Darko Tuševljaković: Živimo naučnu fantastiku

O originalnom i potresnom romanu „Uzvišenost“, u kome obični ljudi traže svoje mesto i ulogu u svetskim događajima koji nepovratno menjaju svakodnevicu, sa novim Laguninim piscem Darkom Tuševljakovićem razgovarao je njegov kolega Oto Oltvanji, koji je knjigu pročitao još dok je bila u rukopisu.

Ovaj roman je istovremeno i naučna fantastika i mejnstrim. Da li je stvarnost pomogla u tome? Da li živimo naučnu fantastiku?

Žanr naučna fantastika mora da uđe u mejnstrim jer jeste sastavni deo naše stvarnosti. Ja čitam i uživam i u jednom i u drugom, i oduvek mi je bila namera da to spojim tako da svi budu zadovoljni. Drago mi je što je „Uzvišenost“ uspela da spoji naizgled nepomirljive stvari. Ali, opet, da li su nepomirljive? Mislim da su veoma pomirljive jer Dnevnik svakog dana sve više deluje kao naučna fantastika, ali ona na koju niko više zapravo i ne reaguje čuđenjem. To je samo dokaz da sadašnjost sadrži element neobjašnjivog koji je, kad se prenese u književnost, najlakše opisati žanrovskim elementom naučne fantastike.

Da li si ovu knjigu počeo da pišeš pre pandemije?

Da. Prva ruka je završena mesec ili dva pre nego što je sve krenulo. S tim što se rad na njoj nastavio tokom pandemije. Kad je sve počelo, bilo je neizbežno da se čovek zapita kako uopšte postaviti bilo kakvu radnju u budućnost, kad je ona toliko nepredvidiva, ali brzo sam se oslobodio toga, jer književnost ne imitira život na taj način. Naravno da će zauvek bilo koja radnja bilo kog književnog dela moći da se smesti u sutra. Bliska budućnost u „Uzvišenosti“ može da bude sutra ili za 20 godina, nisam je definisao, ali ona se ne razlikuje previše od onoga što je sada, samo je na neki način ekstremizovana.

Kako si došao do Kindreda, aplikacije koja ljudima pomaže da pronađu srodnu dušu, i to sa stoprocentnim poklapanjem. Šta on za tebe predstavlja u ovoj knjizi?

Kad sam razmišljao o tehnologiji, imao sam sličan utisak kao o psihološkim tekstovima u kojima ispitaniku pokažu nedovršen krug, pa ga za mesec dana pitaju da li se seća šta su mu pokazali, a on se seća dovršenog kruga. Sećanje ga zavara. Potpuno smo zavisni od tehnologije, ona je prožela svakodnevni život na svakom nivou i zašto onda ne otići samo mali korak dalje – koji će se možda u tom obliku u nekom trenutku zaista desiti, a možda i neće, ali činjenica je da stvari i u tom pogledu idu napred i da postaju sve ekstremnije i radikalnije. Tako da zašto ne zamisliti aplikaciju koja naizgled potpuno rešava jedno od ključnih životnih pitanja – pronalaženja ljubavnog ili životnog partnera. To jeste naučnofantastična ideja, ali mislim da je vrlo vezana za stvarnost koju živimo.



Na neki način možemo da kažemo da u tvojoj knjizi dolazi do fetišizacije tehnologije.

Rečenica Dž. G. Balarda da su „jedini stvarni predeli oni unutrašnji, ili njihove spoljašnje projekcije“ savršeno mi je legla za nešto što je u ovoj knjizi zapravo opozicija fetišizaciji tehnologije. Može se reći da je reakcija junaka na Kindred obožavanje, ali, s druge strane, pojavljuje se jak otpor prema njemu. Ljudi se okreću ka sebi, ka unutrašnjem prostoru, zanemarujući ili stvarajući averziju prema spoljašnjosti zato što ih ona na neki način ugrožava. Jer šta ako ti Kindred ne pronađe savršenog para? To nije zagarantovano. To bi fundamentalno ugrozilo tvoj način života, tvoje postojanje. Tako da postoji protivteža fetišizaciji, a to je potpuno okretanje od tehnologije. Čini mi se da u romanu i jedno i drugo ima svoj glas. Tako da Balardovo suprotstavljanje unutrašnjeg prostora spoljašnjem ima veze sa tim, s tim što Balard mudro tvrdi da jedno bez drugog ne može da postoji. U „Uzvišenosti“ se to ne mora shvatiti na bukvalan način, ali je činjenica da veza između njih ne samo da postoji nego da je zapravo nemoguće da ne postoji.

Optimista ili pesimista, kao čovek i kao pisac?

Možda sam veći optimista u pisanju. Bilo bi besmisleno ne uneti makar malo optimizma i moram da priznam da ga u knjizi ima.

Autor: Oto Oltvanji
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13