„Dao sam veštačkoj inteligenciji da piše roman umesto mene…

…I nije bila bolja – ali možda bi trebalo da nas zabrine što nije bila ni mnogo gora“, piše Erik Hoel na sajtu Electricliterature.

Po rečima književnog kritičara Harolda Bluma, među piscima „za uticajem uvek sledi pogrešna interpretacija“. U knjizi „Antitetička kritika: teorija pesništva“, Blum tvrdi da pisci svesno ignorišu i pogrešno interpretiraju svoje prethodnike kako bi umanjili njihov uticaj na svoj rad.

Blumovi stadijumi antitetičke kritike (prikazani nalik fazama tuge) previše su frojdovski i specifični da bi bili univerzalni, ali je u pravu kada kaže da stvarati znači postojati u stanju antiteze. Mi, pisci, uvek gradimo na nečemu već izgrađenom.

U proteklih godinu dana, Erik Hoel je eksperimentisao sa veštačkom neuronskom mrežom GPT-3 sa preko 175 milijardi parametara – nešto kao kao veštački mozak sa računarskom snagom od 175 milijardi konekcija (ako ćete se bolje osećati, verovatno imate oko 125 biliona sinapsi u svom mozgu, poređenja radi).

GPT-3 je procesor prirodnog jezika, što znači da je treniran da dovrši tekst koji se unese. Podatke kojima barata povlači bukvalno sa čitavog interneta, tako da kada se unese deo teksta, recimo nekoliko pasusa, program će pokušati da pogodi kako se tekst nastavlja. Ovo nagađanje dokazuje da GPT-3 ume da piše. Može da piše različitim stilovima, često podjednako ubedljivo kao i čovek. Kao medijum, može čak da komunicira sa mrtvima.

Pristup GPT-3 mreži zahteva razna odobrenja, zbog čega ljudi u šali kažu da OpenAI treba da izbaci „open“ iz imena. Zbog ovoga, komunikacija sa GPT-3 ima auru proročišta, pošto se komunicira sa galaktičkim mozgom pohranjenim na nekom strogo kontrolisanom serveru. Kada je Erik Hoel ubacio u GPT-3 sadržaj sa omota svog romana, na kome piše šta čitaoci mogu da očekuju, to je programu dalo predstavu o njemu i njegovom načinu pisanja. Zatim je nasumice izabrao nekoliko pasusa za koje mu se učinilo da su zgodni za poređenje.

Nasumično odabrana scena je iz sredine romana. Karmen, mlada naučnica, istražuje slučaj za koji veruje da je ubistvo jednog njenog kolege u njujorškom metrou. Događaji u vezi sa istragom s vremenom postaju sve čudniji i misteriozniji, tako da sada, pošto istraga nije dala rezultate, odlučuje da organizuje nadzor stanice metroa kasno noću. U napetoj atmosferi koja je okružuje, i zbog grlenog glasa koji je zove sa skrivenog broja otkad je počela istraga, počinje da zamišlja kako vidi nešto neljudsko. Evo originala:

„ʼUdaljite se od vrata, molim.ʼ

Konačno je broj ljudi počeo da se smanjuje. U kasnoj noći njen um počinje da zamišlja scenarija, da ih iznova analizira, kao da deo nje priželjkuje da se nešto desi, iščekuje nešto drastično. Umesto toga, noć odmiče, broj ljudi se smanjuje, dok na kraju niko više ne ulazi niti izlazi iz vozova. A Karmen počinje da oseća sve jači strah od duge, preteće platforme pored nje, koja se proteže do podzemnog sveta... zamišlja kako neko stvorenje, ogromno ali spretno, nešto sa životinjskom glavom, viri sa strane ka platformi, možda sa glavom bika, zlokobno gleda u nju, usta su mu otvorena i dahće, njegovo mračne oči pohotno je gledaju, i na kraju je slika postala toliko jasna, a napetost toliko snažna, da je odjednom skočila iz drvenog sedišta, progurala se kroz pešačku barijeru i, neprestano se osvrćući, konačno stigla do bezbednog prostora iznad metroa.“

A evo i verzije GTP-3, u koji je unet ovaj pasus, sve do reči „stvorenje“. Deo koji je napisao GPT-3 je podebljan:

