Anete Bjeufelt: Pisanjem stvaram svet kakav želim

„Kad ti život uvali nilskog konja“, roman prvenac Anete Bjeufelt, živopisna je, duhovita i smela potraga za Ljubavlju veka, a u intervjuu za Bukmarker danska autorka otkriva koje je sve zanimljive slike iz knjige pozajmila iz svog porodičnog albuma i kako se i ona i njeni junaci dižu na noge nakon životnih razočaranja.

Zamislite na tren da ste ponovo dete, da vas roditelji vode na cirkusku predstavu i da sa ushićenjem gledate živopisne predstave koje za vas izvode cirkuski umetnici. Gotovo bez daha posmatrate ženu na trapezu ili krotitelja lavova, uživate u fantastičnom vatrometu boja, zvukova i slika koje iskrsavaju pred vašim očima. A i ne pomišljate da se iza te živopisnosti krije i uzbudljiva potraga za Ljubavlju veka, zatim priče o preživljavanju velikog gubitka i pružanju – uprkos svemu – još jedne šanse životu.

O jednom takvom cirkusu pisala je i danska autorka Anete Bjeufelt u čudesnom romanu prvencu „Kad ti život uvali nilskog konja“, u koji su se čitaoci širom sveta zaljubili na prvo čitanje.

Mada ova neobična porodična saga o tome kako pronaći snagu u najtežim trenucima – odnosno kad nam život uvali nilskog konja – liči na bajku, autorka je slike za roman pronalazila i u stvarnim pričama svoje porodice, svojih prijatelja i ranijih partnera, od ljudi kojih se seća iz detinjstva ili iz beležaka iz novina... Zapisivala je sve što bi čula, što joj je bilo neobično ili lepo, a onda tim realnim pričama dodavala prstohvat mašte kako bi napisala priču za pamćenje.

U intervjuu za naš časopis spisateljica, pevačica, kompozitorka i slikarka Anete Bjeufelt otkrila je još mnogo zanimljivih podataka u vezi sa nastankom ove knjige.

Koja su to čuda iz Vašeg svakodnevnog života doprinela nastanku romana „Kad ti život uvali nilskog konja“? Kako je došlo do ideje da napišete ovu divnu i živopisnu priču?

Pisala sam o svojoj divnoj, ali isto tako ludoj porodici. Moja mama je bila baš kao Eva iz knjige. Mogla je da predviđa budućnost, iako bi radije kupila parfem, igrala tenis i išla na ples. Tako da sam s tim odrasla. To se posebno i dešavalo kad sam bila dete. Moji baba i deda su takođe bili kao likovi iz moje knjige, iako sam Varenku obukla u cirkusku umetnicu iz Sankt Peterburga, jer je zabavnije pisati o miksu onoga što znaš iz stvarnog života – i onoga o čemu sanjaš kao autor. Tako da je mnogo toga u knjizi stvarno, a za ostalo sam upotrebila prelepo oruđe zvano mašta kako bih u sopstvenoj knjizi bila istraživač. Ja sam, takođe, od onih koji skupljaju priče koje čuju od prijatelja, ili iz vesti. To su priče koje čuvam godinama. Tako da se mnogo toga zaista dogodilo – osim možda scene sa nilskim konjem (smeh). Ali ušivanje mišolovke u haljinu ili postojanje psa Igora koji je sam uskakao na trajekte – to je sve istina.

Zašto ste izabrali da Ester, jedna od sestara bliznakinja, ispriča priču ove neobične porodice? Da li je ona najsličnija Vama?

Godinama sam bila slikarka, tako da na taj način vidim svet: u bojama i podeljen na kompozicije. To se dobro uklapa u pisanje. Poznat mi je onaj deo Esterine ličnosti koji se oseća izgubljeno i nespretno. Ona je slojevit lik… i u tom smislu vrlo je ljudska. Ali, takođe, prilično dobro poznajem Olgu, pošto sam pevačica (iako ne klasična). Poznata mi je radost pevanja i osetim Olgu u sebi, kada je reč o ljubavi, velikim gestovima i verovanju da će u karijeri sve ići fantastično i onda i zaista i dođe veliki uspeh (smeh).

