„Bezumlje“ Orasija Kasteljanosa Moje

U vreme u kojem nas je dopalo da živimo (u vreme licemerja, političke korektnosti i prezagušenosti slikama i informacijama), provokativni diskursi postali su neophodni. Naravno da se to ne odnosi na svaku vrstu provokacije. Potrebne su nam one koje guraju prst u otvorene rane, koje se na trenutke osećaju kao šamar ili šut među noge. U tu kategoriju spada „Bezumlje“ Orasija Kasteljanosa Moje (rođenog u Tegusigalpi 1957).

Izvorno objavljena 1997, knjiga je, makar na neko vreme, dovela autora u poziciju provokatora i zavredela mu, osim teških kritika, pretnje smrću zbog kojih je bio primoran da napusti Salvador. U isto vreme, knjiga je nastavila da se, godinu za godinom, objavljuje i žanje uspehe.

„Bezumlje“  je, u izvesnoj meri, nesvojstven tekst za autorov opus. Ostale romane Kasteljanosa Moje većinom čine scene života iz postkonfliktnog razdoblja u Salvadoru. Mnogi od njih obeleženi su fenomenom krajnjeg nasilja, pričama i likovima koji se nižu jedan za drugim i prelaze iz priče u priču. Likovi iz „Bezumlja“ se nalaze u paralelnom planu u odnosu na te druge intrige.

Međutim, postoji zajednička tačka ovog romana i ostalih tekstova: pripovedači Kasteljanosa Moje gotovo uvek govore iz prvog lica uz zaseban stil (bolje rečeno, glas) što uslovljava ritam proze i omogućuje autoru da se poigrava raznolikim registrima i modizmima španskog jezika u Salvadoru i regionu. Do nečega sličnog dolazi u „Bezumlju“. Još od podnaslova knjige („Tomas Bernhard u San Salvadoru“) jasno nam je da je reč o stilskoj vežbi, o kratkom romanu „pod uticajem“ a kad se pomene i čijem, to je ključno za identifikovanje tona i kadence govora. Glas znalca koji će obeležiti tekst neodmerenom subjektivnošću prvog lica pripada pripovedaču koji se, poput Bernhardovog iz njegovog autobiografskog romanesknog ciklusa, gradi kamenovanjem i protivljenjem. San Salvador sa kraja prethodnog veka postaje posleratni Salcburg: meta jednog oštrog i gnevnog pera.

Rezultat ove operacije jeste bespoštedni monolog Edvarda Vege, povratnika u Salvador protiv sopstvene volje, koji oseća samo mučninu pred zbirom prizora kojem prisustvuje. Čovek srećno iseljen u Kanadu morao je da se vrati zbog majčine sahrane. Zapravo, prisustvuje ceremoniji manje iz ubeđenja a više zbog svog obećanja pokojnici ali i da bi izbegao da rođeni brat zadrži njegov deo nasledstva. U nekoj vrsti katarze, tip odlučuje da sedne da priča sa svojim gimnazijskim drugom, piscem pod prezimenom Moja, u jedinom gradskom baru u kojem može da se oseća spokojno (samo tokom dva popodnevna sata, pre nego što stignu stalni gosti da mu smetaju svojim prisustvom).

Taj bar, „Svetlost“, pretvoren u provizorno pribežište, čini scenu na kojoj se dva druga nalaze kako bi Vega mogao da ispaljuje reči koje deluju kao da ga iznutra jedu živog. Od trenutka kada upozorava na autora (istog tog Moju koji se pojavljuje u priči), knjiga se prikazuje kao „umekšana“ verzija monologa dotičnog srednjeameričkog Bernharda. Od početka nizanja prizora i anegdota, čija je većina nastala za vreme neizbežne i nesrećne posete zemlji, čovek napada, jednu po jednu, salvadorske tradicije, običaje i kulturu.

