Danijel Kiz: Inteligencija sama po sebi ne znači apsolutno ništa, već samo vodi u nasilje i bol

Danijel Kiz je autor klasičnog naučnofantastičnog romana „Cveće za Aldžernona“, koji govori o mišu i čoveku čije su inteligencije veštačkim putem privremeno i tragično uvećane. Objavljena prvi put u obliku kratke priče 1959. godine, već 1966. prerasla je u roman prodat u preko million primeraka. Generacije studenata engleske književnosti su se sretale sa Čarlijem Gordonom, naratorom priče, kroz dnevničke zapise koje je Danijel Kiz beležio u zakržljaloj, pa elegantnoj, pa ponovo zakržljaloj prozi, svedočeći, na taj način, o transformaciji kroz koju lik prolazi.

Milioni su videli Čarlija u filmskoj adaptaciji Ralfa Nelsona iz 1968. godine, u kojoj Klif Robertson tumači Čarlija, za šta je nagrađen i Oskarom, ili pak gledali televizijske filmove i mjuzikle zasnovane na ovom romanu. Kiz je istraživao granice ljudskog uma u još nekim svojim radovima, ali je roman „Cveće za Aldžernona“ ostao njegovo najznačajnije delo.

Kada priča počinje, Čarli ima 32 godine i radi robovski posao u pekari. On je ozbiljno intelektualno uskraćen, ali saznaje da može biti kandidat za operaciju sa ciljem povećanja inteligencije.

„Doktor Štraus kaže da pišem šta mislam i sećem i sve što dogodi od sad ka posle“, Čarli zapisuje u svom prvom „‘zveštaju o napritku.“ „Ne znm što al’ on kaže da važno, pa će videti da l’ mogu da me koriste... želim da sam pametan.“

Operacija je prethodno uspešno izvedena na mišu po imenu Aldžernon koji uspeva da se kreće kroz lavirinte zapanjujućom brzinom. Čarli postiže sličan uspeh, ali će posle operacije uvideti šta mu, zapravo, najviše nedostaje.

„Ova inteligencija je zabila klin razdora između mene i svih ljudi koje poznajem i volim i oterala me sa posla u pekari“, piše on. „Sada sam usamljeniji nego ikada pre. Pitam se šta bi se desilo da vrate Aldžernona u veliki kavez sa ostalim miševima. Da li bi se svi oni okrenuli protiv njega?“

Kako vreme odmiče, Čarli shvata da Aldžernonova novopronađena inteligencija bledi i da ista sudbina čeka i njega samog.

Kiz  je osvojio nagradu „Hugo“ za originalnu kratku priču i nagradu „Nebula“ za roman, obe iz oblasti naučne fantastike. Za mnoge od čitaoce, roman nadilazi žanr u kome je napisan, a dobio je i pohvale Isaka Asimova.

„Ovo je priča koja me je jako pogodila, pa sam zapravo bio izgubljen u divljenju… prema delikatnosti osećanja, prema veštini kojom je izveo zapanjujuće promene i u samom načinu pripovedanja priče“, izjavio je Asimov u časopisu Paratexts: introduction to Science fiction and Fantasy. „Kako je u tome uspeo?“

Kiz  je izjavio da je priča stvorena po epizodama iz njegovog života, zaključanim duboko u podrumu njegovog uma.

Kiz  je rođen 1927. u Bruklinu i dete je ukrajinskih emigranata. U svojim memoarima iz 1999. godine, „Algernon, Charlie and I: writer’s journey“, Kiz  piše o tome kako su njegovi roditelji želeli da on postane lekar. Čekao je voz koji će ga odvesti do fakulteta na predavanje kada su ga pogodile dve jasne misli: „Moje obrazovanje pravi razdor između mene i ljudi koje volim.“ I druga: „Šta bi se desilo kada bi bilo moguće povećati inteligenciju pojedinca?“ Piše kako mu je kasnije jako teško palo to što je na vežbama morao da učestvuje u disekciji belog miša.

Kiz  je  zatim promenio studije, a služio je i vojsku pre nego što je dobio diplomu iz psihologije 1950. na Bruklinkom univerzitetu, gde je, uz to, 1961. dobio diplomu iz američke književnosti. U ranim godinama nakon diplomiranja predavao je u njujorškim srednjim školama, a kasnije bio profesor na Vejn univerzitetu u Detroitu, kao i na Univerzitetu u Ohaju.

Izjavio je kako nikad neće zaboraviti kako mu se obratio đak iz klase za mentalno uskraćene. „Gospodine Kiz, ovo je razred za glupake“, seća se da je đak rekao. „Ako se stvarno potrudim i opametim pre kraja polugodišta, da li ćete me prebaciti u odeljenje za normalne? Želim da budem pametan.“

Radeći kasnije u drugoj školi, Kiz je svedočio sjajnom napretku studenta sa teškoćama u učenju a kasnije i njegovoj regresiji usled odsustva iz škole. „Kada se vratio nazad u školu, sve naučeno je zaboravio“, kaže Kiz. „Nije mogao da čita i regresirao je, što je bilo srceparajuće.“

Kiz je nastavio da piše romane, uključujući i „The Touch“  iz 1968, priču o industrijskoj nesreći sa radioaktivnim materijama. Njegova dela iz publicistike uključuju i „The Minds of Billy Miligan“ iz 1981. o kriminalcu za koga se smatralo da ima podeljenu ličnost i da pati od šizofrenog poremećaja. Kritičar Džozef Mek Lelan je napisao: „Izazov je bio prvo razumeti, a onda jasno ispričati ovu priču. Kiz je to briljantno postigao, uspevši da u pripovedanje unese ne samo savršenu jasnoću, već i posebnu toplinu, empatiju za ovu žrtvu okolnosti i mentalnih nedostataka, što je baš i razlog zbog kojeg je roman 'Cveće za Aldžernona' bio jedan od najznamenitijih romana šezdesetih godina dvadesetog veka.“

Kiz je nastavio da piše do svoje smrti, a porodica tvrdi da je izjavio: „Naučio sam da inteligencija sama po sebi ne znači apsolutno ništa, već samo vodi u nasilje i bol.“
 
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Dušica Novaković