Arundati Roj govori o ljubavi, ratu i krhkosti sreće

Dvadeset godina nakon objaljivanja debitantskog romana „Bog malih stvari“, indijska spisateljica Arundati Roj objavila je „Ministarstvo neizmerne sreće“, ambiciozno delo koje istražuje pojmove polnog identiteta, nacionalnosti, nezavisnosti Kašmira i mnogih oblika nasilja i ljubavi.

U intervjuu koji je dala 1997. godine izjavila je da ne vidi sebe kao spisateljicu i da nije sigurna da će ikada napisati novi roman – iznenađujuća tvrdnja tadašnje tridesetpetogodišnjakinje čiji je debitantski roman osvojio Bukerovu nagradu (čime je Rojova postala prva Indijka kojoj je pripala ta čast) i prodat u više od osam miliona primeraka širom sveta. Poslednje dve decenije se bavila političkim aktivizmom u Indiji, pisala knjige i radila na dokumentarcima o sistemu kasti, korupciji vlade, iskorišćavanju životne sredine i drugim sličnim temama od kojih se većina našla u romanu „Ministarstvo neizmerne sreće“.

U nedavnom intervjuu autorka je govorila o mnogim temama vezanim za poslednji roman, a mi vam izdvajamo najzanimljivije delove.

Zapaljive granice

Na „Ministarstvo neizmerne sreće“ gledam kao na knjigu o zapaljivim granicama. Indija je društvo koje, kada je posmatrate sa Zapada, deluje anarhično i neposlušno. Zapravo, reč je o društvu koje živi unutar veoma fine gvozdene ograde kasti, etničke pripadnosti i religije. I nikome nije dozvoljeno da prelazi preko ograde. Postoji više od četiri hiljade kasti i veoma je malo onih koji će se venčati sa nekim van svoje kaste. Zato svaki od likova u romanu ima granicu unutar sebe koju prelazi – neko ko je rođen kao dečak postaje devojčica, član kaste nedodirljivih prelazi u islam i tako dalje. Ovi prelasci zamišljenih linija suprotstavljaju se striktnim malim samicama u koje su ljudi zatvoreni i prinuđeni da žive u Indiji.

Ratne traume

Širom sveta se odvijaju ratovi koji ne mogu biti dobijeni ili izgubljeni, ratovi koji samo uništavaju države i uništavaju ljude. Upravo to se događa u Kašmiru. To je zona koja ima najviše vojnika na svetu, a sukob traje preko 25 godina. Cela populacija živi pod vojnom čizmom, pod ljudima koji veruju da imaju moralno pravo da to rade i da za to ne preuzmu nikakvu odgovornost.

Shvatila sam da ovakvu priču ne možete ispričati nikako drugačije osim kroz roman. Nije tu reč samo o popisivanju neobeleženih grobova, prebrojavanju nestalih lica ili opisivanju užasa i mučenja u izveštajima o ljudskim pravima. Reč je o tome kako sve ovo utiče na ljude sa obe strane. Kako to utiče na Indijce koji u vestima svakoga dana vide ove stvari i treba da aplaudiraju velikom podvigu koji sprovodi naša vojska? Kako živimo sa tim hororom koji treba da svarimo svakog dana? Kako tolerišemo sve to, a zatim se protivimo nekoj nepravdi koja se sprovodi nad nama? Ovo su pitanja koja postavljam u romanu i gledam na njih iz različitih uglova.

Ljubav i iskupljenje

Mislim da je ljubav jedino iskupljenje koje imamo. Kao vrsta, znamo kako da mrzimo i kako da ubijamo, ali kako da volimo i koga da volimo i kako da se razvijamo pred izazovom je teško. Posebno danas u Indiji u kojoj se vlada drži manifesta mržnje, sa veoma javnim planom da promeni ustav – koji kaže da je Indija socijalistička sekularna republika – kako bi zemlju pretvorili u naciju Hindusa. Dakle, manjine se šikaniraju i potiskuju na dno lanca ishrane. Ljude linčuju javno, na putevima. Takve vesti možete da čujete svakoga dana. Zato jedna od stvari o kojima ova knjiga govori je kako stvoriti solidarnost. Sreća je veoma krhka, trenutna stvar. Kako se ujediniti, a ne razdvojiti, i pristati na naseljavanje tih šupica koje su za vas pripremljene?

Izvor: cbc.ca       
Prevod: Dragan Matković
Foto: jeanbaptisteparis - Flickr: Arundhati Roy / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons