Apis i Aleksandar – neodgovorni po zakonu

Ukinuo nam je slobodu govora, ukinuće nam pravo da bilo šta slušamo osim njegovih predugačkih govora, još malo će nam zabraniti da gledamo svojim očima, no ćemo morati njegove naočare svi da stavljamo...

Godina je 1901, afera zbog nerazjašnjene trudnoće kraljice Drage je u punom jeku, a dva poručnika možda nisu ni svesna da su upravo započela nešto što će zauvek izmeniti ne samo sudbinu njihovog vladara nego i sudbinu njihove zemlje i naroda.

Tokom dve i po decenije koje su prethodile ženidbi kralja Aleksandra Obrenovića udovicom Dragom Mašin, na političkom i kulturnom polju Srbije desilo se toliko turbulentnih događaja i na njenu je istorijsku pozornicu kročilo toliko znamenitih i zanimljivih ličnosti da je ponekad teško opredeliti se kroz čiji će se životopis i iz čije perspektive predstaviti vladavina dvojice kraljeva Obrenovića.

Odabravši da period od Prvog srpsko-turskog rata do Majskog prevrata sagleda paralelno očima vladara i očima inspiratora za ubistvo tog istog vladara, Nenad Novak Stefanović je i život kralja Aleksandra i život Dragutina Dimitrijevića Apisa prikazao iz više različitih uglova. Kroz roman „Apis i Aleksandar“ neminovno se sklapa i panorama Beograda koji se od orijentalne varoši pretvara u evropsku metropolu, i mentalitet Srbije tek oslobođene osmanske vlasti, a iskrsavaju i brojni podaci koje istorijska nauka često zanemaruje premda se u njima ponekad krije pravi ključ za razumevanje epohalnih događaja.

Jedna od zanimljivosti svakako je činjenica da su se životni putevi kralja Aleksandra i Apisa posredno ukrštali mnogo pre Majskog prevrata (inače su rođeni u razmaku od svega tri dana). Pošto je novinar i istoričar Živan Živanović, muž Apisove rođene sestre, bio značajna politička figura obrenovićevske države, on je samim tim nezaobilazna spona između dveju naslovnih ličnosti, pa se može reći da povremeno nastupa i kao treći glavni lik Stefanovićeve knjige, doduše iz senke, kao što je donekle ostao zabeležen i u istoriografiji, gde su ga zasenili Jovan Ristić, Nikola Pašić, Pera Todorović, Đorđe Genčić.

Kako bi što jasnije ukazao na neposredne veze i čudan splet okolnosti koji tek treba da usledi, pisac iz romanesknog pripovedanja neretko prelazi u dokumentarnost i iznosi najbitnije podatke koji vremenski izlaze iz okvira samog poglavlja, ili čak iz okvira celokupne radnje. Upravo takvi momenti, kao i pojedini obimniji citati iz autentičnih svedočenja, čine da se knjiga „Apis i Aleksandar“ doživi kao svojevrsni dokumentarni roman, u kome pak ono što je romansirano često zna da ostavi jači utisak i da deluje stvarnije od onoga što je u roman uneseno bez ikakvih izmena u odnosu na izvornik.

Sublimiravši, ali i iznova preispitavši saznanja, sećanja, istraživanja i stavove Živana Živanovića, Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Antonija Antića, Milana Živanovića, Ane Lunjevice, Dejvida Mekenzija, Vase Kazimirovića i mnogih drugih koji su pisali o uzrocima i posledicama Majskog prevrata, Nenad Novak Stefanović doneo je autentično viđenje i pritom pokazao da se nijedna ličnost i događaj ne mogu jednostrano sagledati, a naročito ne oni o kojima su oduvek postojala sporenja čak i u istorijskoj nauci.

Primera radi, pisac navodi da je jedan ustavni član s početka dvadesetog stoleća doslovce glasio: Kralj je neodgovoran, što može izazvati veliko čuđenje ako se protumači u značenju koje je danas uobičajeno, dakle kao nepouzdan ili nemaran, ali ako se zna da je u vreme Aleksandra Obrenovića time podrazumevano da kralj nikome ne odgovara za svoje neograničeno delovanje, jasno je koliko i jedna sitnica može biti pogrešno shvaćena ukoliko se ne sagleda iz ugla konkretnih prilika u kojima je nastala, napisana ili izgovorena.

Splet okolnosti će, međutim, učiniti da i Apis, sa ostalim oficirima-zaverenicima, bude neodgovoran pred novom vlašću nakon Majskog prevrata (biće mu, na kraju, pripisana odgovornost za nešto drugo, ali to je već druga priča, na šta se u posebnom pismu lično obavezao pretendent na srpski presto.

A da li bi se pogrešilo ako se dotični izraz ipak protumači u današnjem kontekstu, pa se kao takav primeni i na delovanje kralja Aleksandra Obrenovića i na delovanje Dragutina Dimitrijevića Apisa, to je već posebno pitanje i iziskuje čitanje između redova, što roman „Apis i Aleksandar“, pored mnogih drugih užitaka, takođe pruža svojim čitaocima.

Autor: Dušan Milijić