Bil Gejts preporučuje: Iskrena priča o tome šta je potrebno za poslovni uspeh

Mnoge knjige o uspešnim poslodavcima koje sam čitao prate isti, smatram i  obmanjujući, obrazac pripovedanja. To izgleda ovako: oštroumnom poslovnom čoveku pada na pamet genijalna ideja koja će promeniti svet, on sprema jasnu biznis strategiju, regrutuje ljude u vrhunski tim koji će mu biti partneri i zajedničkim snagama dosežu slavu i bogatstvo. Čitajući ovakva pripovedanja, nađem sebe u čudu kako svoja dostignuća uvek nekako prikazuju kao neizbežni rezultat nekog velikog predosećaja ili neobične veštine. Nije ni čudo što izdavači štancuju „kako-da-postanete“ naslove upakovane zajedno sa urednim spiskovima, programom u pet koraka i ostalim pojednostavljenim receptima za poslovni uspeh.

„Umetnost pobede: memoari tvorca Najkija“ koji govori o nastanku kompanije Najki, predstavlja pravo osveženje i iskren je podsetnik o tome kako zapravo izgleda put do uspeha. Taj put je zbrkan, pun rizika i haosa, prožet greškama, beskonačnim borbama i žrtvovanjem. Da budemo iskreni, jedino što deluje neizbežno nakon svake sledeće stranice Najtove priče je da će njegova kompanija doživeti neuspeh.

Neuspeh je, očito, poslednje što se danas povezuje sa Najkijem. Zarada kompanije je 30 biliona dolara a Najkijev zaštitni znak (svuš) je jedan od najprepoznatljivijih logoa nekog brenda na svetu. Prošetajte se bilo kojom ulicom na svetu i skoro sigurno ćete naleteti na nekog u najkama. Ali Najt svoje čitaoce vraća u period od pre oko 50 godina, u vreme veoma skromnog i krhkog početka kompanije, kada je počeo sa uvozom sportske obuće iz Japana kako bi ih prodavao iz gepeka svog plimut valijanta.

Sa Najtom sam se susreo nekoliko puta tokom proteklih godina. On je veoma uljudan, ali i dosta povučen. Kao i mnogi koji su se susreli sa njim, stekao sam utisak da ga je teško zaista upoznati. Najt se smatra jednom od misterioznijih ličnosti koje se nalaze među 500 najuspešnijih direktora kompanija po mišljenju časopisa Fortune.

Pa ipak, na stranicama njegove knjige „Umetnost pobede“, on nam se otvara onako kako se mnogi direktori kompanija nikada ne bi usudili. Veoma je strog prema samom sebi i prema svojim neuspesima. Ne uklapa se u kalup smelog i žustrog mogula. On je stidljiv, povučen i često nesiguran u sebe. Usled nervoze poklekao je tikovima – zateže i pucka gumicom koju nosi oko ručnog zgloba i obavija se rukama kada ga stresiraju poslovni pregovori. Bilo mu je potrebno nekoliko nedelja da smogne snage da kaže Peni da mu se dopada, ženi koja će naposletku postati njegova supruga. I tako je, uprkos ili možda upravo zahvaljujući svojim neobičnim osobinama, uspeo da ostvari svoju, kako je sam naziva, „suludu ideju“ da uradi nešto drugačije od svog života i da osnuje svoju kompaniju za proizvodnju sportske obuće.

Najtovo interesovanje za patike je počelo tokom boravka na Univerzitetu Oregon gde je trenirao atletiku pod nadzorom legendarnog trenera Bila Bovermana. Zatim je prešao na Stenford kako bi stekao MBA diplomu (master za upravljanje poslovima), gde je napisao rad o potencijalnom tržištu u SAD za sportsku obuću uvezenu iz Japana. U to vreme, foto-aparati proizvedeni u Japanu munjevito su osvajali tržište kojim su dominirali foto-aparati proizvedeni u Nemačkoj. Zašto ne bi uradili isto sa sportskom obućom iz Japana i plasirali je kao konkurenciju nemačkim proizvođačima sportske obuće poput Adidasa i Pume?

Do ovog trenutka smo pratili priču koja nam može zvučati poznato. Mit o mladom preduzetniku sa idejom koja će promeniti svet, na putu ka uspehu. Ali ostatak Najtove priče ruši taj mit.

