Broj životinja u romanima se smanjuje: Da li im i u svetu književnosti preti istrebljenje?

U časopisu People and Nature nedavno je objavljena studija koja upozorava da životinje nestaju sa stranica romana tempom sličnim onom kojim izumiru u prirodi. Istraživači nemačkog Centra za proučavanje integrativnog biodiverziteta sproveli su pretragu svih 60 hiljada tekstova iz onlajn arhive Projekta Gutenberg i došli do zaključka da je zastupljenost životinja u proznoj književnosti u konstantnom opadanju još od 1835. godine. (Iz pretrage su bile isključene domaće životinje poput pasa i konja i „životinje korisne za usputno zastrašivanje“ kao što su medvedi ili lavovi.) Profesor Kristijan Virt, glavni autor studije, ističe da je ovo jedan od faktora koji utiču na naš odnos prema posledicama klimatskih promena: „Gubitak biodiverziteta može se zaustaviti samo radikalnom promenom svesti.“

Ubeđen sam da je Virt u pravu, ali ne zato što životinje nestaju iz romana, već zbog načina na koji se o njima piše.

Svaki put kada govorimo o rezultatima istraživanja koji su dovoljno šokantni da privuku pažnju medija, na umu moramo imati kontekst. Nisam siguran da samo knjige koje se nalaze u javnom domenu, a pritom su štampane na engleskom jeziku i pripadaju isključivo zapadnom kanonu, na pravi način odslikavaju bogatstvo i raznovrsnost korpusa svetske književnosti. Ali kriza biodiverziteta na našoj planeti je zastrašujuće stvarna. Prema poslednjim izveštajima Ujedinjenih nacija i Svetske fondacije za prirodu, od 1970. godine do danas izumrlo je 60 posto životinjske populacije, a ukoliko se odmah nešto ne učini, uskoro ćemo ostati bez više od jednog miliona biljnih i životinjskih vrsta.

Da li će duboko osećanje gubitka promeniti odnos književnih stvaralaca prema životinjama? Ne znam. Sa sigurnošću se samo može reći da svet dečje literature ne oskudeva u životinjama. Samo ove godine u knjižarama se pojavio čitav niz odličnih dečjih knjiga, u kojima su glavne uloge imali beli medved zarobljen na santi leda, strašna grenlandska ajkula i mačka koja govori.

Nikako ne treba smatrati slučajnošću što su se klasici poput „Knjige o džungli“, „Vetra u vrbaku“ i knjiga Beatriks Poter pojavili upravo nakon industrijske revolucije i prvog drastičnog smanjenja biodiverziteta u istoriji čovečanstva. Ne bi trebalo pritom zanemariti ni činjenicu da je ljudski rod fasciniran nepoznatim. Što smo manje bliski nekoj životinjskoj vrsti, to je, čini se, njena privlačnost veća. Da li bi Džudit Ker pozvala tigra na čaj, a Jan Martel istu životinju poslao na prekookeansko putovanje u „Pijevom životu“, da su susreti sa tom ugroženom vrstom uobičajena pojava? Da li bi bestijar fantastičnih stvorenja, od Tolkinovih vargi do Martinovih jezovuka, na isti način zagolicao našu maštu da su stvarni vukovi sastavni deo naše svakodnevice?

Ma koliko se moje kolege pisci trudili da, zarad verodostojnosti prikaza, upoznaju život i navike životinja o kojima pišu, jedno je neosporno: svaki pokušaj da se od životinje stvori književni lik je – u manjoj ili većoj meri – projekcija. Pridržavajući se tih starih oprobanih recepata i ne odstupajući od davno utabanih književnih staza, svi mi propuštamo priliku da zakoračimo u radikalno novom pravcu.

Romanopisci, po mom mišljenju, prave veliku grešku kada ignorišu najnovija naučna saznanja o postojanju svesti i kod drugih živih organizama. Ni u jednoj knjižari nećete pronaći roman inspirisan zapanjujućim otkrićima o umu hobotnica, sa kojima nas Piter Godfri-Smit upoznaje u svom bestseleru „Other Minds: The Octopus, the Sea, and the Deep Origins of Consciousness“. Gde je roman zasnovan na objašnjenju komunikacije između biljaka iznesenom u „Tajnom životu drveća“ Petera Volebena? Zašto niko ne pronalazi nadahnuće u neverovatnim moćima gljiva, o kojima piše Merlin Šeldrejk u knjizi „Entangled Life“? To naravno ne znači da treba gubiti nadu – Elif Šafak je čovečanstvu nedavno podarila roman „The Island of Missing Trees“, čiji je narator drvo smokve, a Ričard Pauers je u svom romanu „Šuma nad šumama“ napravio krupne korake ka decentralizaciji ljudske perspektive.

Iako na svetu postoje milioni knjiga o ljudima, a u njima milioni priča ispričanih iz ugla naše vrste, niko od nas ne može računati na svetlu budućnost ukoliko ne učinimo sve što je u našoj moći da zaštitimo milione drugih živih bića. Naučnici svakog dana otkrivaju nešto novo o njihovim interakcijama i ponašanju. Možda je vreme da i autori proze urade nešto korisno, bace se na učenje i stranice svojih dela ispune glasovima iz sveta koji nas okružuje.

Autor: Pirs Tordej
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković