Američki kentaur: Razgovor sa Džonom Apdajkom

21. oktobra 1978. godine, Džon Apdajk je na poziv Hrvatskog udruženja pisaca i Američkog informativnog centra posetio Zagreb. Poslepodne je dao dugačak intervju Zvonimiru Radeljkoviću i Omeru Hadžiselimoviću, profesorima engleskog jezika koji su se na Sarajevskom univerzitetu specijalizovali za američku književnost. Prilikom ovog razgovora Apdajk je pričao o načinu na koji piše, svojim omiljenim autorima i Nobelovoj nagradi za književnost koja je te godine otišla Isaku Baševisu Singeru („Odbor Nobelove nagrade nas je još jednom sve iznenadio“). Apdajkov roman „Romansa“ izašao je prethodne godine a upravo je objavio „The Coup“. Završio je dva od svoja četiri romana o Zeki.

Intervju, naslovljen „Američki kentaur“, objavljen je 1979. godine u zagrebačkom književnom magazinu „Književna Smotra“ (Napomena: redakcija Lagune je pronašla ovaj intervju na sajtu newyorker.com i prevela ga) .
 
Danas je Hadžiselimovič profesor na čikaškom univerzitetu Lojola; Radeljković i dalje predaje u Sarajevu.
 
21. oktobra 1978. godine u Zagrebu smo intervjuisali Džona Apdajka. Došao je dan ranije. Visok, sedokos, umoran i prehlađen, Apdajk je, uz kafu, razgovarao sa nama sat vremena u hotelu „Palas“. Bio je to njegov treći intervju toga dana a opet, rekao je on, jedini o književnosti a ne o izgubljenom prtljagu ili turističkim utiscima – ili pornografiji.
 
Hadžiselimović: Gospodine Apdajk, da li biste dali neki komentar na ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za književnost?
 
Bio sam veoma iznenađen, ali s druge strane svake se godine iznenadim. Mislim da je ispravno dodeljena. Ne znam ko je sve bio u konkurenciji. U SAD, Singer je veoma poštovan ali po mom mišljenju ne i veoma čitan. Poznat je, ali svakako ni približno tako zastupljen u javnosti kao Sol Belou. On je, na neki način, poljski pisac koji živi u SAD i čini se da su mu najbolja dela ona koja se bave poljsko-jevrejskim svetom koji je odavno prestao da postoji. Divim se onome što sam od njega pročitao i mislim da je divan čovek i lepo je što je nagrada data predstavniku posebne vrste pisaca, jednom od poslednjih na jidišu. Ali bio je to iznenađujuć izbor. Odbor Nobelove nagrade nas je još jednom sve iznenadio.
 
Radeljković: Gospodine Apdajk, želeo bih vas upitati nešto o vašem stvaralačkom procesu. Da li imate tačan raspored rada? Kako zapravo pišete?
 
Pa, raspored je donekle utvrđen. Trudim se da pišem ujutru i zatim ponovo poslepodne. Kasno ustajem, na sreću, i moja žena takođe. Ustajemo zajedno i pola sata se borimo oko novina. Zatim odjurim u kancelariju oko pola deset i pokušavam da budem kreativan. Kasno ručam a zatim se ostatak dana nekako protraći. U životu pisca ima puno praznog rada, baš kao i u životu profesora, rada koji je bitan samo zbog toga što ako ga ne preduzmete, radni sto će vam biti preplavljen papirima. Tu su i odgovaranja na pisma, govori, premda se ja trudim da te stvari svedem na minimum. No, nikada nisam bio noćni pisac, kao neke moje kolege, i nikada nisam verovao da neko treba da čeka na inspiraciju jer mislim da su zadovoljstva koja daje nerad toliko velika da ako im se počnete prepuštati nikada nećete ponovo pisati. Tako da pokušavam da radim redovno – baš kao što zubar obrađuje zube svakog jutra – osim nedeljom. Ne radim nedeljom a naravno tu je i nekoliko praznika. Trebalo bi i da pomenem nešto o čemu niko ne misli a to je da uređivanje teksta oduzima mnogo vremena. Pošto nešto napišete, stižu vam lekture teksta od kojih me hvata panika u vezi sa onim što sam napisao i pomislim da moram biti bolji. Veliki deo vremena se potroši na ispravke, na ponovno čitanje onoga što ste napisali.
 
Radeljković: Da li većinu prepravki izvršite tokom tih lektura ili još pre njih iščitavate i prepravljate tekst?
 
