Čitajte pisca kao knjigu: intervju sa Džejmsom Patersonom

Nastavljamo sa serijom intervjua Njujork Tajmsa koji predstavljaju pisce u svetlu knjiga koje čitaju i utisaka koje one ostavljaju na njih. Svaki od ovih intervjua je prava dragocenost!

Koja je najbolja knjiga koju ste pročitali ove godine?

Proveo sam nekoliko leta radeći u duševnoj bolnici na periferiji Kembridža u Masačusetsu. Tako sam zarađivao za školarinu – časna reč. Ali volim ljude koji nisu sasvim svoji, naročito takve pisce: Vilijama Barouza, Žana Ženea, Kena Kesija, Silviju Plat, Kormaka Makartija. Možda mi se zato ove godine najviše svideo roman „Gde si nestala, Bernadeta?“ Smešnija je od serije „Savremena porodica“ (Modern Family) i mislim da je najoriginalnije i najmaštovitije delo još od „Izuma Igoa Kabrea“.

Kada biste morali da odaberete jednog omiljenog pisca, ko bi to bio?

Prijatnije se osećam kada govorim o „omiljenim“ knjigama nego o piscima. Moj odgovor će morati da bude u množini – Gabrijel Garsija Markes, Džejms Džojs i Ginter Gras su mi bitni jer mi je njihovo umeće jasno pokazalo da ja za tako nešto nisam sposoban. Iako su mi razvejali iluzije, i dalje su mi omiljeni. Iz žanra trilera najviše volim Džordža Pelekanosa i Ričarda Prajsa, koji pamti svaku dobru rečenicu koju je ikada čuo. To je čak pokazao i u svom prvom romanu „Wanderers“ zbog kojeg sam izgarao od ljubomore kada sam bio mlad, bezbrižan i skloniji zavisti nego što sam sada.

Ko je za vas najbolji pisac trilera?

Opet ta reč – „najbolji“. Volim Pelekanosa, Nelsona de Mila, Majkla Konelija, Džejmsa Li Burka, Denisa Lihejna, Voltera Mouzlija, Dona Vinsloua i naravno, Ričarda Prajsa. Pojedinačni naslovi koji su mi se svideli su „Night Dogs“, „The Ice Harvest“, „Marathon Man“, „Different Seasons“ i „Cutter and Bone“. Smatram da triler mora da vas oduševi, a većina to ipak ne postiže, makar ne u mom slučaju. Takođe mislim da autori ne treba da se opterećuju činjenicom da li je nešto moguće ili nije. Često vidim književne kritike sa zamerkama da neki triler nije „izvodljiv“ i da pojedine scene „nikada ne bi mogle da se odigraju u stvarnom svetu“. To je kao da likovni kritičar optuži Šagala da ne prati pravila stvarnog sveta.

Ko je Vaš omiljeni pisac koji nije stekao slavu koju zaslužuje?

Za početak mislim da sam i sam prevideo mnog dobre pisce, ali volim roman „Mrs. Bridge and Mr. Bridge“ pokojnog Evana S. Konela. Ovaj pisac i Jirži Kosinski („Steps“ i „The Painted Bird“) pokazali su mi koliko kratka, koncizna i duhovita poglavlja mogu biti moćna. (Moja su makar kratka). Još jedna knjiga koja je nedovoljno popularna je „A Fan’s Notes“ Frederika Ekslija, kao i serijal o Patriku Melrouzu Edvarda St. Obina i „Civil War in Bad Decline“ Džordža Sondersa. Problem sa Sondersovim knjigama je što za svaku koji otkrijete postoji još tuce drugih još uvek nepoznatih.

Kakve Vas priče najviše privlače? Da li neke posebno izbegavate?

Izbegavam istu vrstu i knjiga i ljudi – dosadne, pretenciozne, preterano slatke, arogantne, zajedljive. Pa dobro, možda ne izbegavam zajedljive knjige.

Da li imate neku knjigu koja bi iznenadila ljude?

Pa nisam siguran koje to tačno „ljude“. Neke bi možda iznenadilo to što čitam naslove kao: „Train Dreams“;  „Caravaggio“; „Swerve“; „What We Talk About When We Talk About Anne Frank“; „Poems: 1962-2012“ pesnikinje Luiz Glik. Drugima bi možda bio čudno što volim čiklit. Ili mnoge dečje knjige. Ja sam se lično iznenadio kada sam video „11/22/63“ na svojoj polici. Zar ne bi trebalo da sam ljut na Stivena Kinga?

Da li ste ikada čitali knjige iz  oblasti popularne psihologije? Da li biste neku preporučili?

Veći sam pobornik toga da zapravo sami sebi pomognete, nego da se oslonite na tuđu pomoć. Trudim se da izbegavam samoproklamovane stručnjake.

