Da li je Borhes najvažniji pisac 20. veka?

Čitati dela Horhea Luisa Borhesa po prvi put je kao da ste otkrili novo slovo u abecedi ili novu notu u notnom sistemu. Njegov prijatelj i povremeni saradnik Adolfo Bioj Kasares rekao je da su Borhesova dela „negde na pola puta između eseja i priča“. U pitanju je fikcija prepuna internih šala, ezoterije, istoriografije i zajedljivih fusnota. Obično su to kratka dela koja počinju bez ikakvog uvoda. Načinom na koji upotrebljava motive lavirinta, ogledala i šaha i detektivske priče, Borhes stvara složen intelektualni pejzaž, a jezik koji upotrebljava je jasan, sa primesama ironije. Najčešće predstavlja najfantastičnije scene služeći se jednostavnim rečima, čime nas uvlači dublje u delo i vodi stazama njegove naizgled beskonačne mašte.

Onlajn autor Vilijam Gibson opisao je ovako svoj doživljaj Borhesovog dela „Tlen, Ukbar, Orbis Tertius“, čija je okosnica članak u enciklopediji o zemlji koja ne postoji: „Da sam mogao da se služim softverskim terminima“, piše Gibson u svom prologu za „Lavirinte“, zbirku Borhesovih kratkih priča, „verovatno bih ovo iskustvo poredio sa instaliranjem nečega što će mnogostruko uvećati količinu i brzinu prenosa podataka“.

Pre pola veka, kada je Borhesova inovativna zbirka „Maštarije“ po prvi put objavljena na engleskom jeziku, pisac je bio gotovo nepoznat van krugova Buenos Ajresa gde se rodio 1899. godine i Pariza, gde su njegova dela bila prevođena pedesetih godina. Zatim, 1961. godine, autor je vrtoglavom brzinom dospeo na svetsku književnu scenu kada su mu strani izdavači dodelili nagradu Formentor, za izvandredna književna dostignuća. Nagradu je tada dobio i Semjuel Beket (a drugi nominovani autori su bili Aleho Karpentjer, Maks Friš i Henri Miler). Nagrada je podstakla nove prevode njegovih dela na engleski jezik („Maštarije“ i „Lavirinti“), što je Borhesu donelo međunarodnu slavu i prizanje.  
 
Zapleti sa strukturom lavirinta
 
Borhes je od samog početka bio pisac koji je umeo da uskladi klasičnu književnu tradiciju i narodnu književnost mnogih kultura. Od detinjstva je bio predan čitalac. Njegov otac, od koga je Borhes nasledio očnu bolest zbog koje će oslepeti u 55. godini, imao je „osrednjeg uspeha u pisanju – bio je autor nekoliko pesama, jednog prosečnog istorijskog romana i bio je prvi koji je preveo Ficdžeraldovo delo Rubaiyat na španski jezik“, rekao je Donald A. Jejts, jedan od prvih američkih prevodilaca Borhesovih dela. Piščeva baka je bila Engleskinja i čitala mu je britanske književne klasike. „Pošto je bio kratkovid, bežao je u svet u kome je pisana reč bila značajnija od stvarnosti koja ga okružuje“, kaže Jejts.

Borhes je kao dečak pisao poeziju i redovno išao u biblioteku kako bi čitao članke pisaca kao što su Semjuel Tejlor Kolridž i Tomas de Kvinsi iz tomova enciklopedije Britanika. Pubertet je proveo u Ženevi i Španiji. Kada je odrastao radio je kao bibliotekar i kasnije kao upravnik Nacionalne biblioteke u Buenos Ajresu. Do 1930. godine je objavio šest knjiga: tri zbirke poezije i tri zbirke eseja. U periodu između 1939. i 1949. godine je napisao i objavio skoro sva prozna dela koja će ga kasnije proslaviti. 

„Svaki pisac stvara svoje prethodnike“, napisao je Borhes u svom eseju o Kafki. „Njegova dela utiču na naše viđenje prošlosti, kao što će uticati i na budućnosti“. Brojni su uticaji na Borhesovo stvaralaštvo – od Pola Valerija do Artura Šopenhauera, od Dantea do „Beovulfa“ i Kabale. Prevodio je dela Volta Vitmana, Edgara Alana Poa, Džejmsa Džojsa, Vilijama Foknera, Virdžinije Vulf, Andrea Žida, Franca Kafke, kao i epske pesme sa staroengleskog i staronordijskog. Divio se Marku Tvenu, Robertu Luisu Stivensonu, Luisu Kerolu, Džozefu Konradu i rado je čitao priče Henrija Džejmsa i Ringa Lardnera.

„Borhesov opus predstavlja vrhunski spoj između sirovog i uzvišenog“, rekla je kritičar Marsela Valdes, „mešao je sirov material kao što su detektivska priča ili naučnofantastični scenario sa gotovo arhitektonskom strukturom i filozofskim stanovištima. Voleo je Buenos Ajres, ali svet koji je stvarao u svojim delima je u biti svet nastao iz okrilja biblioteke“.

