Bojanke za odrasle su bile popularne (i subverzivne) još šezdesetih godina 20. veka

Tokom proteklih nekoliko godina, bojanke za odrasle su postale popularne kao vid umetničke terapije. Potpomognute današnjom raširenošću sindroma Petra Pana i delovanju društvenih mreža, neke od tih knjiga su prodate u stotinama hiljada primeraka širom sveta. Međutim, ideja bojanke za odrasle nije nova. Tokom šezdesetih godina 20. veka, knjižare su bile preplavljene svim vrstama satiričnih i subverzivnih bojanki namenjenih odraslima koje su sadržale podsmešljiv stav prema američkom društvu, piše Lora Marš za časopis „New Republic“.

​Foto: „Executive Coloring Book” by Brenda Jackson, Dennis Altman, Marcie Hans, Martin A. Cohen, and Ronald L. McDonald, published in 1961. (Via Ad to the Bone)
 

Prva bojanka napravljena naročito za odrasle, „The Executive Coloring Book“, objavljena je 1961. godine. Dok bi većina ilustracija – u kojima se poslovni čovek sprema da ode na posao u veliku poslovnu zgradu – mogla proći kriterijume za dečju bojanku, natpisi opisuju tmuran, surov svet.
 
„Ovo je moje odelo. Oboji ga u sivo ili ću izgubiti radno mesto“, piše iznad slike čoveka koji se oblači za posao. Sledeća strana pokazuje čoveka sa polucilindrom kako ulazi u voz kojim će otići na posao. „Ovo je moj voz“, piše iznad nje. „Nosi me u kancelariju svakog dana. Upoznaš puno zanimljivih ljudi u vozu. Oboj ih u sivo.“ Retko pojavljivanje boja koje nisu siva još više onespokojava: „Ovo je moja pilula. Ružičasta je. Kad je uzmem, ne brinem ništa.“
 
Disfunkcija radnog mesta je bila samo prva meta bojanki za odrasle. Usledila je hrpa satiričnih bojanki koje su ismevale  konformizam, Kenedija i Sovjetski Savez. Grupa teoretičara zavere, antikomunističko „Društvo Džon Birč“, bila je jedna od mnogih meta, i u knjizi ima slika osnivača grupe sa rečima: „Ovo su moje bojice. Ja ih mnogo koristim. Obojite ih u skerletno crvenu, grimizno crvenu i ružičastu“. Ali za razliku od bojanki za odrasle koje se danas nalaze na policama, ove knjige nisu napravljene s namerom da budu obojene.
 
„Većina odraslih se zadovolji time što se nasmeje razgledajući knjige“, napisao je Milton Brejker u članku za „Njujork tajms“ iz 1962. godine pišući o popularnosti bojanki za odrasle. „Ali ipak ima mnogo višestrukih kupovina – neki su uzeli nekoliko primeraka da bi ih poklonili drugima, kao i više različitih knjiga.“
 
Do sedamdesetih godina 20. veka, prvi talas bojanki za odrasle je zamro i premda su se one pomaljale tokom osamdesetih i devedesetih godina, političke bojanke nikada nisu ponovo postale popularne kao nekada, piše Marš. Sadašnji trend možda ima više veze sa nostalgijom i opuštanjem nego sa političkom osvešćenošću, tako da se još uvek ne zna koliko će se zadržati.
 
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Vladimir Martinović