Kako Vaši junaci izlaze na kraj sa najrazličitijim „nilskim konjima“ koje život stavlja pred njih? Šta Vama pomaže da prevaziđete životne prepreke? Da li je to možda umetnost?

Svakako da umetnost pomaže... i strpljenje! Ljubiti nekog novog... Pevati u crkvi, proliti mnogo suza, ali i smejati se svemu tome... Ceniti prijateljstva, tešiti se gledajući psa koji vam maše repom. Sve to meni i svim likovima u knjizi daje snagu da se oporavimo od slomljenog srca ili drugih razočaranja.

Šta izraz Ljubav veka znači za Vaše junake, kakvu to ljubav traže i kako ta njihova potraga izgleda?

Svi u romanu traže ljubav – ali je pokazuju na najrazličitije načine. Jedni vole reči – drugi akciju. Ali Ester takođe uči da Ljubav veka može biti i ljubav prema porodici, slikanju ili pokazivanju tehnika slikanja detetu. Za Olgu je ljubav pevanje i dobijanje ljubavi od publike, a za Johana je to čudna muzika i strast prema ribi.



Vaša knjiga je puna boja i muzike, koje ste preneli iz svojih drugih zanimanja. Kako su boje i muzika doprinele magiji pisanja, da li su Vam olakšale stvaranje ove priče?

Tako sam olakšala sebi jer to je način na koji vidim svet. Ja sam pisac i slikarka, ali i pevačica i tekstopisac. Bila sam nominovana za muzičku nagradu Gremi za svoje albume i izvođenje i pisala sam pesme za druge. Živela sam četiri godine u Americi, svirala po festivalima i radio-stanicama širom zemlje. Ali sam isto tako svirala i konju, kao jedinoj publici, baš kao moj junak Johan (smeh). Pored toga što sam umetnica, godinama sam držala radionice pisanja, odnosno komponovanja – i veoma talentovanim muzičarima, ali i deci koja su imala težak život, kao i zatvorenicima. Pomalo kao Ester i njen umetnički razred. Volim da vidim kako ljudi zablistaju kad stvore nešto lepo.

U čemu pronalazite magiju?

Magija je pisanje ove knjige. Godinama sam želela da je napišem, a zasnovana je na mom životu – i tužnom i punom avantura. Magija je i to što je ova knjiga iznenada postala bestseler i što je prevedena na 19 jezika.

Kad ste prvi put poželeli da pišete? Da li je pisanje za Vas isceljujuće?

Mislim da sam imala sedam godina. Oduvek sam volela reči i lepe izraze. To je činilo svet lepšim mestom, ako bih iz nekog razloga bila tužna. Takođe, kad pišete, uvek možete da stvorite kraj kakav želite, što je nemoguće učiniti u stvarnom životu. To je kao da ste nakratko deo male božje kreacije.

Umetnost je Vaš život. Postigli ste sjajne uspehe u muzici, slikate, pišete. Zašto je umetnost važna svakom ljudskom biću, šta svojom umetnošću želite da poručite svetu?

Umetnost je način disanja – kao gledanje kroz malu ključaonicu u mistični svet univerzuma. Možete nestati u tom neverovatnom, vanvremenskom prostoru. Ponekad je zaista božanski kada osetite da nešto u vama radi dok pišete. Skoro kao da nešto piše izvan vas. Svojom umetnošću želim da poručim da je u redu pogrešiti i osetiti se budalasto. Da je u redu ne biti savršen. Da je u redu usporiti i tugovati. I da je svako istinski poseban i da može da zasija kada je okružen pravim ljudima. Želim da svi ljudi pamte sva mala čuda koja im se dogode svake nedelje. Umetnost nas podseća da smo svi božanska kreacija.

Kakav ste čitalac, kako izgleda Vaša biblioteka i koje su Vaše omiljene knjige?

Volim klasike, poput Džona Irvinga, i knjige Elizabet Gilbert o pisanju. Cenim sve knjige koje su istovremeno i veoma tužne i veoma duhovite. Jer takav je i život.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 15
Foto: Leif Ascanius Sol