Ne toliko koliko neki drugi pisci. Trudim se da imam tekst u glavi pre nego što ga počnem da pišem, barem neki osnovni oblik. I obično imam dve verzije: prvu, napisanu bilo rukom bilo otkucanu na mašini, i drugu, pažljivo otkucanu verziju. Inače sam kucam. Neke priče ili pasusi su teži i zahtevaju više truda nego drugi, ali, uopšteno govoreći, ja tekst pišem iz dve ruke a ne kao neki pisci u šest verzija ili koliko već. No, lekture shvatam veoma ozbiljno, kao još jednu priliku za proveru i svež pogled na napisani tekst.
 
Hadžiselimović: Koje je vaše mesto naspram drugih savremenih, modernih pisaca u Americi; naspram pisaca inovativne ili apsurdne fikcije kako je neki zovu; ljudi kao što su Sorentino, Sukenik, Vurlicer, Pinčon, Bartelme, Džon Bart? Da li smatrate svoju umetnost i poruke koje šaljete drugačijim od njihovih i ako je tako, kako ste to drugačiji?
 
Vidim da kritika smatra da moj rad stoji nasuprot toj školi. Ja se ne osećam tako. Veoma sam neujednačeno upoznat sa piscima koje ste pomenuli. Bartelme mi je kolega iz Njujorkera koga redovno čitam i od koga sam prilično naučio. Mislim da su priče koje je pisao šezdesetih pokazale šta se sve može učiniti sa kratkom pričom i znam da su moje kratke priče bile pod uticajem njegovih. Takođe, on poput Hemingveja sjajno pojednostavljuje stvari čisteći svoje tekstove od svih verbalnih gluposti. Posle čitanja dovoljno Bartelmeovih priča, vaše sopstvene postanu malo kraće, čistije i življe. Džon Bart je, mislim, istih godina i sličnog temperamenta kao i ja, iako su mu knjige drugačije od mojih, i bio je zagovornik veoma ambicioznih, dugih, rekao bih, akademskih romana. Ali mislim da ono što govori, onoliko koliko sam ja razumeo, nije naročito drugačije od onoga o čemu ja pripovedam. Njegov poslednji roman, „Chimera“, koji je zapravo zbirka pripovedaka, u suštini govori o bračnom slomu i resintezi o kojima sam ja pisao. Pinčon mi je već više stran; stvarno mi nije lako da ga čitam; ne volim smešna imena i ne volim teskobnost sveta koji nam on predstavlja. I ja mislim da je svet zastrašujuć i tragičan, ali i da postoje neke druge stvari. Narav mi jednostavno nije dozvolila da Pinčona pročitam u meri koja bi mi omogućila da ga inteligentno ocenim. Čovek je očigledno ljubimac književne kritike u Americi, naročito cenjen kod kolega. Ja jednostavno nisam ekspert za njega i sve što mogu reći je da nisam naročito uživao u onim njegovim knjigama koje sam pokušao da pročitam.
 
Hadžiselimović: Da li se on pojavljuje u javnosti?
 
Mnogi ga znaju. Ja ga nikada nisam sreo ali znam da je Bartelme prilično dobar prijatelj sa njim i on ima svoj fizički oblik. Mislim da živi u Kaliforniji a da je pre živeo u Meksiku. Pohađao je isti univerzitet kao i moja supruga, Kornel, gde, ubeđen sam, izučavaoci Pinčona sada pregledaju njegove pismene sastave. Zanimljivo je da je on, baš kao i moja supruga, išao na kurs kod ostarelog Nabokova, i da je gospođa Nabokov upamtila njegov rukopis. Po svoj prilici ona je pregledala sastave. Tako da Pinčon, baš kao i Selindžer, zaista postoji. Ali teško ga je naći. Iako u Jugoslaviji dajem jedan intervju za drugim, shvatam želju za njihovim izbegavanjem. Mislim da se tu ne radi o tome da je taj čovek nastran ili da se igra sa javnošću, već da je iskazivanje piščevih mišljenja, van onih datih u njegovom delu, na neki način štetno. Drugim rečima, ja imam mišljenje kao i svako drugi. Ali to je samo mišljenje i ono nekog zanima samo zbog mog dela. Tako da mi ne smeta što se Pinčon drži dalje od očiju javnosti. Što predstavlja nepoznanicu. Ne spadam u one kojima Pinčonov rad pruža utehu. A što se tiče crnog humora, što je možda oveštala fraza, čini mi se da je najbolje držati se stvarnosti i biti u kontaktu sa životom, bar onakvim kakav je bio u Americi šezdesetih godina. Neke svoje teme smatram humorističkim i sivim, ako ne i crnim. Možda u mom pisanju ima pre sivog humora nego crnog.
 
