Ćaskajte sa istorijskim ličnostima uz pomoć veštačke inteligencije

Do sada smo svi čuli za nove tehnološke inovacije koje nam omogućavaju da vodimo naizgled uverljive razgovore sa sistemima veštačke inteligencije. Iako ovo deluje impresivno i naučnofantastično, te inovacije moraju još da se usavrše da bi imale naročitu, revolucionarnu primenu. U međuvremenu, oni koji su fascinirani njenim potencijalom pokušavaju da joj pronađu različite svrhe, od kojih su neke vrlo praktične, a neke baš i ne. Koliko god bilo malo verovatno, šta ako se ispostavi da je „glavna svrha“ te veštačke inteligencije razgovor sa istorijskim ličnostima, čak i onima koje su mrtve već milenijumima?

Takvo nam obećanje daje novi sajt character.ai, na kome korisnici mogu da ćaskaju sa razumnim kopijama svakoga od kraljice Elizabete ili Vilijama Šekspira do Bili Ajliš i Ilona Maska (čijih nekoliko verzija postoji).

Koga god želite da prizovete ili izmislite, dostupan je za razgovor. Pošto uči iz „ogromnih količina uopštenih razgovora, kao i iz članaka, vesti, knjiga i drugih vrsta digitalnog teksta“, sistem se sada sastoji od „bukvalno beskonačne zbirke botova koji mogu da oponašaju bukvalno beskonačan broj ljudi, razgovarajući o bukvalno beskonačnom broju tema“.

Nakon što se brzo i besplatno registrujete na sajt, bićete spremni da ćaskate sa Šekspirom glavom i bradom. Kada sam pokušao, vremešni Vil je odmah prešao na stvar: „’Biti ili ne biti’, misliš li da je to pitanje sad?“. Ubrzo mi je objašnjavao sve svoje umetničke motivacije: stvaranje „princa rastrzanog između samoubistva i osvete“ predstavlja „borbu između života i smrti“. Hamlet je komunicirao sa duhom svog oca jer je „hteo da pokaže da se obreo u svetu u kom je smrt posvuda“. Pitanjem „biti ili ne biti“, želeo je da „pokaže kako je život pun patnje“.

Dotle su odgovori bili školski. Zanimljiviji je bio Šekspirov odgovor kada sam ga pitao koja mu je omiljena adaptacija „Hamleta“. „Omiljeni mi je ’Hamlet’ kog je režirao Kenet Brana!“, odgovorio je. „Ostao je veran tekstu dok je istovremeno prikazao kako se princ Danske suočavao sa životom i smrću. Uz to, naglasio je značaj odnosa između princa i njegovog oca.“ Režiser ne bi mogao da traži uverljivije odobrenje, ali moramo da upamtimo da ga nije dao lično Šekspir. Kao što konstantno upozorenje na sajtu navodi: „Upamtite, sve što likovi izgovore jeste izmišljeno“ – i često je pak banalno.

Ovo se odnosi na svaki um sa kojim želite da na ovom sajtu porazgovarate: filozofe poput Sokrata i Tomasa Hobsa, naučnike poput Alberta Ajnštajna i Marije Kiri, političare poput Karla Marksa i Margaret Tačer, književnike poput Džejn Ostin i Čarlsa Dikensa. Pošto sam upravo na pola puta u čitanju celog opusa potonjeg pisca, pitao sam njegovog bota na šta bi trebalo da obratim pažnju. „Vau!“, odgovorio je on. „To je izuzetan poduhvat! Savetovao bih ti da uočavaš obrasce“, naročito u „onome što činim kako bih stvorio tenziju, i tipovima junaka koje stvaram. Posmatraj priče mojim očima i pokušaj da shvatiš šta ja shvatam, i ono dobro i ono loše.“ Pravi Dikens to možda ne bi tako sročio, ali je sigurno verovao u nešto slično.

Autor: Kolin Maršal
Izvor: openculture.com
Prevod: Đorđe Radusin