Da li žene imaju urođenu sklonost ka trilerima?

Čini se da su trileri svuda. Dominiraju bioskopskim platnima. Traže svoje mesto na Kindlu. I upadaju u naše domove, o čemu svedoče serije poput „Kuća od karata“ ili roman kao što je „Iščezla“. Autorka Rebeka Vitni objašnjava zašto sve veći broj žena žudi za tim naletom adrenalina koji će ih prikovati za ekrane.

Naša glad za trilerima se ne smanjuje ‒ naročito kad je reč o pisanoj formi. Dobar primer za to je roman „Iščezla“, autorke Džilijan Flin, koji zauzima 25. mesto liste najprodavanjih knjiga svih vremena.

Samo u Velikoj Britaniji, svake godine se proda 21 milion knjiga ovog žanra. I što je još zanimljivije, veći deo publike trilera su žene!

Istraživanje udruženja „Sisters in Crime“ iz 2010. god je pokazalo da je čak 68 procenata čitalaca trilera ženskog pola. Drugo istraživanje rađeno iste godine pokazalo je da žene čitaju trilere/kriminalističke romane mnogo više nego muškarci (57 procenata nasuprot 39). Ovo je, svakako, najpopularniji žanr za oba pola.

Čak do 60 procenata publike pisca Lija Čajldsa su žene. I skoro 80 procenata onih koji se upisuju na radionice za pisanje kriminalističkih priča su, takođe, žene.
Zašto nas ove knjige toliko zanimaju? Da li smo svi zavisni od adrenalina? Da li one, zapravo, zadovoljavaju neke naše duboke – i mračne – potrebe?

Možda je to i zbog mentalne gimnastike koju ove knjige zahtevaju. Čitanje nečega što može da ima neočekivan ili dramatičan zaokret u svakom trenutku doprinosi oštrini našeg uma. To je svojevrsno interaktivno iskustvo.

Triler je prepun problema koje treba rešiti, slagalica koje treba složiti, i uzbuđenja u iščekivanju razrešenja – bez obzira da li smo pogodili kakav će ishod biti, detektiv u nama se budi i mi hitamo ka poslednjim stranama.

Čitanje trilera je intenzivna saradnja sa autorom, direktna veza sa njegovim mozgom. Najbolji od njih uspevaju da nas iznenade do samog kraja – vode nas u jednom pravcu, a onda naprave zaokret kakav nikad ne bismo pretpostavili.

Neka istraživanja, rađena u prošlosti, pokazala su da je ženski mozak bolje naštelovan za ovu vrstu mentalne aktivnosti.

Klinički psiholog, dr Sem Frejžer, navodi neurološke studije o razlikama u funkcionisanju između muškog i ženskog mozga: „Muškarci bolje procesuiraju nadražaje u levoj hemisferi, dok žene jednako dobro procesuiraju u obe hemisphere. Ova razlika pojašnjava zašto muškarci rešavanju problema pristupaju iz perspektive rešavanja zadataka, dok je za žene tipično da problemima pristupaju kreativnije, i u komunikaciji su mnogo svesnije emocija. Dok muškarci vole da im je sve dato na tacni, žene vole da same izvode svoje zaključke.“

Što je odlična polazna tačka ako ti je cilj da pokušaš da popuniš rupe u zapletu ili otkriješ ko bi mogao da bude krivac.

Dr. Frejžer kaže: „Muškarcima je mnogo teže da shvate emocije koje im nisu eksplicitno verbalizovane, dok žene intuitivno hvataju emocije i emocionalne signale. “ Da li to, onda, znači da su žene emocionalno osetljivije i sposobne da unesu sopstvene emocije/fantazije u priču?

Dom je mesto u kom čuvamo naše porodice i naše partnere. To su naša svetilišta u kojima negujemo naše najvažnije odnose. Čitajući triler roman (ili gledajući poslednju epizodu „Kuće od karata“) mi dozvoljavamo da ta borba između dobra i zla uđe u naše živote, što nam pomaže da razumemo zbunjujući i komplikovani spoljašnji svet.



Ali, to činimo iz bezbednosti svojih dnevnih soba.

To je, dakle, nešto što možemo, barem do izvesnog stepena kontrolisati. I to objašnjava uspeh onih trilera u kojima su žene pobednici, a ne žrtve.
Mi više ne želimo da budemo predstavljene kao paćenice, a trileri u kojima su žene junakinje nam vraćaju barem delić naše moći (setite se lika Kej Skarpete iz romana Patriše Kornvel, ili poslednja dva romana Harlana Kobena u kojima su glavni junaci, upravo ‒ žene).

Dobra knjiga nam pruža odmor od haosa sveta u kom živimo. Dok se gubimo u priči, ono što ne možemo da promenimo i kontrolišemo u svetu oko nas privremeno bledi.
Neki tvrde da nas mnogo lakše zaokupi neki triler nego bilo koji drugi književni žanr, jer u nama izaziva nestrpljivost da što pre otkrijemo šta je na sledećoj strani.
Naš osećaj za pravdu nas tera da saznamo ko će pobediti, a ko dobiti zasluženu kaznu.

Ovo razgraničavanje između dobra i zla je često mnogo preciznije u drugim oblicima fikcije u kojima je moguće ostaviti neka pitanja otvorena.
Da li je, onda, naša zavisnost od trilera zabrinjavajuća? Ili možemo da uživamo u zadovoljstvu koje nam pružaju?

Dr Frejžer dodaje: „Različite ličnosti traže različite literarne žanrove, pa prema tome i čitanje služi različitim potrebama – uživanju, opuštanju ili stimulaciji. Ali potreba da se pobegne je, takođe, i moćan faktor ozdravljenja.“

Opustite se i uživajte u vožnji. Samo čitajte.

Izvor: telegraph.co.uk