Dejan Papić: Ovde se knjige čuvaju za ceo život

Penjući se u kancelariju Dejana Papića u centrali Lagune razmišljao sam po ko zna koji put da se u Srbiji nikad nisu velike stvari događale zahvaljujući državi ili politici. Preciznije, da je iza velikih stvari u ovoj zemlji oduvek stajala volja i entuzijazam pojedinaca. Tako je bilo od FEST-a, preko Exita pa do karijere najboljeg svetskog tenisera.


 
Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće Laguna je takođe izdanak te self made škole. Tokom devedesetih, kada su veliki igrači bili na šleperima i carini, a oni manji s rukama na kanisterima i nogama na gradskim skverovima, Dejan Papić je odlučio da se bavi nečim, na prvi pogled, krajnje nerentabilnim - izdavanjem knjiga. I od te svoje prve knjige stigao je do njih nekoliko hiljada, oživeo knjižare i na kraju je Laguna stigla do nagrade drugog po redu najboljeg svetskog izdavača na nedavnom sajmu knjiga u Londonu.

Objasnite tačno sve o nagradi koju je Laguna dobila u Londonu na sajmu?
 
To je nagrada londonskog sajma knjiga za najboljeg izdavača na svetu u tekućoj godini u kategoriji izdavaštva za odrasle. Dodeljuje se petnaestak nagrada vezanih za izdavaštvo, a najbitnije su dve za koje je i sam prezenter rekao da su pandan Oskaru. Jedna je za najboljeg dečjeg izdavača i druga za izdavača knjiga za odrasle. U konkurenciji za ovu drugu, Laguna je, u konkurenciji 170 kuća, ušla među tri najbolja izdavača u svetu i osvojila drugo mesto.

Da li je kod nekih stranih gostiju londonskog sajma bilo začuđenosti da nagradu dobije izdavač iz zemlje u kojoj se knjige čitaju sigurno manje nego u mnogim evropskim zemljama?
 
Iznenađenje, pa i ushićenje je vladalo na sastancima koje smo imali s najvećim izdavačima i najvećim agencijama za prodaju autorskih prava. Kada su čuli da smo ušli u najuži izbor svi su nam čestitali i mislim da su veoma dobro shvatili koliko je to veliko dostignuće.

Šta ova nagrada može značiti za Lagunu na svetskom nivou?
 
Ona nam daje dodatni legitimitet koji je već izgrađen našom dugogodišnjom saradnjom sa stranim partnerima. Laguna od samog početka korektno posluje i poštujemo sve svoje obaveze. Mi nismo dobili nagradu na osnovu statističkih podataka. Ovo je verifikacija velikog uloženog rada i istrajavanja na kvalitetu.



Da li bi bilo Lagune da nije bilo Terija Pračeta?
 
Naravno da ne. Pravi početak Lagune desio se devedesetih godina kada sam se zadesio šest meseci u Londonu. Očekivao sam da ću nekako uspeti da se snađem i da svoju sudbinu počnem da gradim u toj svetskoj metropoli. Ali očigledno da mi je nešto drugo bilo namenjeno, a i nisam bio spreman da radim baš bilo kakve poslove. Recimo, nisam umeo da otvorim flašu vina pa zato i nisam mogao da se foliram i konkurišem za kelnera. Da sam umeo to da uradim, možda bih danas bio šef sale u Londonu.
 
Činilo mi se da će se nešto samo desiti, ali, ako i ne uspem u Londonu, da povratak u Srbiju neće predstavljati katastrofu. Uživao sam u obilascima tamošnjih knjižara. Za engleskog pisca, Terija Pračeta, sam čuo pre toga, a u Londonu sam kupio njegovu prvu knjigu. Već posle nekoliko stranica postao sam njegov fan i nisam mogao da se suzdržim od smeha pa čak i dok bih ga čitao tokom vožnje metroom. Vratio sam se u Srbiju s prepunim koferima knjiga i prepun ljutnje na sebe što nisam uspeo da se vratim sa poslovnim idejama u glavi već sa hobijem u torbi. Tada nisam naslućivao da ću se baviti književnim izdavaštvom o kojem nisam znao baš ništa. Moja struka bili su računari i programiranje. Tih godina sam počeo da se zabavljam sa svojom sadašnjom suprugom. Čitao sam joj i prevodio naglas delove Terija Pračeta koji su me najviše zasmejavali. Iz zabave sam rešio da vidim kako bi Pračetov stil zvučao na srpskom. Preveo sam pedesetak strana, odštampao ih i dao supruzi da pročita. Sutradan sam je pitao kako joj se svidelo. Odgovorila mi je da je bila umorna i da nije mogla da pročita ni slovo. Prekosutra sam joj postavio isto pitanje i dobio sličan odgovor. Više je nikad nisam pitao.
 
