Da li je Fjodor Dostojevski zapravo bio istinski pisac krimi žanra?

Da li je Fjodor Dostojevski zapravo bio pisac krimi žanra? Na neki način, odgovor je potvrdan. Dženifer Vilson („Njujork Tajms“) skrenula je pažnju na činjenicu da je Dostojevski koristio kriminalne slučajeve iz stvarnog života u svojoj kritici ruskog društva 19. veka:

„Današnji preporod književnosti zasnovane na istinitim zločinima, svoje poreklo ima u delu Fjodora Dostojevskog, ruskog autora brojnih romana koji za temu imaju ubistvo, među kojima je najpoznatiji 'Zločin i kazna'. Dostojevski je bio opsednut pravosuđem. Mnogo vremena je provodio posmatrajući suđenja, raspravljajući sa pravnicima o suštini nevinosti i krivice, posećivao je optužene u zatvoru i pokušavao da utiče na javno mnenje u određenim slučajevima. Dostojevski i njegovo delo su bili toliko uključeni u sudsku praksu carske Rusije da su advokati odbrane vrlo često posezali za imenom Rodiona Raskoljnikova, harizmatičnog ubice, junaka romana 'Zločin i kazna', kada su želeli da probude saosećajnost kod porotnika.“
 
Poput mnogih savremenih pisaca, filmskih producenata i autora podkasta sa kriminalističkom tematikom zasnovanom na istinitim događajima, Dostojevski je pisao o zločinu (kako fikciju, tako i u svojstvu novinara) u cilju otkrivanja propusta i nedostataka, kako ih je on video, u pravnom sistemu. Za razliku od savremenih konzumenata sadržaja koji se bave istinitim zločinima, koji se često nađu usred šire javne rasprave o policijskoj brutalnosti i rasnim predrasudama u određivanju kazni. Dostojevski je pisao u vreme neverovatnog entuzijazma i vere u budućnost ruskog pravosuđa. Car Aleksandar II je 1864. sproveo veliku reformu pravosuđa, a najveća novina bilo je uvođenje suđenja sa porotom. Dostojevski je sa svojim sunarodnicima delio uzbuđenje zbog ovih promena, o čemu je pisao jednom prijatelju: „Svuda ćemo imati pravedne sudove. Kakav je to veliki preporod! (...neprestano razmišljam i sanjam o svemu tome, zbog toga mi i srce brže lupa.)“

Sam Dostojevski je postao žrtva preterano revnosnog pravnog sistema. Godine 1849. osuđen je na smrt zbog povezanosti sa takozvanim Krugom Petraševskog, društvom intelektualaca pod uticajem francuskih socijalista-utopista. A onda se desio trenutak u kome je posmatrao prvu grupu svojih prijatelja zaverenika kako se postavljaju u vrstu pred streljačkim vodom. Samo nekoliko trenutaka pre nego što je došao njegov red da umre, saznaje da mu je kazna smanjena. Smatra se da je ovaj događaj od presudnog značaja za njegovo poimanje ideja milosti, kazne i smrti.

Uprkos prvobitnom uzbuđenju zbog pravnih reformi, dok je pratio nova suđenja (koja su, zahvaljujući reformama, bila otvorena za javnost) počeo je ozbiljno da sumnja u sudove. Prvo, ruska porota je presuđivala neuobičajeno visok procenat oslobađajućih presuda (oko 40 odsto od ukupnog broja predmeta). Dostojevski je, takođe, bio naklonjen pomilovanjima, zbog čega je pohvalno pisao o oslobađajućoj presudi trudnice Kornilove koja je bacila svoju šestogodišnju pastorku sa prozora na četvrtom spratu. Ali, ono što je Dostojevskog najviše zabrinjavalo kod oslobađajućih presuda bila je tendencija  da se saosećajnost u izricanju pravednih kazni posmatra samo kroz prizmu pravnog pomilovanja. Kako na taj način, pitao se, pronaći prostor da se pristupi moralnom preporodu onih koji su počinili nasilne zločine?

Dostojevski je zapravo želeo da ljudi pojam krivice počnu da prihvataju kao svojstvo zajedničko svim ljudima, jer bi im to na neki način olakšalo odnos prema krivici, ali i da prepoznaju sopstveno saučesništvo u svakodnevnim činovima nasilja (surovost, nedostatak ljubavi, sebičnost) koji ih navode na moralne prestupe.
 
Autor: Ris Tranter
Izvor: rhystranter.com
Prevod: Maja Horvat