Većina neizvesnosti na koje nailazimo u knjizi dolaze usled nesigurnih finansijskih situacija. Najt je svoju kompaniju, koja se tada zvala Blue Ribbon Sports (Plava traka), osnovao zahvaljujući pozajmici od svog oca u iznosu od 50 dolara. To je bio početak niza godina provedenih u dugovima. Godinu za godinom, odlazio je do svojih bankara preklinjući ih za dodatne kredite kako bi i dalje mogao da uvozi patike iz Japana. Retko kada je imao nešto sačuvane ušteđevine zato što bi sav ostvareni profit ulagao u kompaniju kako bi iz Japana uvozio još više patika. Čak i kada je prodaja patika uzela maha, njegov biznis je neprekidno bio na štakama. U međuvremenu je imao klimav odnos sa svojim dobavljačem iz Japana, čiji su rukovodioci neprestano bili u potrazi za drugim potencijalnim partnerima iz SAD, uprkos uspehu koji je Najt postigao plasirajući njihov proizvod na američko tržište i uprkos Najtovim zaslugama u poboljšavanju dizajna njihovih patika. Naposletku se Najt odvojio od svojih japanskih saradnika i osnovao Najki čime je započeo nov period neizvesnosti.

Najt je začuđujuće iskren o tome kako je njegova kompanija doživela neočekivani uspeh. Pogeldajmo čuveni Najkijev simbol – svuš. Za njegov dizajn je platio 35 dolara čoveku koji je tada bio na likovnim studijama ali nije odmah uvideo koliko će značajan taj logo postati. „Moraće da posluži“, govorio je tada. Odluka da se kompanija nazove Najki takođe nije bila među omiljenim Najtovim predolzima za naziv. On je želeo da se zove Dimension Six (Šesta dimenzija), ali su njegovi zaposleni vršili pritisak da izabere Najki. Tada se Najt složio ali i dalje nije bio potpuno ubeđen da je to dobar izbor. „Možda će nam prirasti za srce“, rekao je.

U vreme kada sam ja osnivao Majkrosoft imao sam tu sreću da sam započinjao biznis u kome nije bilo strogih granica poslovanja. Ja se nisam baktao sa bankarima oko finansiranja kompanije kao što je to Najt morao da radi. Takođe nisam imao probleme sa velikim fabrikama, čemu bih voleo da je Najt posvetio malo više pažnje u ovoj knjizi. Nakon više od 400 stranica knjige koja je posvećena stvaranju biznisa oko patika, krivo mi je što nisam saznao više o tome kako stvarno izgleda proces stvaranja sportske obuće: koji su delovi takve obuće, koji od njih su teži za proizvodnju i zbog čega.

Ono sa čime sam najviše mogao da se poistovetim u ovoj knjizi je priča o tome kako je Najt sastavio čudnu grupu zaposlenih koji su mu pomogli u osnivanju kompanije. Među njima se našao i bivši atletičar koji je ostao paralizovan zbog povrede zadobijene tokom vožnje čamcem, gojazni računovođa i prodavac koji je opsesivno pisao pisma upućena Najtu (na koje Najt nikada nije odgovorio). To nisu bili ljudi za koje biste očekivali da zastupaju kompaniju koja proizvodi sportsku obuću. To me je veoma podsetilo na prve dane Majkrosofta. Slično Najtu, okupili smo oko sebe grupu ljudi sa nizom čudnih veština i sposobnosti. To su bili ljudi koji su bili vešti u rešavanju problema i koji su delili istu strast za postizanjem uspeha kompanije koju su zasnovali. Svi su ulagali mnogo truda, ali je istovremeno bilo veoma zabavno.

Čitaoci koji od Najtove knjige očekuju lekciju biće razočarani. Ne mislim da je njegova namera bila da nas pouči nečemu. Nema saveta, niti spiskova. Umesto toga, Najt uspeva u nečemu mnogo boljem, a to je da nam ispriča priču što iskrenije ume. Ta priča je fenomenalna. To je priča o stvarnom životu i stvarnom čoveku. I nakon što pročitate poslednje stranice ove knjige, uprkos svim nedaćama koje je iskusio na svom životnom putu, biće vam jasno zašto kaže: „Bože, kako želim da sve ovo opet proživim“.

Autor: Bil Gejts
Izvor: gatesnotes.com
Prevod: Aleksandra Branković