Antologija smelosti – „Sto opakih žena u istoriji“

„U ovoj knjizi opaka žena je ona koja je uspela da iznervira muškarca zato što se nije ponašala onako kako se od nje očekivalo“, definiše američka novinarka i istraživačica Hana Džuel temu svog štiva u njegovom uvodu. Rečena definicija je eufemistička ali tačna: autorka putuje kroz istoriju tragajući za ženama koje su u svom vremenu odlučno i značajno pomerile prag percepcije uvek patrijarhalnog društva. Koliko su oblasti kojima se ona pritom bavi široke jasno je od početka, iz popisa devet poglavlja u sadržaju, a u koja spadaju i „Divne drevne čudakinje“, „Žene koje su pisale opasne stvari“, „Žene koje su se borile protiv imperija i rasista“ ili „Vaši novi revolucionarni uzori“.

Hana Džuel je na sebe uzela nezahvalan zadatak: istraživanje široko zaslužnih žena od šesnaestog veka pre nove ere do savremenosti bez obzira na to bile one vladarke, naučnice, umetnice, mističarke, ratnice, aktivistkinje ili špijunke, i to tako da većina njih bude nepoznata najširoj publici. Retke izuzetke po popularnosti čine nemačka filozofkinja Hana Arent, američka glumica Hedi Lamar, francuska romansijerka Žorž Sand, vizantijska carica Teodora i starogrčka pesnikinja Sapfo. Kako bi i pored širokog zahvata i u isti mah strukturnih ograničenja koja je sebi nametnula ipak doprla do najšire publike, autorka je jezik knjige prilagodila horizontu očekivanja savremene mladeži. Tako i kada govori o nekoj drevnoj vladarki povlači paralele sa bitnim osobama iz recentne politike i pop-kulture i sa tipskim okolnostima na društvenim mrežama i improvizuje scenarističke dijaloge, koristi žargon i psovke. (Zadatak nije bio nezahvalan i širok samo za autorku nego i za prevodioce, a njene namere je Milica Cvetković uspela da na srpski prenese maštovito šarolikim i tačnim rešenjima.) Ne bi li se dodatno približila čitaocima, Hana Džuel im se direktno obraća pokušavajući da bude duhovita, u čemu neretko uspeva, a uozbiljuje se na najbolnijem pa tako i najprikladnijem mestu: u poglavlju „Žene koje su udarale po nacistima“. „Bojim se da ovo neće biti tako zabavno poglavlje“, piše autorka u tom delu štiva: „Ako ste očekivali da se nasmejete u svakoj priči u ovoj knjizi, žao mi je što ću vas podsetiti: život je loš, svet je loš, istorija je u jednom delu užasna i jednom davno postojali su nacisti.“ 

Delo je, eufemistički rečeno, rodno senzitivno i proaktivno. U svom direktnom obraćanju čitaocima – ponekad i u fusnotama – Džuel šalje poruke pre svega ženskom polu i bodri njegove pripadnice da se poput protagonistkinja štiva (iz)bore za svoja prava. Tu i tamo, autorka ima na umu i muške poklonike knjige i starije čitaoce. Štivo je politički korektno i u vezi sa čestom kritikom većinskog, belačkog imperijalizma, kao i sa geografske strane: Džuel piše ne samo o junakinjama bezmalo iz svih epoha nego i sa svih kontinenata. Sve u svemu, glavni domet „100 opakih žena u istoriji“, osim smele kritičnosti prema patrijarhalnom ustrojstvu i uravnoteženoj i pravilnoj strukturi dela jeste u tome što posle temeljnih istraživanja koja je obavila, upečatljivo podseća na prerano zaboravljene protagonistkinje povesti poput najuspešnijeg gusara u istoriji (sic!), Kineskinje Čing Ših, američkih astronomkinja Eni Džamp Kenon i Sesilije Pejn-Gapoški, ili vrlo istaknute novinarke i borkinje protiv nacionalsocijalizma Doroti Tompson.

Autor: Domagoj Petrović