Bibliotekari na konjima tokom Velike depresije

Sa padom berze 1929. preko 15 miliona Amerikanaca ostalo je bez posla, te su obrazovanje i fleksibilnost postali najveći saveznici.
 

Banke su se zatvarale, a sa njima firme i fabrike. Nezaposlenost se širila.

Škole su počele da se zatvaraju zato što vlada više nije mogla da priušti plate nastavnicima, a obrazovanje je postalo ograničeno.

Najteže su prošle škole u ruralnim područjima. Đaci su morali da pešače ili jašu konje kako bi stigli do udaljenih učionica, dok je većina njih morala da ostane na farmama, a na časove su išli samo nekoliko meseci godišnje.

Kada je predsednik Frenklin D. Ruzvelt preuzeo Belu kuću 1933. godine, pokrenuo je program pod nazivom „Nju Dil“ što je ustvari bio niz programa stvorenih da oporave ekonomiju i pomognu porodicama.

Na osnovu ovih programa nastala je organizacija WPA (Works Progress Administration), koja je zaposlila milione Amerikanaca.

Jedan od manjih, ali najkreativniji projekat koji je pokrenula WPA je Biblioteka na konjima. Otprilike jedna trećina Amerikanaca nije imala pristup javnim bibliotekama u to vreme, a većina nije posedovala ni knjigu.

Tako su, od 1935. do 1943, uglavnom ženski bibliotekari unajmljeni da isporučuju knjige na konjima i mulama do udaljenih mesta i regiona geografski odsečenih od velikih gradova, obrazovanja i podrške.

Nedostatak puteva i populacije naneo je obrazovnu štetu području, jer ne samo da nije bilo dovoljno škola, već nije bilo ni javnih biblioteka.

Kada su se škole zatvorile, najviše je bila pogođena populacija Kentakija, jer je 31% ljudi bilo nepismeno.

„Novac ne može da iskoreni siromaštvo, samo obrazovanje.“

Biblioteke su funkcionisale na sledeći način: članovi zajednice su donirali knjige i davali mesto za odlaganje knjiga kao i namirnice za kurire i njihove konje.

Svaka lokalna biblioteka na konjima imala je nadzornika koji je uzimao donacije i obeležavao knjige pre nego što ih je davao kuririma.
 

Kartonske kutije i auto registracije su iskorišćene kao katalozi i podupirači za organizaciju biblioteke. Knjige su zatim slane na lokacije u zavisnosti od želja čitaoca na tom području.

Bibliotekari na konjima mogli su da nose oko 100 knjiga u bisagama. Materijale su isporučivali na lokacije, kuće i škole.

Knjige su posle ponovo skupljali i isporučivali na druga mesta. Bibliotekari su se mesečno sastajali na centralnim lokacijama kako bi razmenili knjige i raspravljali o izazovima i rešenjima. Sem ovoga, bibliotekari su nudili i časove čitanja.

Na početku, lokalci su bili skeptični u vezi programa, pa su ga čak i odbijali. Uporni bibliotekari odlučili su da se bore za obrazovanje i pismenost, i počeli su da stiču poverenje stanovništva tako što su citirali strofe iz Biblije. Ovo je opustilo ljude i počeli su da se raduju nedeljnim isporukama.

Donirani materijal sadržao je sve od filozofske literature do novina i časopisa. Biblija i priručnici su bili najtraženiji.
 

Druge popularne knjige bile su „Robinzon Kruso“ i dela Marka Tvena. Žene su često tražile časopise o zdravlju i roditeljstvu. Većina dece nikada nije imala knjigu i bili su željni da pročitaju bilo šta. Bibliotekari su iznajmljivali knjige na nedelju dana.

Uslovi za „knjiške dame“, kako su ih često zvali, bili su prilično surovi. Za početak, svaki biliotekar je morao da obezbedi svog konja ili mulu. Neki su ih iznajmljivali sa obližnjih farmi.

Putovanja na koja su išli prolazila su kroz opasne terene, kroz duboku vodu i strme litice. Jedna bibliotekarka je morala da pešači 18 milja nakon što joj je mula umrla na putu. Sve su to trpeli za 28 dolara mesečno.

Međutim, često su ovi bibliotekari bili jedini zaposleni u porodici i jedini su doprinosili domaćinstvu.

Program Biblioteke na konjima zapošljavao je oko 200 bibliotekara iz 30 različith biblioteka koje su snadbevale oko 100.000 stanovnika.

Godine 1943, VPA je prestala da finansira projekat. Biblioteka na konjima se razvila u biblioteku na točkovima koja je isporučivala knjige ruralnim mestima. Iznenađujući je podatak da knjigomobili i dalje postoje u Kentakiju: više od 75 bukmobila još uvek putuje i deli knjige stanovnicima širom države.

Izvor: thevintagenews.com
Prevod: Miloš Vulikić