Antiheroine Džilijen Flin i mračna strana feminizma

„Ako žene mogu da budu sve što požele, onda mogu da budu i užasne osobe...“



Da li je „Iščezla“ feministički ili mizoginistički roman? U vreme kada je objavljen, bestseler Džilijen Flin pokrenuo je lavinu diskusija o ovoj temi. Ejmi, žena koja lažira silovanje, namešta mužu njeno ubistvo jer on ne uspeva da ispuni njena očekivanja i dosegne svoj potencijal, da bi ga na kraju vezala za sebe trudnoćom. Da li je ovo stereotip osvete prezrene žene? Svakako, sve ovo može da posluži kao dokaz da je priča mizoginistička jer oslikava ženu mračnim tonovima. Ali zašto da se zaustavimo isključivo na Ejmi Dan? Sve ovo se može proširiti i na protagonistkinje prethodnih romana Džilijen Flin – Kamil iz „Oštrih predmeta“, novinarku alkoholičarku koja ne može da se izbori sa majkom i koja spava sa osobom koja joj odaje informacije, i Libi iz „Mračnih mesta“, koja prodaje predmete koje su vezani za njenu porodicu i priču o vlastitoj tragediji zaluđenicima za istinite zločine. Da li su i to mizoginistički prikazi žena? Možda odgovor na ta pitanja zavisi od toga da li mračne heroine Džilijen Flin, kao i njihovo ponašanje, posmatrate iz muškog ili ženskog ugla.

Odabrala sam da ih posmatram iz ženskog ugla. Flinova nam je, svesno ili nesvesno, hteli mi to ili ne, pružila mračnu stranu feminizma – ako žene mogu da budu sve što požele, onda one mogu da budu i užasne, sebične, neuravnotežene, zlobne osobe, i budu usredsređene samo na to. Heroine Džilijen Flin takođe dovode u pitanje institucije i pojmove koji se često koriste za merenje vrednosti žene: šta to znači biti dobra supruga, dobra majka, biti brižna, biti sposobna da othrani nekoga? Ranije su se u pozadini različitih priča često pojavljivali antipatični ženski likovi: medicinska sestra Ratčed, gospođa Denvers ili prva gospođa De Vinters. Protagonistkinje i ženski likovi u globalu treba da budu dopadljivi, šarmantni, zaštićeni; stereotipi i očekivanja su im nametnuti od malih nogu. Ti stereotipi se čak mogu naći na majicama kako bi svaka devojka mogla da ih nosi na sebi – to su slogani koji ih podsećaju da treba da „budu ljubazne“, „budu nasmejane“, „budu male princeze“ itd… Dakle, kada one nisu takve, to je uznemirujuće i neprijatno je suočiti se sa slikom formiranom iz muškog ugla koja se koristi kako bi se žene omalovažavale – da su emotivne i rastrojene, i da im nije dozvoljen bes, jer se u suprotnom smatraju nestabilnim i iracionalnim.

Kada sam počela da pišem vlastite priče, sva srećna sam prošla kroz vrata koja je otvorila Džilijen Flin. Želeo sam da moje protagonistkinje budu ono što žele da budu, želela sam da budu zanimljive, a ne dopadljive. Moj debitantski roman poigrava se samom idejom i stereotipom šta se očekuje od mladih žena – da budu prijatne, šarmantne, da budu u skladu sa očekivanjima koja možemo da vidimo odštampane na majicama. Ali šta se dešava ako zagrebete taj površinski sloj, ako žena koristi te stereotipe kao sredstvo prevare? Želela sam da moja glavna junakinja bude žena sa manama, žena koja prihvata svoj bes, koja je impulsivna, ali i proračunata i seksualna. Ona otelotvoruje ideju mračnog feminizma koju je Flinova usadila u svoje glavne protagonistkinje – ako žene mogu da budu sve što požele, onda mogu da budu i mračne.

Međutim, nisam prva spisateljica koja je prošla kroz ta vrata. Naprotiv, ja sam samo jedna u dugom nizu. U vreme kada je „Iščezla“ postala svetski fenomen, izdavači su shvatili da postoji stvarna potražnja za mračnim, problematičnim i/ili nepouzdanim ženskim protagonistima i prihvatili su taj trend. Pisci pod uticajem Džilijen Flin stvorili su sopstveni brend problematičnih ili mračnih ženskih protagonista. Svaki roman sa neprijatnom i nepouzdanom protagonistkinjom bio je označen kao naslednik „Iščezle“. Prva koja mi, naravno, pada na pamet je Rejčel iz bestselera Pole Hokins, „Devojka iz voza“. Možete primetiti obrise Kamil iz „Oštrih predmeta“ u Rejčelinom alkoholizmu koji joj služi kao način da se nosi sa posledicama toksične veze, ali baš kao što je to bio slučaj i sa Ejmi, postoji osećaj da joj se – kao naratoru – ne može verovati. Flinova je kanalisala veoma uznemirujuću stvar – da žene u koje treba da imamo poverenja i koje treba da su pouzdane mogu da obmanjuju.

