Bucati i Điro D’Italija: Nasleđe koje treba čuvati

Dino Bucati je u životu imao mnogobrojne uloge: posebno je ostao upamćen kao pisac ali je takođe bio i izvrstan novinar, crtač, i slikar. Tokom svog angažmana u novinama Korijere dela sera u kojima je bio „glavni“ muzički kritičar, ratni izveštač, specijalni dopisnik, i čiji glavni urednik nije postao samo zato što je bio izuzetno stidljiv, godine 1949. ukazala mu se prilika da prati Điro D’Italia. Ovo iskustvo je sada dostupno u knjizi „Điro D’Italija“.

Kad je reč o formi, svaki članak koji je objavljen u Korijereu, iako predstavlja deo šireg narativa koji se bavi glavnom trkom, ujedno je i savršeno zaokružena priča koja Bucatija potvrđuje kao nenadmašnog gospodar ove književne forme.

Ono što karakteriše pristup pisca iz Beluna je skromnost, koja se u nekoliko članaka potvrđuje autorovim priznanjem da on do tog trenutka nikad nije video biciklističku trku i čak ide dotle da izjavi kako je „osoba koja vam govori o biciklizmu pravi magarac“. Njegova nevinost u pristupu predmetu interesovanja se takođe vidi i u opaskama koje profesionalan novinar nikad ne bi napisao bez očiglednih dokaza (na primer, u jednom od članaka Bucati opisuje tajna oružja nekih od biciklista, od svetog medaljona preko posebne obuće, kutijice simpamina, „energetskog napitka koji je posebno napravio državni farmaceut“, „bombi“, „preparata za jačanje s brzim delovanjem“, do „dinamičnih mešavina, sposobnih da kao akrobatu dignu leš iz mrtvačkog sanduka“). U nekoliko navrata se vidi kako mu njegova urođena sposobnost da majstorski primeti i opiše duboke razloge koji vode i određuju ljudske porive omogućava da savršeno opiše tok trke i analizira posebne tehnike.

Crvena nit koja povezuje sve članke je duel između Kopija i Bartalija, koji se izdvajaju od ostalih biciklista poprimajući epske okvire jer „u izuzetnim sposobnostima ova dva čoveka, sposobnostima sirovim, ako hoćete, elementarnim, esencijalno fizičkim, gledaoci, čak i oni iz prvog reda, čak i oni najprevejaniji i najdrskiji, možda zapažaju nešto misteriozno, sveto, vrstu dara, znak natprirodne moći“. Upravo ta mitološka aura koja obavija likove dvojice prvaka navodi Bucatija da opiše vrhunac dvoboja (legendarnu etapu Kuneo-Pinerolo kada je Kopi izveo solo zabeležen u analima, čime je stekao gotovo dvanaestominutnu prednost u odnosu na Bartaliju koji je ostao drugi) kao sukob između Hektora i Ahila. Uzbudljiv je opis požrtvovane obrane Hektora-Bartalija, koji i pored upornosti i tvrdoglavosti ne može da se suprotstavi neprijatelju, Ahilu-Kopiju, koji mu neumoljivo beži iako nije najmlađi, ali je zato nešto drugo, „nešto stravično“: „pedalao je i pedalao kao da ga nešto strašno goni, i kao da je svaka nada izgubljena“, jer „vreme ga je, ništa drugo do neumitno vreme, gonilo.“ Bartali koji, i pored toga što se suprotstavio Kopiju na vrhuncu karijere (te godine će Fausto Kopi postati prvi biciklista u istoriji koji je u istoj godine osvojio Điro i Tur de Frans, podvig koji je nakon njega uspelo da ostavri još samo šest drugih biciklista) nikada nije pribegavao izgovorima kako bi opravdao poraze (na pitanje novinara: „Recite mi, juče vam je dva ili tri puta pukla guma?“ Bartali je odgovorio: „Pukla? Nama nikada ne puca“).

