Ćopićev svet u Knez Mihailovoj: Čuvanja srpske kulture i identiteta

Prag sobe-legata književnika Branka Ćopića u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti deli prostor sadašnjosti od intimnog mikrosveta omiljenog pisca generacija čitalaca i atmosfere u kojoj su stvarana njegova dela.



U njemu posvećenoj sobi sve izgleda kao da je veliki pisac tek stigao iz jedne od svojih redovnih šetnji Tašmajdanom ili sa književne večeri u Francuskoj 7, koje je redovno posećivao.

Crni šešir odložen je na čiviluk do vrata, štap u ćošku. Nešto dalje na komodi, tanka kožna tašna od koje se Branko decenijama nije odvajao. Piščeva radna soba, skromna i nenametljiva, kakav je bio i njen stanar, „tapacirana“ je policama sa knjigama, svedena i bez suvišnih ukrasa. Centralni deo prostorije legata Branka Ćopića – samo jednog od književnika, umetnika i naučnika o čijoj zaostavštini brine SANU – zauzima garnitura fotelja od crvenog mebla u kojoj je pisac provodio najviše vremena.

Zanimljivo je da je baš u jednoj od ovih naslonjača najviše puta i fotografisan, pa je tako nameštaj iz njegove radne sobe postao sastavni deo velikog broja Ćopićevih fotografija koje se i danas objavljuju u štampi i literaturi.

Za masivnim, ali takođe skromnim radnim stolom, vlada ista jednostavnost – pisaća mašina „olimpija“ (kakva se prodavala u svakoj boljoj radnji širom posleratne Jugoslavije), drvena kutija za olovke sa prepoznatljivim žigom Tvornice olovaka Zagreb – TOZ-a, od upotrebe uglačano crno nalivpero.

Jedini ukras stola na kome su ispisana najvažnija dela svakog jugoslovenskog odrastanja je izrezbarena drvena kutija za pisaći pribor i sitnice. Ćopić je pisao u običnim školskim sveskama, drvenom HB-2 olovkom, kako je govorio „nit tvrdom, niti mekom“ koju je zarezivao isključivo nožem – jednim istim gotovo pola veka. Skice pesama, pripovedaka i eseja kasnije je prekucavao na mašini, a sve rukopise je naručiocima nosio u jednoj istoj tašni.

Teško da bi se drugačije mogao i zamisliti ambijent u kome je stvarao neposredni, glasni i srdačni, veliki Branko Ćopić.

Autentičan nameštaj, knjige i predmeti, kao svojevrsni spomenik velikom piscu, po njegovoj smrti preneti su u SANU iz stana u Ulici kralja Milana, nekadašnjoj Maršala Tita, gde je decenijama živeo. SANU je sakupljajući zaostavštinu svojih članova, među kojima je i Ćopić, postala čuvar ne samo njihovog znanja i dela nego i delića vremena u kome su stvarali.

U analima nacionalne kuće umetnosti i nauke zapisano je da je Branko, pisac gotovo pa legendarnih romana „Orlovi rano lete“, „Prolom“, „Gluvi barut“, „Bašta sljezove boje“ i drugih u članstvo ove kuće primljen 1965. godine, najpre kao dopisni član u tadašnjem Odeljenju literature i jezika. Među akademike, kao redovan član, izabran je tri godine kasnije, a u SANU je bio aktivan sve do tragičnog kraja 1984. godine.

Najvažniji deo legata Branka Ćopića je njegova lična biblioteka. U njoj je oko 3.000 knjiga, koje je pisac sakupljao tokom celog svog života. U njoj je i više kompleta njegovih sabranih dela koja su u visokim tiražima objavljivali najpoznatiji jugoslovenski izdavači.

Na policama Ćopićeve biblioteke dominiraju domaći pisci, mahom savremenici – Andrić, Davičo, Lalić, Krleža, Selimović... Od klasika najviše je ruskih pisaca – Tolstoj, Dostojevski, Gorki, Čehov, Gogolj, Babelj... Ćopić je voleo i čitao i Balzaka, Dimu, Igoa, Šekspira, a posebno, kako je sam govorio, prvu knjigu koju je u životu pročitao – Servantesovog „Don Kihota“.

Tu su i desetine knjiga iz čuvenog „Plavog kola“ Srpske književne zadruge, Klaićeva „Povijest Hrvata“, Prosvetine enciklopedije i istorijske monografije. Ćopić je posebnu emociju negovao prema svom velikom prijatelju bosanskom piscu Ziju Dizdareviću, ubijenom u Jasenovcu, a uspomenu na njega čuvao je i preko njegovih knjiga koje je čuvao u svojoj biblioteci.

Dizdareviću u spomen ispisao je i možda najemotivnije redove svog stvaralaštva – u predgovoru romanu „Bašta sljezove boje“, koji je naslovio samo sa – „Pismo Ziji“.

Najdraža priznanja stigla do dece 

Zbirka odlikovanja Srpske akademije nauka i umetnosti čuva i sva priznanja Branka Ćopića. Osim ratnih i državnih odlikovanja, u ovom fondu je i niz zahvalnica, spomenica i književnih nagrada koje je književnik dobijao na svečanostima širom Jugoslavije. Od ratnih i državnih priznanja tu su „Partizanska spomenica“, „Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom“, „Orden bratstva i jedinstva“, „Orden Republike“... U istoj zbirci su i „Oktobarska nagrada Grada Beograda“, „Nagrada Avnoja“ i „Sedmojulska nagrada“. Ipak, piscu su najdraže bile kolajne folklornih festivala i onih za decu. Iz ovog fundusa koje čuva SANU su nagrade „Neven“, „Kurir Jovica“, povelja „Kekec“, plaketa „Zmajevih dečjih igara“, zahvalnice Saveza pionira, biblioteka, kulturnih centara...

Izvor: novosti.rs