Čemu nas uči „život“ Malog princa?

Kada sam prvi put pročitao „Malog princa“?

Znao sam da sam ga, kao i svi, čitao. Ali čega sam se iz „Malog princa“ sećao posle sveg ovog vremena? Kada sam prvi put shvatio šta je pokušavao da mi kaže? Koje sam pouke iz njega izvukao u godinama koje su usledile?

Ah, vratiti se tom prvom čitanju...



U vreme pre nego što sam odrastao. Pre nego što sam postao racionalan. Pre nego što sam stupio u svet odraslih, svet za koji mi je rečeno da je „stvarni svet“. Prvo čitanje... pre nego što sam zaboravio.

„Nekada davno, bio je jedan Mali princ.“ Čak i da Antoan de Sent Egziperi nikada nije želeo da svoju knjigu započne ovako, ove reči vraćaju priči nešto od čarolije, a nama se vraćaju neki od izgubljenih snova iz detinjstva. Dobijamo i priliku da ponovo verujemo da magija postoji. „Mali princ“ je mnogo više od knjige – „Mali princ“ je globalni fenomen, preveden na tri stotine jezika i dijalekata.

Međutim, čak i kada zanemarimo uspeh knjige, „Mali princ“ ostaje deo svih nas. U pitanju je priča koja je počela u našem detinjstvu i nastavlja da se oblikuje u godinama koje slede. „Mali princ“ je deo nas koji smo u nekom trenutku, kako je vreme prolazilo, odlučili da iz svog iskustva potisnemo što je više moguće, a sve kako bismo se posvetili putevima koji nas vode kroz život odraslih, uz velike uspone, kada bi nam se za njih ukazala prilika. Ovaj put, koji vodi u život odraslih, postaje, kako odrastamo, sve teže napustiti, pa makar i samo na trenutak.

Danas „Mali princ“ ostaje tračak onoga što smo bili kada smo bili deca. Lik Malog princa predstavlja našu unutrašnju istinu, pre nego što je vreme proteklo. „Mali princ“ je istovremeno i kamen mudrosti, koji nam omogućava da komuniciramo sa detetom koje smo nekada bili. Kamen mudrosti koji nam omogućava da izmenimo sopstveni pogled na svet i na život, ukoliko to želimo da uradimo. Čarobni kamen koji reaguje na naše misli, kako bi sive zidove kojima je oivičen put kroz život odraslih i koji postaju sve tešnji pretvorio u čipku od zlatnih niti, kroz koju će ponovo proći svetlost, tako da svaki zlatni svitak obasjaju sunčeva svetlost i toplota. Kako se krećemo dalje ovim putem, greje nas u godinama koje dolaze.

Ali, šta bi bilo kada bi nam Mali princ poverio svoj unutrašnji dnevnik... tako da možemo da se vratimo pravom putu i ponovo otkrijemo sopstvenu detinju perspektivu, u svetu koji ponekada malo poludi?

Reč „prokrastinacija“ postala je prilično moderna poslednjih godina, u svim oblastima naših ličnih i profesionalnih života. U knjizi koju je napisao pre toliko godina Antoan de Sent Egziperi je, kako se čini, predvideo da će se ovo desiti. Ono što možeš uraditi danas, ne ostavljaj za sutra, kako se već kaže.

Kada nas Mali princ upozorava na naglo razmnožavanje baobaba na našoj maloj planeti, direktno govori o ideji da ne smemo zaboraviti da vodimo računa o onome što je sama osnova našeg postojanja, čak iako u tom procesu nužno ne uživamo.

Podjednako je važno znati razliku između onoga što je nužno i onoga što je bitno. Međutim, to je često lakše reći nego učiniti, zar ne? Možemo li jednostavno ovu ideju primeniti na svakodnevicu? Prolazna zadovoljstva i nebitni događaji koji kradu minute naših dana, zauzimaju toliko mesta u našim životima i toliko im značaja pridajemo da ponekada postane teško prepoznati šta je za nas ugodno, neophodno, zabavno, presudno ili korisno.

Kada sam bio mlad i išao u radionicu sa svojim ocem, jedno od prvih zaduženja koje sam dobio bilo je da menjam džakove sa strugotinom iza velikih mašina kada bi se napunili. Neki od ovih džakova bili su veliki kao odrastao čovek, svakako veći od mene. Morao sam da ih obgrlim da bih ih izneo napolje i ostavio pod nastrešnicom. Posao je bio naporan, posebno u tom uzrastu. Međutim, u pitanju je bilo bitno zaduženje, koje je omogućavalo fabrici da nastavi da radi normalno. Ukoliko bi se džakovi napunili, mašine bi automatski prešle u poseban režim rada i više se nijedan komad drveta nije mogao iseći ili ishoblovati.

Ono što je bilo nužno bila je proizvodnja nameštaja, polica, kuhinjskih elemenata za mušterije, kako bi firma mogla da nastavi da postoji. Najbitnije je, međutim, bilo obezbediti uslove za proizvodnju nameštaja, a jedan od osnovnih uslova za to bio je nesmetan rad mašina. Moje je zaduženje bilo karika u lancu, ali je zadatak bio presudan kako bi mašine mogle da nastave da rade, da bi se džakovi i dalje punili, a na podu ne bi bilo strugotine ili opiljaka. Tako bi stolari i druge zanatlije nastavili da rade svoj posao, a montažeri da postavljaju ova mala umetnička dela u domovima mušterija.

To je sredina kojoj sam pripadao kao dete. Bio sam deo nečega što je bilo bitno, ali ne i nužno hitno. Setim se Bernara i Roberta, koji više nisu sa nama, ali koji su radili u fabrici i koji su voleli da me bace u brdo strugotine. Nekako sam uvek uspevao da se izvučem, uz velike poteškoće i mnogo smeha.

Jesam li danas još uvek sposoban da napravim razliku između onoga što je nužno i onoga što je bitno u onome što radim svakoga dana? Nisam siguran. To mi je Mali princ rekao kada sam ponovo čitao knjigu.

„Šta je najbitnije da bi mogao da radiš ono što radiš? Da pišeš svakoga dana?“, pitao me je moj Mali princ.

„Da vodim računa o sebi“, odgovorio sam.

Rekao mi je: „Misliš... ono što ne radiš uvek.“ Mada se trudim da razumem razliku između onoga što je nužno i onoga što je bitno u mom svakodnevnom životu, poput mnogih ljudi, još uvek ne znam kako u potpunosti da poslušam savet Malog princa.

Šta je sa vama? Koje su najbitnije i najnužnije stvari u vašim životima? Uspevate li da prepoznate razliku između njih? Koji su to baobabi u našim životima o kojima moramo da vodimo računa kako nas ne bi savladali? Mali princ nam poručuje – nikada ne zaboravite da vodite računa o najbitnijim stvarima. Nikada ne smemo odlagati za sutra ono što nam je bitno za danas.

Autor: Stefan Garnier
Izvor: lithub.com
Prevod: Milan Radovanović