Borhesova interesovanja i inovativnost su na najbolji način prikazani u „Maštarijama“. Na primer, bio je jedan od prvih autora koji su mešali žantrove. „Vrt sa stazama koje se račvaju“ napisano je kao svedočenje dr Ju Cuna, kineskog špijuna i potomka hunskog guvernera koji je „napustio sve kako bi napisao knjigu i napravio lavirint“, a zapravo je i „zagonetka i parabola čija je tema vreme“ i detektivska priča. Delo je prvi put objavljeno u SAD u časopisu Ellery Queen Mystery Magazine.

U delu „Kružne ruševine“, Borhes izmišlja čarobnjaka koji se izoluje u hramu kako bi mogao da sanja čoveka i pretvori ga u živo biće. Ovde se javlja tajanstveno pitanje koje se ponavlja u mnogim Borhesovim delima: da li je pripovedač onaj koji sanja ili je on pak u nečijem snu?
 
Fantomske knjige
 
„Maštarije“ prikazuju i Borhesov originalan i postmodernistički pristup knjigama i tekstu uopšte. Napisao je 1941. godine „Pisanje obimnih knjiga je naporna i iscrpljujuca ekstravagancija… Mnogo je bolje praviti se da ove knjige već postoje i onda napisati komentar ili prikaz… Budući da sam razumniji, manje sposoban i indolentniji, odlučio sam se da pišem beleške o izmišljenim knjigama“.

Jedno od najranijih Borhesovih proznih dela, „Pristup Al Mutasimu“ iz 1938. godine, kratak je prikaz nepostojeće knjige advokata iz Mumbaja koji „osporava islam svojih otaca“. U čuvenoj priči „Pjer Menar, pisac Don Kihota“, fiktivni autor Menar ponovo piše određene odlomke iz „Don Kihota“, što je naporan poduhvat koji ispituje Borhesov stav da svaki novi čitalac osvežava određeno delo. „Vavilonska biblioteka“ nam opisuje univerzum po imenu Biblioteka: „sastoji se od nepoznatog, možda čak beskonačnog broja šestougaonih galerija, u čijem se središtu nalaze prostrani bunari za provetravanje oivičeni niskim balustradama“.
 
Borhesa nazivaju ocem latinoameričkog romana, bez koga ne bi moglo biti stvaralačkog opusa Marija Vargasa Ljose, Giljerma Kabrere Infantea, Gabrijela Garsije Markesa i Karlosa Fuentesa. „Autorov uticaj na latinoameričku književnost može se porediti sa uticajem Šervuda Andersona na američku književnost: seže toliko duboko da je postalo gotovo nemoguće navesti makar jednog savremenog pisca u čijim delima se taj uticaj ne može osetiti“, rekla je Valdesova. „Na neke je uticaj izvršen indirektno – kroz kratke priče Hulija Kortasara ili romana Sezara Ajre ili bilo čega što je napisao Roberto Bolanjo. Prizvuk otuđenosti koji obeležava gotovo čitavo Bolanjovo stvaralaštvo i daje mu sablasanu atmosferu zone sumraka, uzeto je pravo iz Borhesovih dela, iako ga je Bolanjo oblikovao prema sopstvenim potrebama“. 
 
Tokom decenija koje su usledile nakon njegove smrti 1986. godine, Borhesov ugled u svetu neprekidno je rastao. „Danas bismo Borhesa mogli da smatramo najvažnijim piscem 20. veka“, kaže Suzan Džil Levin, prevodilac i urednik edicije klasika izdavačke kuće Pingvin koja je objavila Borhesova dela u pet tomova. Zašto? „Zbog toga što je stvorio novi književni kontinent između Severne i Južne Amerike, između Evrope i Azije, između starih svetova i modernog doba. Stvorivši najoriginalnije književne tekstove svog vremena, Borhes nas je naučio da ništa nije novo, da je stvaralaštvo zapravo ponovno stvaranje, da svi imamo jedan zajednički kontradiktorni um i da smo međusobno povezani u prostoru i vremenu, da ljudi nisu samo tvorci dela fikcije, već su i sami fiktivni likovi, da je fikcija sve što mislimo ili opažamo, da je svaki aspekt znanja takođe fikcija.“

Levinova dodaje: „Internet, mesto gde celokupno vreme i prostor postoje istovremeno, kao da je još jedan od Borhesovih izuma. Pogledajmo njegovu najpoznatiju priču, 'Alef'. U njoj prvo slovo hebrejskog alfabeta postaje tačka u vremenu i prostoru koja sadrži sve vreme sveta i sve što postoji u univerzumu.“ Kako Borhes navodi u priči, „U donjem delu stepenika, nadesno, opazih jednu gotovo nepodnošljivo bleštavu kuglicu kako menja boje. Isprva mi se učini da se okreće; potom shvatih da je to kretanje tek varka izazvana vrtoglavim prizorima u njoj. Prečnik Alefa iznosio je otprilike dva-tri centimetra, ali se čitav kosmički prostor sticao u njemu, u nesmanjenoj veličini..“
 
Čitaoci i pisci podjednako nastavljaju sa otkrivanjem nove genijalnosti Borhesovog opusa. Ovo je prikladna zaostavština čoveka koji je jednom prilikom napisao: „Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku“.
 
Izvor: bbc.com
Autor: Džejn Ćabatari
Prevod: Sonja Laštro