Od svih romana koji ste napisali, koji Vam je omiljeni?

Hm, koje moje „čedo“ mi je najdraže? Moja trenutna pasija je da navedem što više dece da čitaju (tu mislim i na vašu decu i unuke, dragi čitaoci) i zato sam napisao serijale za školarce „I, Funny“, „Maximum Ride“ i „Treasure Hunters“. Ponosan sam i što sam stvorio Aleksa Krosa, Klub žena ubica, Majkla Beneta, serijal „The Private“. Uh, dosta hvalisanja!

Od svih filmova koji su snimljeni po Vašim knjigama, koji Vam se najviše dopada? Zbog čega smatrate da je dobar?



Nažalost, smatram da su moje knjige ipak bolje od filmova koji su po njima snimljeni. Ja sam pravi filmofil, tako da me ova činjenica još više rastužuje. Sada sam razvio paranoičnu teoriju da sam u nekim holivudskim krugovima sveden na karikaturu – „Jao, čuveni pisac knjiga za aerodrom ima još jedan uzbudljivi bestseler“. Dobio sam i ponudu za snimanje filma po romanu ­„Prikrade se pauk“ dok je još bio u fazi rukopisa. Ponuda je bila vrlo velikodušna, ali trebalo je samo da promenim boju kože Aleksa Krosa iz crne u belu.

Opišite nam najbolje pismo koje ste ikad dobili od čitaoca.

Dobijam na stotine izuzetno ljubaznih i dirljivih pisama od roditelja koji mi se zahvaljuju što sam njihovu decu privoleo da čitaju. Svako od njih mi ulepša dan, zapravo, ulepša mi celu nedelju. Mnoge žene mi zahvaljuju jer su njihovi muževi zavoleli čitanje ili su ponovo počeli da čitaju. Ponekad mi se javi i poneki muž kome je drago što mu se supruga okrenula čitanju, ali to je retko.

Koja knjiga je na Vas ostavila najveći utisak lično i u profesionalnom smislu?

 „Tristam Šendi“ me je prodrmala do srži u studentskim danima i otvorila mi je oči za sve divne mogućnosti da kršim pravila kada god mi padne na pamet. Pisati u trećem i u prvom licu istovremeno? Naravno, ako to dorinosi priči. Fragmentarne rečenice? O, da.

Da li ste odrastali uz knjige i da li se sećate šta su Vam roditelji čitali?

U mojim godinama sećanja iz detinjstva su pomalo mutna, ali sećam se da su moji roditelji dosta čitali, uglavnom bestseler autore kao što su Gor Vidal ili Herman Vouk. Ne sećam se da su mi čitali kad sam bio mali, niti da sam ikada bio mali. Neki moji prijatelji tvrde da nikad nisam bio dete.

Imate li omiljene književne likove iz detinjstva?

Obožavao sam Petra Pana. I dalje ga volim. To je i jedina vožnja u Diznilendu koja mi se sviđa. Siguran sam da je moja ispiracija za „Maximum Ride“ knjige za decu (prvenstveno su namenjene mom dragom sinu Džeku) proistekla iz moje ljubavi prema Petru Panu koju gajim još iz detinjstva.

Da li Vas je neka knjiga razočarala ili ste smatrali da je prosto loša ili precenjena? Za koju knjigu se očekivali da Vam se svidi a nije? Koju ste knjigu u skorije vreme ostavili nepročitanu do kraja?

Ostavim najmanje jednu ili dve nepročitane knjige nedeljno. Takođe sam često izašao iz bioskopa usred projekcije, pa čak i sa predstava na Brodveju. Mislim da je to razuman postupak. Nisam veliki fan „Getsbija“ i nikad nisam uspeo da se uživim u „Don Kihota“ iako sam mislio da će mi se ta knjiga svideti.

Kada biste mogli da upoznate bilo kog pisca – živog ili ne, koga biste odabrali? Šta biste ga pitali?

Fascinira me Džejms Džojs, ali sumnjam da bismo imali o čemu da pričamo. Voleo bih da odem na ručak sa Bilom Klintonom ili na piće ili dva sa Hanterom Tompsonom. Ni večera sa Anđelinom Džoli ne bi bila loša. Da li i ona piše?

Kada biste mogli da upoznate bilo koji književni lik, ko bi to bio?

Isus. Pre raspeća, kada je imao dvadesetak godina, ili kad je bio u ranim tridesetim. Posavetovao bih ga da izbegne čitavu situaciju sa krstom. Rekao bih mu da popriča sa Ocem, da izloži svoju stranu priče. Možda bih mu rekao da se protivim raspeću kao pedagoškoj meri.

Izvor: nytimes.com

Ostale intervjue iz ove serije možete pogledati na sledećim linkovima:

Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Amos Oz
Margaret Atvud
Li Čajld
Ju Nesbe
Teri Pračet