A u Karmen počinje da raste strah od preteće duge platforme pored nje, koja se proteže do podzemnog sveta... zamišlja scenario kako neko stvorenje puzi iz podzemne jazbine, ogromno biće sa malim očima i dugim i zdepastim rukama... Ali to nije bio san, zar ne? Vetar prolazećih vozova gotovo je obara s nogu i istog trenutka izleće iz stanice metroa, uz stepenice i kroz pešačku barijeru i izlazi napolje na ulicu, trči niz trotoar, disanje postaje dahtanje koje je sve glasnije i doživljava vrhunac duboko u stomaku, patike lupkaju u asfalt i postaju zamućena slika, čovek koji pojačava muziku baca pogled ka njoj, pas laje i cima povodac, matori par koji šeta ruku pod ruku gleda ka njoj, ali niko je ne primećuje, a grad pulsira, diše, izdiše.

Bez sumnje, ova veštačka proza ima nedostataka, zaključuje Erik. „Duge i zdepaste ruke“? Vetar iz podzemne železnice nije ni izbliza dovoljno snažan da nekoga obori s nogu. Karmen je suviše prestravljena u ovoj verziji, nije samo uplašena. Rečenica u kojoj razmišlja da li je sve samo san ne uklapa se gramatički…

Ipak. Svaki pisac dostojan svog mastila treba da oseti malo strepnje od veštačke inteligencije nakon čitanja ovog rezultata. GPT-3 ovde koristi više književnih tehnika. Produžena rečenica o bežanju Karmen znači da GPT-3 zna da je ovakav stil pogodan za opisivanje likova koji se kreću. I narativni prekid da bi se prikazali ljudi koji je ne primećuju dok trči pored njih, i to je dobra tehnika. Filmična je i tera čitaoca da se fokusira na sam grad. Poslednji red, u kome piše „a grad pulsira, diše, izdiše“ uklapa se u atmosferu romana, u kojoj je Njujork Siti prikazan kao poseban organizam koji poseduje beskrajno sporu svest.

Zasad je GPT-3 veštački pomoćnik, ali pisci bi zaista morali ozbiljno da se zabrinu da će GPT-4 postati direktna konkurencija. A kada izađe GPT-5, trebalo bi da se prestrave. Evo gde je srž ove nove tehnološke strepnje: njena izvesnost. Kada sam se rodio, piše dalje Erik Hoel, jezik je bio tvorevina ljudske svesti. A pitanje je da li će, kada umrem, veći deo jezičkog korpusa dolaziti iz izvora koji nije svestan. Odrastao sam u privatnoj knjižari moje majke, i meni je ovo anatema i svetogrđe. Zašto se još pisaca u svetu ne prepadne zbog ovog novog Vavilona?

Da li se ovo uopšte računa kao „umetnost“? Reči veštačke inteligencije nemaju nikakvu intencionalnost. Samo svesni umovi proizvode značenje. Ove mašine proizvode rečenice sa savršenom sintaksom, ali bez ciljanog semantičkog sadržaja – što sam nazvao „semantičkom apokalipsom“.

Kako trenutno stoje stvari, GPT-3 ne bi mogao da napiše „The Revelations“, čak ni uz veliku pomoć urednika. Svakako bi mogao da doda neke relevantne scene i fraze. Možda je, nadam se, GPT-3 već dobar onoliko koliko je to moguće za procesor prirodnog jezika. Možda će mu uvek biti neophodan mikromenadžment.

Ne kažem da GPT-3 nužno predstavlja egzistencijalnu pretnju za pisce. Kada posećujem književne događaje, ne vidim samo grupu dinosaurusa koji se gegaju po asfaltnom jezeru. Samo mi se javljaju slike moguće budućnosti. GPT-3 i njemu slični možda, nekako, neće uopšte uticati na književnost. Ali samim svojim postojanjem neizostavno bacaju u senku ljudsko stvaralaštvo.

Reći ću vam nešto zanimljivo. I neobično, mada je to možda oduvek bilo neizbežno. U poslednje vreme, ako predugo gledam u ogledalo, vidim pred sobom samo čovekolikog majmuna.

Autor: Erik Hoel
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Borivoje Dožudić