Sve, apsolutno sve što bi moglo da pripada skučenom domu idiosinkrazije ili nacionalnog identiteta (u nedostatku konkretnijih i manje anahronih pojmova) ispitano je, procesirano i osuđeno od strane naratora. Počev od piva, za koje tvrdi da izaziva dijareju, preko narodnog jela, pupusa, do docnije potpune ostrvljenosti na politički život, na samozadovoljni i ratnički mentalitet, na malenkost nacionalnih književnih figura (čak ni sam Moja, autor drugih kratkih romana, u ovom napadu ne prolazi baš najbolje). Svaka pritužba čini prilog konstruisanju slike velike nacionalne katastrofe. Nema ničega što bi se moglo spasiti, niti bi se išta preduzeti, osim pobeći, emigrirati.

Sigurno je posredi razarajuća kritika pisana, uostalom, u sveznajućem, pretencioznom, repetitivnom i gotovo neurotičnom tonu. Međutim, dotični kvalifikativi ne predstavljaju stilske nedostatke već naprotiv, crte lika oslikanog u tekstu iznenađujuće jasno. Glavni junak je prodoran i mračan čovek, prepotentan i, pre svega, sklon narcisizmu, ali je i, bar na trenutke, vrlo lucidan lik.

Naravno da je u pitanju mračna lucidnost starih cinika. Sama forma složenog monologa – sačinjenog iz odlomaka koji zapremaju cele stranice u rečenicama koje se prepliću i opsesivno ponavljaju najstrože optužbe – pripada Bernhardu kao autoru. S obzirom da tako stoje stvari, ton i struktura postaju još jedan način napada na ono, sopstveno, kao da je jasno da je čak neophodna i tuđa, strana i zaokružena forma kako bi se uništilo i ono malo što bi moglo da ostane iz nacionalnog identiteta. Vega uspeva da ponovo potvrdi razlikovanje od sopstvenih zemljaka, da se uzdigne imitirajući autora Gubitnika.

Taj glas glavnog junaka predstavlja najbolji deo romana. I to ne samo zato što ispunjava ceo tekst (razgovor na koji poziva svog prijatelju Moju zapravo je u najbitnijem obeležen Veginim govorom: nikad ne ustupa reč) i priča iz tačke gledišta odveć samopouzdanog „ja“, nego i stoga što preteruje u toliko navrata da u isti mah odbija i privlači čitaoca. U njegovim najluđim trenucima nije moguće biti na njegovoj strani; međutim, s vremena na vreme kao da njegovi sudovi tačno pogađaju metu. Njegov diskurs pripada razdražljivom naratoru koga je nemoguće negirati i koji, u mnogo navrata, iz uvrede u uvredu, uspeva da dodirne niti nečeg dubljeg, nikad ne upadajući u patetiku ili optužbu koja operiše opštim mestima: on postaje nešto poput kolektivne savesti, opšte zasićenosti, očajničkog krika koji uključuje frustracije svih (ili gotovo svih).

U romanu nema konstruktivne kritike. Niti se predlažu rešenja. Ja koje govori ne smatra sebe delom problema. Posredi je, više no išta drugo, tekst koji postavlja probleme i otkriva napetosti. I to ne samo u vezi s društvenim i vanknjiževnim pitanjima, nego i sa drugim, složenijim segmentima ljudskog postojanja. Takav je slučaj i sa iseljeništvom i gubitkom korena. Govori se o rušenju mostova i paljenju brodova sopstvenom voljom, ali se otkriva i paradoks te mržnje, realna nemogućnost da se čovek oslobodi tog dela sebe. Edgardo Vega mrzi svoju zemlju, ali je njegova mržnja intenzivna i čini odveć značajan segment njegove ličnosti da bi mogao da ga ignoriše, ali i da bi mogao da ga se liši.

