Dečaci od pamuka

Prvu knjigu koju je Kolson Vajthed napisao odbilo je dvadeset pet izdavačkih kuća pre nego što je objavljena. Dvadeset godina kasnije, to je broj izdavača koji je otkupio prava na prevod njegovog novog romana „Momci iz Nikla“.

„Momci iz Nikla“ donose nam malo poznatu epizodu iz novije istorije američkog Juga. Akademija Nikl, fiktivna verzija Dozijerove škole za dečake u gradiću Marijana na Floridi, institucija je čiji su štićenici bili zlostavljani, tučeni i silovani u kontinuitetu više od sto godina. Tokom čitavog dvadesetog veka pa sve do 2011. kada je škola zvanično zatvorena nisu prestajale spekulacije da je ovaj popravni dom zapravo paravan za iživljavanje nad afroameričkim štićenicima. Do 2016. otkriveni su ostaci pedeset pet osoba, a iskopavanja i dalje traju. Jezivi detalji koji su isplivali nakon što je nekolicina preživelih osnovala udruženje i počela da iznosi u javnost detalje o svakodnevnim torturama pod okriljem ove ustanove opsedali su Vajtheda još dok je pisao prethodni roman.

Elvud Kertis, tinejdžer iz Talahasija, glavni je junak „Momaka iz Nikla“. Šezdesete su, segregacija je i dalje na snazi, a najdragocenija stvar koju Elvud poseduje je ploča sa jednom od propovedi Martina Lutera Kinga. U njegovim rečima nalazi inspiraciju da se izbori sa svakodnevnom opresijom. Elvud je otelotvorenje vrline, ali nesrećnim spletom okolnosti završi u Niklu. Tamo se sprijatelji sa Tarnerom, svojim vršnjakom, koji je njegova sušta suprotnost. Teror kom su izloženi zbližava cinika i idealistu. Ispostaviće se da je ovaj susret bio sudbonosan za obojicu.

Užasi domova kao što je Nikl obeleže čoveka za čitav život. Poražavajuća je činjenica da ih ima bezbroj, a da nikog zaista nije briga šta se dešava između tih zidova. Vajthed zaključuje da možeš pobeći sa takvog mesta, na sličan način na koji Kora – junakinja njegovog prethodnog romana prevedenog kod nas kao „Podzemna železnica“– beži sa plantaže. Ali pitanja da li te taj beg približava spoznaji ko si, da li možeš ponovo da zavoliš sebe i osetiš emotivnu slobodu, da li si u stanju da zavoliš druge ljude… ostaju. Nije reč samo u napuštanju institucije već i u nalaženju mesta koje ti pripada i koje možeš nazvati svojim. Čak i ako je za to potrebno mnogo godina i mnogo pređenih kilometara.

U jednom intervjuu novinar umesto pitanja iznosi konstataciju da se ne seća da je ikada plakao čitajući knjigu, ali da je to bio slučaj sa „Momcima iz Nikla“. Vajthed mu je odgovorio da je i sam plakao dok je pisao poslednje stranice. Verovao je i da će, kada krene sa radom na knjizi, posetiti Dozijerovu školu. Sa svakom napisanom stranicom u njemu su rasli očaj, gađenje i bes. Shvatio je da ne može da ode tamo, a ako se to ipak bude desilo, otići će na bageru i sa dinamitom.
 
Autor teksta: Ivana Veselinović