Autorka romana „Flajšman je u škripcu“ govori o religiji, Gvinet Paltrou i plesanju

Tafi Brodeser-Akner izgradila je karijeru pišući o životima ljudi koji su nedostižni, komplikovani i bogati, ali sada se, srećom, situacija potpuno okrenula. Svojim romanom prvencom „Flajšman je u škripcu“, ova autorka postala je predmet medijske pažnje, a ljudi žele da znaju sve o njoj, od načina ishrane i jutarnjih rituala do tehnika koje koristi kada razgovara sa slavnima. Intervjuisali smo ovu autorku, koristeći pitanja koja je Glen O’Brajen postavio legendarnom Endiju Vorholu. Sedeći na krevetu u hotelskoj sobi u Atlantik Sitiju, Brodeser-Akner odgovorila je na sva naša pitanja, od toga da li veruje u svemir, do toga da li je Nikson zaslužio sve što mu se desilo.

Šta ste prvo napisali u životu?

Primljena sam u školu filma tako što sam napisala izmišljeni istraživački članak o postojanju tajne pedeset i prve države Sjedinjenih Američkih Država, u kojoj su od hiljadu devetsto pedesetih kreirali disfunkcionalne porodice, koje bi kasnije slali u televizijske emisije, da zabavljaju ostatak Amerike. Tada sam imala devetnaest godina.

Da li ste bili dobar đak?

Bila sam užasan đak. Bila sam izbačena iz tri škole. Čak mi ni engleski jezik nije išao od ruke. Džeparac sam zarađivala pišući ljudima eseje za fakultete, i kada je to moja nastavnica engleskog saznala, kazala mi je: „Nije samo problem što je ovo neetički, već si jako loša u tome“. Često se setim toga.

Kako ste se zabavljali u slobodno vreme kada ste bili tinejdžer?

Gledala sam televiziju. To je bio moj jedini vid zabave. Moja porodica je bila jako religiozna, a majka je uvek pazila šta radimo. Gledala sam razne serije koje su bile prikladne za decu, ali nisam smela da gledam one u kojima su se pominjale ozbiljnije teme. Nekada bih krišom uspela da odgledam poslednjih desetak minuta epizode neke serije koju nisam smela da gledam, jer bih bila jako tiha i jer majka ne bi čula da sam u sobi. Ali tih desetak minuta sam bila u velikom strahu da me ne otkrije, da na kraju ne bih ni upamtila šta sam gledala.

Koji pisac je najpre uticao na vas?

Verovatno je to bio Filip Rot. Njegove knjige sam čitala kada sam bila jako mlada, pošto mi majka nije dozvoljavala da čitam knjige iz „Sweet Valley High“ serijala, jer je zbog plavuša bliznakinja sa korica mislila da se u knjigama govori samo o seksu. Bilo mi je dozvoljeno da čitam knjige Filipa Rota jer su se na njihovim koricama nalazile samo reči. Nikad nisam mislila da će njegove knjige uticati na moj stil pisanja, ali na njima sam odrasla i još uvek volim takve knjige.

Pepsi ili koka-kola?

Koka-kola bez šećera, ali nakon što sam napunila četrdeset, od nje me zaboli glava.

Da li menjate odeću kada treba da pišete?

Ne, zašto bih to radila?

Neki umetnici menjaju odeću kako bi im bilo udobnije i da bi se bolje osećali.

Ja se ponosim činjenicom da mogu da pišem gde god da se nalazim, kakve god da su okolnosti. Pisala sam priče u poslovnoj odeći, u trenerci, pa čak i u bademantilu.

Da li ste ikada konzumirali tablete ili bilo koji drugi vid opijata?

Trenutno od tableta uzimam samo one za regulisanje kiseline. U svojim dvadesetim godinama konzumirala sam marihuanu, a danas, ako sam u društvu, rado ću povući dim. Međutim, medicinska marihuana mi je postala prejaka. Mislim da je odgovor na ovo pitanje: više ne koristim, što je zaista bezveze. Jedino što ponekad zapalim cigaretu.

Da li verujete u brak?

Verujem, a nadam se da još uvek veruje i moj suprug. Mada se ponekad pitam da li u braku zaista može da postoji rodna ravnopravnost. Razlog zbog kog se to ponekad pitam jeste to što, da bismo nešto promenili, moramo da ga srušimo do temelja, a instituciju braka još uvek nismo srušili do temelja, jer evo, ima nas jš u braku! Da li je Gvinet Paltrou u pravu? Možda ne možemo zauvek da budemo kompatibilni sa istom osobom, možda se konstantno menjamo ili nas jednostavno promeni taj period koji provedemo sa njom, što dovede do toga da se više ne slažemo, što može da bude strašno ili olakšavajuće, u zavisnosti od toga kakva ste osoba.

Da li mislite da ljudi treba da žive u svemiru?

Ne mislim. Ne treba uopšte da razmišljamo o svemiru. Mislim da to treba da bude zakonom zabranjena tema, jer je svemir strašan i nema atmosferu. Uopšte ne treba da nas zanima šta se tamo dešava.

Da li znate da vozite?

Naravno da znam. Živela sam u Los Anđelesu, a sada živim u Nju Džerziju. Ko šta radi, ja samo vozim. Omiljena stvar u seriji „Nevine laži“ mi je veliki broj scena koje žene provode u automobilu. To mi pokazuje da nisam jedina koja vodi takav život. Najemotivniji trenuci i najdublje misli jave mi se dok sam za volanom i volela bih da možete da me vidite dok se vozim i razmišljam o stvarima. Kada sam videla da u ovoj seriji ljudi rade isto to, osetila sam se posebno i bitno, što je teško kada ste majka koja živi u predgrađu.

Da li verujete u Američki san?

Ne verujem, jer što smo uspešniji, sve više vremena provodimo radeći. Zašto još više radimo kada postanemo uspešni? Zašto nam uspeh ne omogući da se malo odmorimo? Zašto nam novac ne donosi mir? Zašto, kada se obogatimo, želimo da zaradimo još više novca?

Da li vam je nekada bilo neprijatno zbog nekog filma koji ste gledali?

Kada sam imala četrnaest godina, sa ocem sam u bioskopu gledala „Divlji u srcu“. Nismo znali o čemu se radi i nismo shvatali da je film jako neprimeren. Nismo odgledali ceo film, otišli smo iz sale i od tada se, od sramote, nismo pogledali u oči.

Verujete li u Boga?

Verujem. Pričali su mi o Bogu od kad sam bila mala, tako da ne znam kako je to kada ne verujete. Mislim da je to problem sa religijom – kao dete naučiš da posmatraš stvari iz određenog ugla i ne umeš da ih sagledaš na drugačiji način. Ljudi koje poznajem, koji su kasnije u životu postali vernici, Boga vide kao dobrodušnog, dok ga se ja strašno plašim. 

Koji vam je omiljeni miris?

Krastavac.

Da li znate da plešete?

Volim da mislim da dobro plešem, ali takođe volim rukama da odglumim tekst pesme, kao kada u strofi pesme Karli Rej Džepsen „Call me maybe“, stavim ruku na lice, da odglumim da me neko zove na telefon.

Da li ste nekada mrzeli nekoga?

Naravno da jesam. Onaj ko vam kaže da nikada nije nikoga mrzeo, taj laže, pogotovo ako je imao braću i sestre. Ja sam svoje jako mrzela, ali sam ih milion puta više volela.


Autor: Sara Nečamkin
Izvor: interviewmagazine.com
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Erik Tanner