Blago pesnika Dučića – Prikaz romana „Himerina krv“ Slaviše Pavlovića

Upamćen i kao veliki pesnik, i kao vrsni diplomata, i kao neodoljivi ljubavnik, Jovan Dučić predstavlja jedno od onih imena koja su nezaobilazna kad se govori o srpskoj istoriji, književnosti i politici prve polovine XX veka, a sasvim je sigurno da Dučićevo pesničko stvaralaštvo jeste jedan od prelomnih trenutaka u srpskoj poeziji, i to onih trenutaka u kojima se kvalitet cele jedne književnosti podiže na znatno viši nivo.

Sagledavši svaki aspekat pesnikova života, osvrnuvši se i na njegove lične i na profesionalne motive, Slaviša Pavlović dao je u svom romanu „Himerina krv“ sveobuhvatnu biografiju Jovana Dučića, od mladosti u okupiranoj Bosni i Hercegovini, preko književnog i diplomatskog napredovanja po evropskim kulturnim i političkim centrima, do poslednjih pokušaja i napora za duhovni spas otadžbine, koje je pesnik neumorno činio i nakon što je iz fašizmom zahvaćene Evrope otišao u Ameriku.

Na taj način, „Himerina krv“ može se jednom rečju definisati kao životopis velikog srpskog pesnika, ali s obzirom na to da je Pavlović doneo ceo roman maltene kroz tok svesti glavnog junaka, čak i onda kad je pripovedanje u trećem licu, pre bi se moglo reći da je ovo knjiga jednog umetnika o drugom umetniku, tim pre što bi se mnoge rečenice koje u romanu izgovara sâm Dučić (bez obzira na to da li su istorijske ili fiktivne) lako mogle primeniti na književnu i kulturnu sredinu u kojoj Pavlović stvara svoje delo.

Iz tog razloga, ponekad ćemo teško razlikovati koje su reči Dučićeve a koje Pavlovićeve, ali upravo će nas takvi momenti još više zbližiti i sa Dučićevim likom i sa njegovom epohom, a tome će svakako doprineti i relativno kratke rečenice koje mnogo više iskazuju nameru za buduće događaje nego pripovedanje o proteklim događajima, tako da ćemo i sami pomisliti kako smo prodrli u najtajanstvenije pesnikove misli, te da zajedno sa njim nestrpljivo iščekujemo ono što je on sâm isplanirao da uradi.

Razume se da će utoliko veće razočaranje biti ako pesnik ne bude uspeo da ostvari svoje namere, ali i na to čitalac mora biti pripremljen, jer zna se da je Dučić diplomatsku karijeru gradio u vreme kad se premeštaji iz države u državu nisu vršili zbog zasluga nego zato da bi na upražnjeno mesto došao neki poslušniji činovnik, zna se da je osvajao svoj Parnas u sredini koja velikanima odaje epsko poštovanje tek kad ih ponizi ili ubije, zna se da je proslavljeni pesnik svoje obrazovanje i iskustvo stavio u službu vlastodržaca koji su se najviše plašili pametnih ljudi koji se izdvajaju iz poltronske okoline.

Iako je Pavlović prikaz svakog događaja dao isključivo iz Dučićevog ugla, ipak se ne može reći da je pisac bio pristrasan prema pesniku kome je posvetio svoj roman, jer je sa druge strane i čitaocu ostavljeno dovoljno prostora da sâm donese zaključak da li je Dučić kao diplomata ispravno činio ili i on donekle snosi krivicu za neuspehe države koju je predstavljao, da li je imao pravo da sebe već unapred smatra velikim umetnikom ili je reč o preteranoj gordosti, da li je u tolikim ljubavnim aferama samo išao za svojim srcem ili je ipak hranio ego, da li je kao Hercegovac bio više ponosan na svoj junački kraj ili je više bio željan da je što dalje od zavičaja ne bi li upravo na toj distanci gradio sopstvenu vrednost i uspehe.

Prepun protivurečnosti (što je svakako slučaj i sa brojnim drugim književnim stvaraocima), Dučićev život dat je takvim bojama i u romanu „Himerina krv“, koji je istovremeno i roman o jednom turbulentnom i ništa manje kontroverznom vremenu, tokom kojeg je srpska književnost prešla put od starog Jove Zmaja do mladog Miloša Crnjanskog, a srpska istorija put od komitskih odreda Voje Tankosića do emigrantske jugoslovenske vlade u Londonu.

Stoga će nas roman „Himerina krv“ Slaviše Pavlovića upoznati i sa duhovnim blagom koje nam je ostavio Jovan Dučić, ali će nam ukazati i na mnoge greške i zablude Dučićevog vremena, pa i na krvoprolića pred kojima bi i Himera poklekla, a tokom kojih su pesnici mogli samo pomoću svojih stihova da ostave lirsku poruku novim pokolenjima.

Autor: Dušan Milijić