Hadžiselimović: U ironično intoniranom članku u časopisu „Atlantik“ pre nekih deset godina, Alfred Kazin je pisao o nagonu američkog pisca iz srednje klase da bude izvođač, jer mora da privuče čitaoca, održi mu interesovanje, zaokupi ga nekim novim slikama i iskustvima. Prema Kazinu, u američkoj književnosti slom braka kao institucije i dalje se smatra katastrofom. Tako da preovlađujuće teme nisu nebiće i Sartrova mučnina, već predgrađa, odnosi sa decom, manjine, ljubavnice, zaposlenje, bolesti, društveni identitet, usamljenost i razvod. To podseća na Frostove stihove: „Kako da napišemo ruski roman u Americi, kada nam život prolazi bez užasa“. Da li biste se složili da su ovo problemi sa kojima se američki pisac suočava, kao što je to izrečeno u ovom članku?
 
Pa, mislim da se ništa što Alfred Kazin ili Robert Frost kažu ne sme odbaciti. Zvuči kao da je pisao recenziju za moj roman „Parovi“. Sećam se da taj roman nije smatrao naročito dobrim umetničkim delom. Da je više dobar tekst iz sociologije. On se tu dotiče nekoliko problema. Jedan svakako jeste pokušaj sticanja čitaočeve pažnje, ili drugim rečima, naći predmet dovoljno dostojanstven i važan i univerzalan da bude tema velikog romana. Tema o slomu braka možda nije američko već buržoasko pitanje, koje počinje ustanovljavanjem porodice kao ključne ekonomske jedinice. „Gospođa Bovari“ i „Ana Karenjina“ se oba bave neverstvom i otuđenjem u braku. Mora se još nešto reći o Americi. Mislim da je, začudo, od onda kada je Kazin to napisao, razvod zajedno sa prizorom ženskih grudi postao donekle manje šokantan i da izaziva manje iznenađenje. Razvod je izgleda postao deo američkog životnog ciklusa ovakvog kakav je danas, i kao takav je nešto manje traumatičan, mada je to još uvek, i niko ga nije opisao traumatičnije od mene. Ne bih umanjivao traumu koju on uključuje. Ali što se tiče onoga o čemu ja pokušavam da pišem, moja želja, naročito u ovom trenutku moje karijere, pošto sam već uveliko pisao o suprugama, deci, braku, jeste da nađem druge teme bez krivotvorenja teksture života kakvog ga ja doživljavam. Mislim da postoji opasnost od konstruisanja neke teme samo zato što je pogodna da deluje važno, i onda pisanja romana na tu temu. Mora da ima još nečega da se kaže, da se opiše. Na neki način život je mnogo čudniji od onoga kakav se prikazuje u romanima. Ljudi u njima retko kada jedu, zdravlje obično nije predmet brige, zarađivanje novca im nije ni približno toliko važno koliko nama u stvarnom svetu. U romanima su ljubavni život likova i njihovi međusobni odnosi mnogo raznovrsniji. E. M. Forester je rekao da su ljudi u romanima tako osećajni jedni prema drugima – mi svi kroz život lutamo, manje-više omamljeni, dok su ljudi u romanima uvek svesni jedni drugih, uvek bistri. Tako da se romani i stvarni život ne podudaraju u potpunosti. Ja pišem o tome. Mislim da ima nešto romantično u tome kako smo izgradili ovaj umetnički oblik. Ali nije potrebno da on bude romantičan. Tražim način da napišem roman koji neće biti takav. Siguran sam da i drugi to pokušavaju. Ali primetio sam da kada se ljubavna pitanja pojave u romanu, meni se kao čitaocu probudi dodatno zanimanje. Ne znam šta bih još rekao o Kazinovom članku. Mislim da on kao kritičar pomalo pati od veličine. Kritičari u Americi globalno se osećaju obaveznim da ne reaguju samo na delo ispred njih, već da nekako budu proroci, tumači američkog društva. Neki su u tome bolji od drugih. Ali ono što prezirem kod savremene kritike jeste uzimanje umetničkog dela kao povod za propoved o nečemu sasvim drugom. Kao kritičar trudim se da govorim o knjizi. Možda ne uspem uvek. Znam da Kazin ne uspeva uvek.
 
Hadžiselimović: Dakle, posedujete izvesnu dozu skromnosti u vezi sa književnom umetnošću?
 