Kao što kaže pesma: „Tako se mrzi samo ono što se voli.“ Reklo bi se da iz te mržnje pripovedač crpi energiju. I zaista, Vegi je neophodno da njegova zemlja postoji kako ne bi bio prazan. „Bezumlje“ je razlog njegovog postojanja a njegova žestina obratan apsurd fanatičnog nacionalizma koji podvrgava kritici. Obe te snage se uzajamno odbijaju i privlače, budući da je jedna condicio sine qua druge.

Još jedna figura prožima knjigu otvarajući različite nivoe tumačenja: zatvorenost. Utisak klaustrofobije koja progoni sirotog Vegu takođe je implicitna samoj strukturi teksta. To je ono što čitalac opaža udubljujući se u dugačke odlomke nezaustavljivog naratorovog monologa. Lako se izgubiti u njima, osetiti manjak vazduha, zasutost neprestanom lavinom reči. Nema tačaka za koje bismo mogli da se uhvatimo, tok priče nas vodi i odvlači.

Zatvorenost se pojavljuje i u fizičkom prostoru u kojem dolazi do susreta, u unutrašnjem dvorištu malog bara, jedinog mesta u gradu dostojnog da se u njemu provodi vreme. Svud oko tog lokala je San Salvador. Nema se gde otići pošto haos okružuje bar, sadrži ga i, zapravo, napada nakon sedam uveče, kad Vega mora da iznova beži, daleko od svojih užasnih zemljaka i zaglušujuće muzike.

I u poslu Edgardovog brata, vlasnika bravarske radnje „Milion ključeva“, moguće je prepoznati mig prema figuri zatvorenosti. Nacija i država postaju zatvor. Pripovedač kaže: „Ne verujem da postoji još jedna država gde su ljudi toliko obuzeti ključevima i bravama, ne verujem da postoji još jedna država gde se ljudi toliko opsesivno zaključavaju, zato je moj brat uspešan, jer su ljudima potrebne gomile ključeva i brava za domove u kojima žive a koji su zatvoreni zidovima.“

Oni što ostaju zaključavaju se u svojim kućama, drugi se odseljavaju kako se ne bi osetili zatvoreno. U svakom slučaju, kako podseća neprestani monolog glavnog junaka, niko ne uspeva da se zaista udalji od onog što želi da drži pod kontrolom: onaj ko odlazi poneće sa sobom svoju omraženu zemlju a onaj ko ostaje moraće da je propati, čak i iza betonskih zidova i naoružanih čuvara na ulazu u boravišta.

„Bezumlje“ dobro funkcioniše kao stilska vežba a kao roman uspeva da zavede i isprovocira, da podigne strasti i, čak, učini očiglednim sopstvene protivrečnosti. Iako ritmu treba vremena da se ustali i dospe do brzine kakvu bi čovek očekivao od ovakve vrste tirada, Vegin glas na kraju ustaje i vodi nas do vrata histerije i očajanja, pokazujući apsurdne granice grozničavog nacionalizma i njegove suprotnosti. I sve to bez upadanja u moralizovanje, što uopšte nije malo.

Zapravo, on sve to postiže rugajući se lažnom moralizmu, veoma umešno ridikulizujući dva loša (ili konfuzna) čitaoca koji su upali u zamku da to shvate kao pamflet. Otud je pisac označen kao apatrid i, u jednoj akciji koja se okončava dajući Vegi za pravo u vezi sa iracionalnom naravi pojedinih njegovih zemljaka, stižu pretnje smrću.

Te reakcije samo su dokaz relevantnosti knjige. Njena ponovna izdanja i prisustvo na čitavom španskom govornom području (i nekoliko prevoda) ukazuje na to da Vegino očajanje prevazilazi prostor teksta i nacionalne granice. Kao i jezive Bernhardove, Ženeove, Biojove i Valjehove rečenice, knjiga Kasteljanosa Moje je odjek opšteg gubitka iluzija.
 
Izvor: Visperas, svehispanski časopis za književnu kritiku
Autor: Santjago Usija
Prevod: Igor Marojević