Zapravo, taj Pračetov stil joj se nije svideo i možda bi se ta priča završila da nisam imao prijatelja koji me je zamolio da mu dam prevod koji ga je oduševio i upravo me je on naterao da nastavim. Prevodio sam ostatak Pračetove knjige istovremeno razmišjajuči šta ću da radim kad dođem do kraja. Odlučio sam da sam izdam knjigu.

A kako su reagovali na vašu želju iz Londona?
 
Prvo sam se obratio Teriju Pračetu i rekao mu da sam njegov veliki fan i da sam preveo iz čistog entuzijazma njegovu knjigu koju želim da objavim. Odgovorio mi je "U redu entuzijazam, ali ovo će biti pitanje ekonomije".

Nije imao samilosti prema entuzijasti iz jedne siromašne zemlje?
 
Nije. Uputio me je na svog agenta koji mi je objasnio da oni ne rade sa fizičkim licima već isključivo sa izdavačkim kućama i da ne može da mi proda autorska prava. Raspitao sam kako se otvara izdavačka kuća. Smislio sam ime, logotip, zakupio internet domen... tako da je moj sledeći dopis Pračetovom agentu bio sa Lagunine adrese i kao direktor izdavačke kuće, a ne kao Dejan Papić. Agent se pravio da ništa ne primećuje i prihvatio je moju ponudu što je bilo hrabro i s njihove strane. Osetili su moj veliki žar. U to vreme nisam imao dovoljno novca za štampanje knjige i morao sam da pozajmim 1.000 dolara. Nažalost, taj novac je dospeo za vraćanje u vreme bombardovanja. Morao sam da se snalazim i nije mi bilo teško da sam raznosim svoje knjige po knjižarama. I dalje sam bio šef računskog centra u Putniku.
 
Naučio sam i da ne treba zastati posle prvog neuspeha. Tada je bilo mnogo uličnih prodavaca knjiga a jedan od bitnijih se nalazio ispred pozorišta na Terazijama. I kada je Pračetova knjiga izašla iz štamparije, otišao sam s ponudom prvo kod njega. Objašnjavao sam da je Teri Pračet bestseler pisac. Prodavac je gledao u knjigu i posle nekog vremena kratko i nezainteresovano je rekao "Ne". Ali već sledeći je prihvatio, kao i mnoge knjižare. Došao je i sajam knjiga, obilazio sam štandove malih knjižara, nudio im Pračeta, lepio sam plakate po hali i po gradu. Dao sam sve od sebe za tu knjigu. I zaživeo je Teri Pračet tako da sam tada imao sredstva za sledeću knjigu koju je bilo teško prevesti u roku koji sam obećao - u sledeća tri meseca. Imao sam stalni posao pa sam se budio i u pet ujutru da bih prevodio. A nakon druge Pračetove knjige je stiglo bombardovanje, ali su se i tada knjige dobro prodavale.



S knjigom u sklonište?
 
Tako nekako, pa i ja sam tada čitao Dostojevskog uz sveću - možda je to bio prirodni ambijent za njegovo delo. Bilo je to teško vreme za golo preživljavanje, ali nije bilo loše za početak izdavačke karijere. Bilo je puno malih izdavača, siva ekonomija je bila razvijena i moglo se doći do keša koji se ulagao u sledeće knjige.

Za mnoge je to teško shvatljivo jer skoro da nema da se jede, a ljudi kupuju knjige.
 
Pa da, ali bi se to iskustvo moglo da prenese i na ovo sadašnje vreme. Kada je krenula svetska ekonomska kriza 2008, očekivali smo da će izdavaštvo prvo stradati, a ono je doživelo renesansu u Srbiji. Ova zemlja je fenomen jer u svetu su se zatvorili neki knjižarski lanci, a u Srbiji je došlo do toga da su nikle nove kuće i od 2008. se otvorilo stotinak knjižara. Nisam sociolog ali možda je razlog tome i što su ljudi za malo novca u knjigama dobijali trajne vrednsoti. Knjiga je bila dobar i kvalitetan eskapizam iz sivila svakodnevice. Svi ovi rijalitiji kojima nas svakodnevno i celodnevno bombarduju zapravo čine uslugu knjizi jer u odsustvu kvlitetnih programa na televiziji, pametni ljudi se okreću knjigama.

Kada ste svom okruženju rekli da biste se bavili književnim izdavaštvom kako su reagovali?
 
Moji roditelji su smatrali da je to moj trenutni hir i da ću se...

Da ćete se opametiti?
 