Nasuprot nebrojenih tvrdnji koje su izrečene u Americi tokom poslednjih dvadeset godina u vezi sa romanom – često napisanim sa velikim „R“, Romanom – i o tome da je on ultimativno sredstvo za iskazivanje istine i umetničko izražavanje, mislim da je pisac koji nije u stanju da uspešan roman isprati drugim podjednako uspešnim knjigama, na mukama. Mislim da su Majleru dosađivali zbog neuspeha da isporuči roman u poslednje vreme. Mislim da bismo možda pravili bolje romane ako bismo smanjili naša očekivanja od njih. Čak i Pinčonov roman „Duga gravitacije“ deluje dužim nego što bi trebao biti. Na obimnost gledamo kao na neku vrlinu. Ja se trudim da gledam na sebe kao na pisca a ne romanopisca. Pišem različite stvari, a romani su samo jedna od njih.
 
Radeljković: Koliko vam je važna tradicija? Ko bi bili vaš intelektualni prethodnici, u Evropi ili Americi?
 
Brojni su veliki pokojnici koji su uticali na mene. Pretpostavljam da pisac na engleskom jeziku svoju karijeru započinje sa Šekspirom kao uzorom. Čovek koji je bio u stanju da se izbori sa pisanjem po porudžbini i prilagodi se trenutnim trendovima, i što se tiče mode i ekonomskih potreba i istorijskog okruženja, i bio sposoban da napravi sve te kompromise koje slabiji umetnici čine, a opet svoje delo ispuni istinom i lepotom… Takođe, ono što ljudi vole kod Šekspira jeste to što je pisao remek-dela različitih vrsta. Nije dostigao vrhunac a zatim opao u kvalitetu, već je nekako nastavljao da napreduje, sa čudesnim osećanjem slobode i nesvestan samog sebe. Možda nijedan savremeni pisac ne može da bude tako nesvestan samog sebe. Šekspir je pisao u obliku koji u njegovo vreme nije bio naročito cenjen, što mu je možda bilo od pomoći. Obrazovani književnici su radili druge stvari: čitali su latinski i pisali duge poeme, tako da je Šekspir na neki način bio oslobođen iluzije sopstvenog značaja koja, rekao bih, obično nije od pomoći piscu.
 
Pisaca koji su me nagnali da ih pokušam imitirati ima mnogo, od humoriste Džejmsa Terbera, preko Prusta, Kalvina do Nabokova koga sam, na neki način sam otkrio, i koji me je oduševio i još uvek me oduševljava: čovek stvarno pokušava da jezikom uradi nekoliko stvari odjednom. Mislim da je to sjajno s obzirom da nam je vreme ograničeno – sjajno je pročitati nešto napisano na interesantan način. To vas nagrađuje za pažnju koju mu dodelite. Toliko toga ne zaslužuje pažnju, poželite da što pre završite s tim. Mislim da sam kao i svi Amerikanci prilično nepotpunog obrazovanja. I dalje me puno gane Hotorn, koji, čini mi se, ima američku stidljivost i ograničenost, a opet ima predivnu priču, pun je predivnog zanosa. Bio sam zadivljen romanom „Skarletno slovo“ i kako je divna žena junakinja tog romana. Američka književnost nema mnogo dobrih ženskih likova u sebi. Melvil je pisac kome se divim zbog njegovog duha, ambicioznosti i zbog nečeg jako muževnog. Nedavno sam držao predavanje o Vitmenu i veoma uživao u čitanju njegovih ranih pesama. Mislim da se kasnije počeo ponavljati ali to je česta boljka američkih pisaca. Što se modernista tiče, izgleda da sam drugačiji od ostalih jer više volim Hemingveja nego Foknera, možda zato što ovog drugog nisam čitao dovoljno. Ali nalazim da je Fokner, čak i u svojim najboljim romanima, predugačak i na neki način nekontrolisan. Mislim da su ljudi koji uveliko vole Foknera njegovi zemljaci sa juga pa ja, s obzirom da nisam južnjak, ne pripadam klubu njegovih vatrenih obožavalaca. Ali svi ti veliki ljudi nisu veliki bez razloga. Samo ja... Drajzer je, mislim, još jedan pisac koji, barem u svojim ranim delima, grabi bika za rogove na pravi način. Sa predivnom lakoćom se suočava sa stvarima. Proseca kroz mulj a ja mislim da je to jedan od najstarijih umetničkih problema – da se otkloni mulj, talog tradicije i konvencija i na svež način nazre kakva je stvarnost uistinu. Tako da obraćam pažnju na remek-dela ili čak poluremek-dela koja su napisana. S druge strane, razlikujem se od tih ljudi, moje doba je drugačije. Velikim delom moramo sami naći svoj put, a često i uz pomoć manjih pisaca. Hoću da kažem da na nas često više utiču manji pisci koji su se dotakli nečeg što nam je potrebno, nego veliki koji to nisu.


