Da li pročitati knjigu u jednom dahu znači da površno čitamo?

Zastupljeno je kolektivno mišljenje da je čitanje knjiga u jednom dahu pohvalno, pošto to implicira da je knjiga toliko zanimljiva da ne možemo da izdržimo da je na pročitamo odjednom. Ovo takođe znači da imamo više vremena da pročitamo još knjiga pošto smo prethodnu brzo završili; kao da se čitanje pretvorilo u takmičenje i da je najbolji čitalac onaj koji pročita najviše knjiga.



Svesno ili nesvesno, ovakav način čitanja je idealizovan i postao je čak poželjan. Postoje aplikacije koje nam pomažu da brže čitamo, ljudi koji nas uče brzom čitanju i omogućavaju nam da postignemo dosad nezamislive rezultate. Ipak, kako objašnjava Sem Dreser u digitalnom časopisu Aeon, pre nekoliko vekova je ovakvo ponašanje imalo upravo suprotnu konotaciju: pročitati knjigu u jednom dahu bilo je za osudu.
 
Malo čitalaca je svesno činjenice da je u istoriji književnosti poistovećivanje čitanja sa hranom i ishranom postalo neka vrsta tradicije. Od perioda renesanse, ova vrsta poređenja se koristila za klasifikovanje određenih vrsta književnih dela i čitalaca. Na primer, Fransis Bejkon je napisao  da „Neke knjige treba probati, druge progutati, a poneke treba pažljivo žvakati i svariti“. U 17. veku se javlja ideja da je neispravno čitanje isto što i loša probava, pošto se posledice površnog čitanja ili čitanje dosadnog dela mogu odraziti na naše raspoloženje, razgovore koje vodimo, kao  i na naše zdravlje. S tačke gledišta morala, ako delo nije dobro svareno, Ben Džonson tvrdi da dolazi do zastoja u duhovnom razvoju čoveka.


 
U 18. veku, pisci su počeli da prave razliku između apetita, koji je povezivao čitanje sa čovekovim telom, i ukusa, koji je pravio sponu između književnosti i uma. Prevlast su imali razgovori koji su naginjali ka uređenom, civilizovanom ukusu. Pravilno čitanje je bio logična posledica istančanog ukusa, što je bila odlika onih sa visokim stepenom obrazovanja. S druge strane, oni koji su bili nestrpljivi i koji su „proždirali“ knjige smatrani su vulgarnim. Roman je naročito bio povezan sa tim nepoželjnim čitalačkim navikama, kao delo koje se lako čita i relativno je novijeg datuma, nastalo za široke narodne mase. Ozbiljni kritičari su ih opisivali kao namirnicu kojom se zadovoljavaju nezdravi apetiti. I konačno, ta vrsta štiva bila je omiljena kod žena. Takve knjige trebalo je otpisati jer su bile povezane sa telesnim, za razliku od delā koja su čitali muškarci, a koja su bila povezana sa umom i intelektom. Na ovaj način su osuđivani određeni tipovi čitalaca, i karakterisani kao neznalice i moralno inferiorni. Kao posledica ovoga, počela je da se pravi razlika između etički idealnog sporog čitanja i običnog „gutanja“ knjiga koje se pripisivalo hedonizmu i nedostatku inteligencije.  



Međutim, sve dinamičniji način života dvadesetog veka smanjio je ovu razliku i ona je polako izgubila smisao, a naročito u drugoj polovini veka kada su se pojavile oštre kritike poređenja ishrane sa čitanjem. Dženis Radvej je 1986. godine napisala esej Reading is Not Eating (Čitati ne znači jesti) u kome je pisala o predrasudama i elitizmu prema onima koji čitaju komercijalne romane, koristeći metafore u vezi sa jelom i ishranom. Malo po malo, prevaziđena je podela na uživanje u čitanju i „proždiranja“ knjiga i čak je počela da se smatra politički nekorektnom. Barem je tako bilo donedavno, kada se termin „gutati knjige“ vratio u upotrebu, ali ovoga puta sa pozitivnom konotacijom. Ne može biti nešto negativno, ako imamo na umu da „proždiremo“ nešto što nas je veoma zainteresovalo, što je veoma teško u današnjem svetu prepunom sadržaja koji se bori za prevlast nad našom pažnjom.
 
Međutim, pojam „proždiranja“ podržava čitanje ubrzanim tempom. I ne samo to, već promoviše i način pisanja i dela koja su uzrok za takvo čitanje – jedna od tehnika je česta, čak i preterana upotreba dramatičnih i neizvesnih situacija. Ako nas knjiga odmah uvuče, ako u nama stvara potrebu da nastavimo da čitamo i da to učinimo brzo, znači da je dobro napisana. S druge strane, ako se neko delo čita sporo i navodi na detaljno razmišljanje, ono se često smatra neuspešnim. Sem Dreser smatra da ipak ne bi bilo loše da zadržimo ponešto od starinskog načina razmišljanja kada su u pitanju ishrana i čitanje. Što će reći, pogutati neku knjigu nije nužno dobra stvar, potrebno je razviti naviku sporijeg čitanja radi boljeg varenja. Nije slučajnost što sada postoji i tehnika sporog čitanja, koja se povezuje sa Slow Food pokretom. Neophodno je da se vratimo blagodetima sporog, pažljivog čitanja, kao suprotnosti u odnosu na nekontrolisano preletanje stranica, čak i ako to znači manje pročitanih knjiga godišnje.
 
Izvor: lapiedradesisifo.com
Autor: Alehandro Gamero
Prevod: Sonja Laštro