Biblioteka poznatih: Stefan Milenković

Decenijama jedan od najboljih srpskih ambasadora u svetu je bio i ostao čuveni violinista Stefan Milenković. Prošlo je više od četrdeset godina od njegovog prvog javnog nastupa, a on i dalje izaziva veliko interesovanje, kako u inostranstvu tako i kod nas. Pre skoro tri godine je „čudo od deteta“, kako su ga svi na početku karijere prozvali, postao roditelj, a sve je prijatno iznenadio kada se posle dve decenije bogate karijere u Americi odlučio za povratak u Srbiju.

U kojim trenucima Vam je bilo najteže i kada ste se našli na velikoj prekretnici?

Tih trenutaka teškoće, prepreka, prekretnica bilo je puno. Ne gledam na karijeru kao na jednu destinaciju, već više na karijeru kao proces. Živeti život unazad, razmišljati o koracima i potezima, da li smo vukli prave, prosto nema svrhu. Pretpostavka je da svako od nas radi ono što misli da je najbolje u svakom trenutku. Kasnije se ispostavi da li je zaista tako bilo ili ne, ali ja gledam na svaki korak pa čak i na onaj koji možda nije bio idealan. Na korak koji je možda bio neophodan i da bez njega ne bih bio tu gde jesam. Tako da tih manjih ili većih raskrsnica je bilo, kao i trenutaka kada je bilo teško, ali ne znam kako bi čovek mogao i da sagledava život i karijeru ako je sve glatko i bez ikakvih kočnica. Svoj život doživljavam kao seriju raznih izazova, a svaki od njih me je učinio jačim.

Jednom ste izjavili da ste na mnogo toga ponosni. Možete li da izdvojite nešto posebno?

Sve posmatram kao konkretan proces. Ponosan sam što sam dugo održao taj proces i što sam i dalje i te kako motivisan, možda i više nego ikada dosad da radim, stvaram, da razmišljam o novom izrazu kroz violinu o novim saradnjama sa drugim umetnicima. Ako bi trebalo da izdvojim jednu stvar na koju sam ponosan, to je činjenica da to i dalje radim jer nije lako zadržati konstantu i ostati uvek dosledan sebi. S druge strane, izmišljati sebe u nekom drugom svetlu, na neki drugi način, kroz neke druge muzičke iskorake a da ste opet autentični i prepoznatljivi, zaista je sjajno. Uvek sam nastojao da to radim i mislim da sam u tome i uspeo, na to sam u stvari najviše ponosan.

Šta volite da čitate?

To je kao da me pitate šta jedem (smeh). Jedem i čitam ono što je zdravo, korisno i ono što je istorijska vrednost, a često i stručnu literaturu. Trenutno sam na trećoj od osam knjiga iz serijala Dina Frenka Heberta. Pre dvadeset godina čitao sam je na engleskom jeziku.

Da li se vraćate starim dobrim knjigama na kojima smo odrastali?

Apsolutno! Objektivan problem poslednjih godina je vreme. Na putu imam više vremena nego kada sam kod kuće. Put avionom od desetak sati je fenomenalno vreme za čitanje. Kao i između proba i koncerata, imam više vremena nego kada sam kod kuće. Tada mi je vreme veoma oskudno, a tu je i umor. Kada imam na primer pola sata slobodnog vremena, trudim se da se malo regenerišem. U stvari, imam više vremena za sporedne aktivnosti kada sam na putu, nego kada sam kod kuće. Tada ne mogu da pročitam sve što bih želeo.

Ipak, kojoj knjizi se uvek vraćate?

Ima nekoliko knjiga koje su, nesumnjivo, uticale na moj život. Ako se ne vraćam određenoj knjizi, vraćam se principima iz te knjige. Jedna od njih je „Razgovori s Bogom[AB2] “ Nila Donalda Volša. I tu knjigu sam čitao pre dvadesetak godina. Ona je promenila moju prizmu, odnosno pogled, kako gledam na stvari i to je postalo sastavni deo mog života i načina na koji živim.

Čemu dajete prednost: prozi ili poeziji?

Ne znam zašto se pravi razlika jer je u životu bitno i jedno i drugo.  I u muzici se često kombinuje i taj kontrast mi se u stvari dopada. I jedno i drugo nije realno. Život nije sazdan samo od jednog ili drugog.

U poslednje vreme knjige se sve češće čitaju na tabletima ili mobilnim telefonima...

Papir je bolji iz mnogo razloga. Pa čak i neuronaučnih razloga, ali nije uvek praktično. Ako često putujete, nosite kilograme i kilograme knjiga. Zatim sam prešao na tablet. Neuporedivo je praktičniji. Čak i note čitam sa tableta, ali nije isti osećaj. Pa čak i mozak ne procesuira isto napisano, na ekranu ili na papiru. A tu je i miris knjiga. Sve to zajedno je kao da gledate kamin na ekranu. Čak i ako taj ekran daje neku toplotu, nije isti osećaj. Sve što je na ekranu, nažalost, postaje samo još jedan sadržaj koji konzumiramo preko ekrana, tableta ili telefona. Čitanje treba da nas izmesti u neku drugu dimenziju, bar na trenutak.

Da li čitate knjige sinu Nikoli?

Čitam mu onoliko koliko razume kao trogodišnjak. Nikola ima više knjiga nego što smo stigli sve da ih iščitamo. Malo čitamo, malo izmišljamo, kao i svi roditelji.

Kojih su to pet knjiga za sva vremena po Vašem izboru?

Među omiljena dela treba svrstati klasike kao što su Dostojevski i Gogolj. Ima mnogo dobrih i savremenih, ali i istorijskih romana. Sadguru je savremeni indijski guru, autor brojnih knjiga. Jedna od njih je „Unutrašni inženjering“ koja govori o potencijalu ljudskog bića i strukturi koju svi imamo, ne samo fizičkoj nego i mentalnoj i emotivnoj. Ne može nikada da škodi takva vrsta knjiga.

Autor: Dafina Dostanić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 30
Foto: Nebojša Babić