Bucati je uspevao da savršeno pogodi suštinske aspekte biciklizma videvši u „Putu, [koji je pisao velikim slovom]“ „velikog neprijatelja“, istinskog protivnika svakog sportiste. Uz to, on je analizirao i razloge zbog kojih je ovaj sport privlačan i onim „razboritim i obrazovanim“, smatrajući da su i ti razlozi božanske prirode. On je razumeo suštinu Đira Di Italija koji prolazeći kroz zabačene četvrti nije bio samo sportski događaj već „bez preterivanja inkarnacija bogatog i srećnog sveta koji je napokon došao da pozdravi – na nekoliko sekundi, istina – ali je ipak došao – te stare i zaboravljene kuće“ i to sa biciklistima „hodočasnicima na putu prema dalekom gradu u koji neće nikada stići“ koji „lično simbolišu, kao na nekoj staroj slici, neshvatljivu pustolovinu života“. Autor je ubedljivo opisao i specifičnosti biciklističkih trka u etapama, poput takozvanih „poseta rođacima“, kada bi zbog dolaska „domaćeg“ svuda ovladala euforija a prolazak poznatim putevima dao mu prednost i priliku da pozdravi porodicu i osvoji cilj ili čak etapu; ili mnogobrojne šarene automobile različitih timova štampanih medija ili radija koji prate trku. Takođe, na čudesan način on je opisao „etape na hronometar“ (etape u kojima se sportisti takmiče pojedinačno, startujući obrnuto u odnosu na njihov položaj u opštoj klasifikaciji) kao „jedinu trku gde poslednji stižu prvi, a prvi stižu poslednji.“ Bucati je u člancima obrađivao teme često prisutne u njegovim ostalim delima: iščekivanje koje prožima „Tatarsku pustinju“ ovde je prikazano kroz iščekivanje duela između Kopija i Bartalija; proticanje vremena koji je se u članku gde se opisuje dolazak na cilj poslednjih vozača tog dana hiperbolično širi; melanholiju koja obuzme čoveka kad „vidi koliko je brzo vreme i kratak život“ koja, u ovom konkretnom slučaju prožima karavan kada shvate da se Điro bliži kraju. Dan nakon poraza kod Pinerola, Bucati je dobio ekskluzivu uspevši da intervjuiše Bartalija tako dirljivo i duboko da tekst budi sumnju u to da li su okolnosti koje su dovele do intervjua zaista bile slučajne (naime, kako bi pobegao od gomile koja je pokušala da mu priđe, Bartali je pobegao u Bucatijev auto) kao i to da nije čitav intervju možda proizvod autorove mašte. Izvanredni su i opisi okoline, poput opisa nekih krajeva Kalabrije gde se vozila etapa Vila San Đovani-Kozenca ili opisa Kasina u kome su i dalje bili vidljivi duboki ožiljci nakon bombardovanja iz Drugog svetskog rata.

U članku koji opisuje etapu Venecija-Udine gde grupa polazi iz Trsta, Bucati piše i o patriotizmu, naciji i evropskom jedinstvu, dok veče pre trke razgovara s jednim kolegom za koga je „pojam otadžbine danas prevaziđen“ i dodaje da se on „oseća mnogo više od običnog Italijana, osećao se građaninom Evrope, štaviše, sveta“, međutim, samo dan nakon tog razgovora, Bucati iznenađeno primećuje da taj isti kolega ispod tamnih naočara krije suze koje mu se slivaju niz lice zbog toplog prijema i entuzijazma s kojim su stanovnici Trsta pozdravili učesnike trke jer su u njima prepoznali simbol Italije, jer više nije bilo razlike „između velikih šampiona i prašinara, ni između vozača i pratnje, u istoj ravni bili su Ronkoni i motociklista kurir, Kotur i mi izveštači, zaista smo bili jednaki. Pošto smo svi bili iz Italije.“

Na kraju trke, Bucati šalje poruku ljubavi Điru i biciklu, moleći ih da svakog maja ponove ovu čaroliju i ostave malo prostora za „preživelo područje iluzije, gde nalaze dah najjednostavnija srca“.


Autor: Đulio Sesa
Izvor: oikoscentrostudi.org
Prevod: Jasmina Radojičić