U romanu „Moja divna žena“ Samanta Dauning ide korak dalje i proširuje granice neprijatnosti glavne protagonistkinje. Knjiga nas bukvalno tera da nastavimo da je čitamo kako bismo videli dokle ide taj mrak; možda zato što bismo želeli da pronađemo nešto što će opravdati njeno ponašanje ili možda kako bismo potajno uživali u posmatranju žene koja u potpunosti prihvata da je loša.

Fascinacija mračnijim ženskim protagonistima proširila se i na druge oblasti u kojima se konvencionalno žensko ponašanje dovodi u pitanje. Roman „Dobra ili zla“ Ali Land istražuje mračniju stranu žena kroz odnos majke i ćerke, pri čemu se majka prepustila svojim mračnim ubilačkim impulsima, dok se ćerka bori sa idejom da iver ne pada daleko od klade, i pita se da li može da pobegne od nečega što joj je u prirodi, što je stekla vaspitanjem.

Ne bi bilo porasta u broju mračnih ženskih protagonista da nije bilo publike koja je to tražila. Možda ova žeđ za problematičnim ženskim protagonistom potiče od činjenice da su Flinova i ostali autori tim likovima dali dubinu – želje, sumnje, ranjivost, motivaciju, čineći ih tako heroinama sopstvenih priča. One su humanizovane na način na koji sporedni likovi, poput gospođe Denvers ili medicinske sestre Ratčed, nikada nisu dobili priliku.

Svi ovi romani pružaju materijal za još jednu beskrajnu debatu u vezi sa fikcijom – da li bi glavni likovi trebalo da budu simpatični? Da li tu zaista mislimo na glavne junake ili samo na žene? Da li imamo problem sa pretvaranjem nedopadljivih žena u heroine sopstvenih priča? Da li uspon mračnih ženskih protagonista potiče od činjenice da je dovoljno da žene naprave neku sitnu grešku i time izgube saosećanje nekih čitalaca i odmah postanu nedopadljive? Muškarcima je dozvoljeno mnogo toga i oni moraju da urade mnogo više stvari pre nego što izgube to isto saosećanje. Za njih tražimo opravdanja: dečaci će uvek biti dečaci, on je pod tolikim pritiskom, nije to stvarno mislio itd... Čini se da uistinu postoje dvostruki standardi.

Čini se da smo popustljiviji kada su u pitanju muški protagonisti i njihova dopadljivost. Nisam još naišla na koncept nedopadljivih muških likova. Obično se smatraju fascinantnim ili kompleksnim. Moralno problematični muški protagonisti već dugo žive u trilerima i krimi romanima, počevši od Toma Riplija, pa sve do Patrika Bejtmena.

Na kraju krajeva, možda uživamo u glavnim protagonistkinjama Džilijen Flin i usponu sličnih mračnih ženskih likova jer one grebu po površinskom sloju predgrađa i podrivaju simbole srednje/više klase.

Da se vratimo na početak – da li je „Iščezla“ mizoginistički roman, ili se mračne heroine Džilijen Flin opiru seksističkim stereotipima i društvenim pritiscima koji žele da potvrde određene ideje o tome kako žena treba da se ponaša? Na neki način, samo pitanje deluje mizogino, uskraćujući ženama pravo da budu skup jedinki, primoravajući ih da se prilagode sloganima odštampanim na majicama i očekivanjima koja su im društvo i vekovi uslovljavanja postavili. Uspon mračne heroine u fikciji – a naročito u psihološkim trilerima – možda potiče iz činjenice da ih podržavamo jer odstupaju od prihvaćenih normi i očekivanja koje društvo želi da nametne ženama. One kuju zločeste planove, psuju, promiskuitetne su i kreću u napad, i što je još bolje – retko se izvinjavaju zbog svojih postupaka. Žene sada mogu da budu kompleksni likovi, i da ih čitaoci vole zbog toga. Mračne protagonistkinje će zasigurno opstati.

Autor: Lor Van Rensburg
Izvor: crimereads.com
Prevod: Kristijan Vekonj