Balardovo delo je dokaz da je potrebno živeti pre pisanja

Kritičari su često komentarisali kontrast između preterano uštogljene atmosfere predgrađa Šeperton, u kojem je Balard živeo poslednjih pedesetak godina i mračnih, distopijskih svetova o kojima je pisao. Ali takvi komentari ne pogađaju poentu. Jer, upravo je Balard jedan od sve manjeg broja pisaca koji su zaista živeli život pre nego što su se upustili u pisanje. A njegovo pisanje je preplavljeno onim što je radio pre nego što je prvi put seo za pisaću mašinu.
 
Pre nego što je, krajem pedesetih godina, objavio svoju prvu kratku priču, Balard je već bio preživeo japansku okupaciju Šangaja, bio odvojen od svojih roditelja, interniran u logor za ratne zarobljenike u kojem je preživljavao jedući bube, pridružio se Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu i bio na službi u Kanadi, prodavao enciklopedije i radio kao nosač u „Kovent Garden“ marketu.
 
Balard je posedovao životno iskustvo kakvom gotovo nijedan moderan pisac ne može ni da se nada. Ako bismo to grubo uopštili, karijera većine mladih (uspešnih) pisaca odvija se na vrlo sličan način. Odlazite na univerzitet – ako je moguće na Oksford ili Kembridž – i studirate engleski. I dok ste tamo, počinjete da pišete roman i objavljujete ponešto u univerzitetskim časopisima. Nakon diplomiranja preselite se u London, upisujete postdiplomske studije iz kreativnog pisanja i latite se pisanja recenzija za neki književni dodatak dok peglate četvrtu verziju svog romana. A zatim objavljujete taj roman, koji dobija poneku pristojnu recenziju zahvaljujući poznanicima koje ste vremenom stekli, a proda se u tačno 317 primeraka.
 
Ali ipak, pojavi se neko ko vam ponudi ugovor za pisanje drugog romana i vaša karijera je u usponu. Od tog trenutka počinjete da živite metaživot. Pišete zato što pišete, a ne zato što zaista imate nešto zanimljivo da kažete. Vi verovatno pišete prilično dobro, ali trgujete stilom, a ne suštinom, a to je zbog toga što u životu nikad zapravo niste radili ništa osim pisanja.
 
Kod Balarda, poenta je u tome što je on imao i stil i suštinu. Poput Džozefa Helera i Kurta Vonegata, Balard je, takođe, odužio i odslužio svoje u stvarnom svetu i zbog toga je njegovo pisanje imalo psihološku i iskustvenu dubinu. Njegov život je zaista bio zanimljiv, a on ga je sa zanimanjem i proživeo.
 
Izvor: theguardian.com
Prevod; Maja Horvat