Ili da se neću opametiti ako nisam već do tad. Imao sam trideset i pet godina i ako se do tad nisam opametio kad ću, a još krećem sa izdavaštvom. Hvatali su se za glavu. Otac mi je, nažalost, umro na leto, a u jesen je izašla prva knjiga Terija Pračeta i bilo mi je žao što nije doživeo da je, eto, to uspešno krenulo. I meni se danas čini nemogućim da ja, koji tada nije ništa znao o izdavaštvu, pravim planove za objavljivanje knjiga. U prvo vreme sam bio prinuđen da pozajmljujem novac i od zelenaša. Kad kažem zelenaša, to danas zvuči ozbiljnije, a to je tada bio jedini način na koji si mogao da dođeš do novca. Za tadašnje prilike dobijao sam "povoljne" pozajmice sa 30% godišnje kamate. Bio mi je potreban obrtni kapital. Ali uspeo sam da vratim sve pozajmljeno.

Praktično ste vi krivci što je Toni Parsons postao domaći pisac u Srbiji?
 
Prvi veliki bestseleri Lagune bile su knjige Tonija Parsonsa i Trejsi Ševalije. Kada je Parsons nakon nekoliko godina prihvatio da dođe u Srbiju to je za mene bilo veliko dostignuće. Došao je bez predrasuda. Ovde je teško dovesti velikog pisca jer smo mi malo tržište, ali on je iz nekog razloga prihvatio gostovanje. Pre potpisivanja bili smo na ručku i rekao sam mu da ne znam da li će doći puno ljudi i da se ne ljuti ako ih ne bude mnogo. Ali, pojavilo se neverovatno mnogo njegovih čitalaca i sam Parsons je to kasnije poredio sa Bitlmanijom. Potpisivanje je bilo u Knez Mihailovoj i ljudi su čekali dva i po sata da bi došli do njegovog potpisa. Parsons je poštovao čitaoce i nije želeo da sedi dok njegovi čitaoci stoje. Iako je imao fotelju, stajao je.

Da li je tačno da u Srbiji žene čitaju neuporedivo više od muškaraca?
 
Tako je u celom svetu. Teško je imati tačne podatke ali oko 75% kupaca u knjižarama su žene. Takođe, one kupuju i poklone u knjižarama više nego muškarci.



Zašto u Srbiji nije prošao Džonatan Frenzen koji je jedini pisac koji se u poslednjih nekoliko decenija našao na naslovnoj strani Timea, obožava ga Barak Obama?
 
Frenzen zaista nije prošao onako kako smo se nadali da će proći ili kako je prošla Margaret Atvud koju smo objavili pre Frenzena. Imali smo veća očekivanja, ali je ipak i on imao određenu čitalačku grupu u koju i vi spadate. Ne mogu se preslikavati interesovanja iz jedne zemlje u drugu jer da je to tako, onda bi bilo jednostavno baviti se izdavaštom kopirajući top liste bestselera. Imam utisak da je publika u Srbiji izbirljivija. Ovde žanrovska literatura ne prolazi kao u svetu. Ovde je, srazmerno tržištu, kvalitetna literatura popularnija nego u drugim zemljama. Žanrovska literatura, krimići recimo, se teže prodaju.
 
Naši čitaoci pažljivije biraju knjige jer su i njihovi budžeti manji. Ovde se knige ne kupuju za jednokratnu upotrebu i ne ostavljaju se u hotelu, već se čuvaju za ceo život.
 
S druge strane, Haled Hoseini je uspeo da dodirne neke strune u čitaocima ovde, kao i u celom svetu. Njegov uspeh je stigao glasom od uva do uva. Nijedan izdavač nije imao neku veliku kampanju.

Šta to još nije prošlo u Srbiji, a veliki je bio svetski hit ili je bilo značajno delo savremene književnosti poput Frenzena?
 
Odri Nifeneger i knjiga "Vremeplovčeva žena" je bila neka vrsta fenomena u svetu. Kvalitetna knjiga o kojoj se pričalo u mnogim zemljama, snimljen je uspešan film, ali ovde nije pridobila člitaoce. Ima takvih primera i u književnosti za decu. Ovde je jedino Hari Poter uspeo da napravi veliki uspeh ali ni on nije to uspeo na početku već tek kad se pojavio film. Ali mnogi svetski popularni dečiji serijali ovde su slavno propali.

U čemu je specifičnost naših čitaoca pa onda Trejsi Ševalije prođe sto puta bolje od Džeki Kolins?
 
Ovde ljudi od knjiga očekuju nešto više od mehura od sapunice. Očekuju meso, emocije, obrazovnu vrednost... Toga baš i nema u nekim svetskim bestselerima. Propali su i pokušaji domaćih pisaca koji su radili po nekoj recepturi. Bestseler u Srbiji postaje autor koji daje iskreno sebe. Nisam pisac ali to govorim kao izdavač koji razgovara s piscima.

Laguna je do pre nekoliko godina bivala žigosana kao izdavač lakih štiva iako je objavljivala značajna dela svetske literature?
 
