu CreativesUnite
03.06.2020.
Digitalne zbirke Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, udruženja Adligat (Muzej knjige i Biblioteka Lazić) i Narodne i Univerzitetske biblioteke Republike Srpske objavljene su na portalu Crea...
više
dušan krtolica slobodan sam kad crtam laguna knjige Dušan Krtolica: Slobodan sam kad crtam
03.06.2020.
Dušan Krtolica ima 17 godina i pravi je crtački genije, a njegov talenat je nadaleko poznat. Ovaj mladić stvorio je mnoštvo crteža kao i „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Još kao dete pohađao ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.