Nije to bilo opšte mišljenje nego su ti koji su nas tako etiketirali možda bili glasniji. Laguna nije nikada bila izdavač lake literature, a pogotpovo ne samo lake literature. Objavljivali smo dobitnike najprestižnijih svetskih nagrada i ako ne želiš to da primetiš, onda nećeš ni primetiti. Ti, koji su tako olako donosili zaključke, u stvarnosti nisu ni otvarali Lagunin katalog. Takođe su nas zbog velike produkcije u pežorativnom smislu upoređivali s nekim bivšim velikim izdavačima. Na žalost naših dušebrižnika a na sreću čitalaca, nijedna knjiga se ne objavi bez dve lekture i korekture. Prevode, za razliku od mnogih, poveravamo samo pažljivo probranim prevodiocima. Knjige se štampaju na papiru koji ima sertifikat održivih šuma. On je i nešto skuplji, ali za svako posečeno drvo je zasađeno više njih. Zbog naših knjiga se šumski fond ne smanjuje.

Laguna je napravila nekoliko "incidenata". Pokazala da je izdavati knjige isplativ posao, a i da knjižare mogu da budu rentabilne i to u periodu kada su se one zatvarale jedna za drugom?
 
I jedno i drugo je moguće ako se radi oprezno i sa velikom posvećenošću i stručnošću. Laguna je okupila ljude koji su u svojim oblastima eksperti. I uredništva, marketinga. Ali, same knjižare, marketing, ne bi bili dovoljni jer, pre svega, važno je objavljivati dobre knjige. Laguna je uspela da sve ujedini ne zaboravljajući i dobar dizajn. Idući korak po korak došlo je do toga da je sistem rastao i da smo od jedne knjižare došli do četrdeset, i do preko 400.000 članova kluba čitalaca, od jednog naslova do 3.000 objavljenih naslova što sve zvuči impozantno i što nije bio moj plan na početku. Ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim da će mi se to desiti.

Neki vas napadaju zbog hiperprodukcije koja statistički kaže da svaki dan objavljujete po knjigu.
 
To samo tako izgleda ali kad se malo udubi i razloži vidi se da su tu knjige koje imaju različite ciljne grupe. Za odrasle, za decu, žanrovske... Pružamo mogućnost izbora. Svoje čitaoce smatramo zrelim ljudima koji sami umeju da izaberu prave knjige za sebe.

Kako reagujete kada vas i Vulkan optužuju da ste monopolisti? Imaju li danas mesta manji izdavači u Srbiji?
 
Da krenemo od izraza monopol koji podrazumeva dominaciju jednog, a ovde su u pitanju dvoje. Oba sistema, i Laguna i Vulkan su razvijani sopstvenim snagama. Laguna je, kao što sam rekao, krenula od jedne knjige, pa od jedne knjižare i boreći se s tržišnim neizvesnostima i nemajući bilo čiju podršku tako da bi oni, kojima to smeta, mogli da se upuste u sličnu avanrturu. Nikome ovde nije zabranjeno da otvori knjižaru ako misli da je ovde dominacija dva izdavačka lanca i da je prekine tako što će otvoriti sopstvenu prodavnicu knjiga i boriti se kako zna i ume. Ono što se zaboravlja jeste da oba ova knjižarska sistema izmiruju svoje obaveze prema drugim izdavačima. Pitajte kako funkcionišu ove stvari u Hrvatskoj. Tamo je izdavaštvo na umoru a knjižarstvo je nesolventno. Mislim da bi naši izdavači trebali da budu srećni da postoje knjižare gde se njihove knjige mogu prodavati i da će se za to, što se ostvari u prodaji, dobiti novac koji im pripada.

Da li sistem, kad je na vrhu, treba samo održavati, ili Laguna ima nove planove?
 
Baviti se izdavaštvom u ovom vremenu je krajnje uzbudljivo. Ne samo da morate da održite svoj brod na površini našeg uzburkanog ekonomskog mora, već morate i da se prilagodite svim novim tehnologijama i izazovima koji veoma često iskrsavaju. Knjige je, recimo, sve manje u medijima. Zbog toga smo pokrenuli sopstveni "Radio Laguna" koji se već nametnuo kao stanica na kojoj pored raznovrsne muzike može da se čuje i mnogo toga pametnog. Elektronske knjige su postale realnost. Neće, hvala Bogu, istisnuti klasičnu knjigu, ali svakako da postoje ljudi koji žele da čitaju knjige i na svojim uređajima. Preko elektronske knjižare novinarnica.com ponudili smo i ovu mogućnost.
 
Verujem u budućnost Lagune jer smo se u teškim vremenima dobro iskalili i očvrsnuli. I pokazali da se i ovde može raditi pošteno i u tome uspeti. Što nije mala stvar, priznaćete.
 
Autor: Branko Rosić
Foto: Igor Pavićević
Izvor: Nedeljnik