 
Hadžiselimović: Ko su savremeni pisci van SAD kojima se divite?
 
Sačekajte da razmislim o onima koji su živi ili su to donedavno bili. Mislim da sam pomenuo Kalvina. Pročitao sam samo par dela francuskog pisca po imenu Rober Penže, ali pročitao sam jednu ili dve koje su izgleda nešto najbolje od francuske škole, dakle nešto stvarno moćno. Nalazim da je Rob Grije nekako šik, dok je Penže, ma koliko razigran, u dodiru sa stvarnošću. Pretpostavljam da je to ono što tražim kod pisca. Ima nekoliko Engleskinja koje neprestano rade stvari koje nijedan američki pisac ne može: Ajris Merdok i Mjurijel Spark. Tu su i neke druge, poput Margaret Drebl, kojima se divim... Nisam čitao poslednje delo Grejama Grina, ali pretpostavljam da ću uživati u njemu ako mi dođe u ruke. Trenutno čitam Gintera Grasa i ne znam šta bih rekao. Nisam siguran da bih to čitao da ne treba da napišem kritiku za njega. Naginjem Francuzima kada je reč o avangardi, o kombinovanju ideja i fikcije. Sada imamo i brojne, veoma dobre pisce iz Latinske Amerike: Markes, odavno već uživam u njegovim knjigama... a siguran sam da ima nekih koje sam zaboravio pomenuti. Pre mnogo godina sam bio u Sovjetskom Savezu gde sam se prilično upoznao sa delima Jevtušenka i Voznesenskog. Ne mogu da kažem da je njihov rad naročito uticao na mene, ali sam na neki način bio pod uticajem njihovog celokupnog učinka. Zainteresovan sam za veoma drugačiji doživljaj sebe koji ruski pisci imaju u odnosu na američke. Američki pisac je, bar je tako bilo donedavno, neka vrsta otpadnika od društva koji pokušava opisati: Toro, Emili Dikinson, čak i Melvil sa svojom tišinom i Henri Džejms su se pojavili a onda sve napustili zarad života u lagodnoj izolaciji. Retki su pisci koji su potpuno uronili u društveni život. Pretpostavljam da biste mogli reći da je Mark Tven to uradio, ali čak i on je bio na neki način nedodirljiv, nekako povučen. U svakom slučaju, mislim da je to neki neruski, možda neevropski doživljaj onoga što čini pisca. Čini se da svoju slavu nose sa velikim zadovoljstvom. Francuzi vole svoje počasti, vole svoj položaj neke vrste patrijarha i proroka. A Amerikanci se osećaju nelagodno kada se od njih traži da budu nešto više od svedoka. Barem je tako sa mnom.
 
Radeljković: Među modernistima koje volite, pomenuli ste Hemingveja. Ali u jednoj od vaših pesama, „Meditation on a News Item“, bavite se njim, ili pre njegovim susretom sa Kastrom. U pesmi taj susret poredite sa takmičenjem između Kraljice – Srce i Alise u kojem Alisa pobeđuje. Zašto bi Hemingvej bio Alisa?
 
Ta pesma je verovatno najduži komad humorističke poezije koji je „Njujorker“ ikada objavio, i na nju sam ponosan jer predstavlja određenu fazu mog stvaralaštva. Prosto sam bio zapanjen bizarnošću Kastrove pobede u ribolovačkom takmičenju koje je Hemingvej organizovao. Da li je zaista pobedio ili je to bila neka počasna pobeda? Pobeda engleske kraljice na šahovskom turniru bila bi jednako zapanjujuća. Tako se pesma završava čudnom slikom sa tom, za mene veoma uznemirujućom partijom kriketa iz knjige „Alisa u zemlji čuda“, gde se palice pretvore u flamingose – ili jesu flamingosi – i postanu nekako savitljivi u vašim rukama. Uzgred, nalazim da je „Alisa u zemlji čuda“ jedna istinski uznemirujuća knjiga. Ta neuhvatljivost kao u snu, koja je krasi. Nisam mislio da budem naročito satiričan prema Hemingveju, mada smatram da zaslužuje malo podsmeha za svoju kubansku fazu. On je najbolji primer pisca kao javne ličnosti i opasnosti koje to nosi sa sobom. Možda ne treba reći da bi bio bolji pisac da se držao dalje od novina, jer mu je nekako bilo potrebno da bude u njima i to je bio deo njegove ličnosti, ali on je poslednji američki pisac koji je bio slavan na način na koji su to filmske zvezde. Gotovo ništa nisam rekao o samom čoveku i njegovom tužnom kraju i mnogim budalastim stvarima... na neki način bilo je neke okrutnosti i ludila u njemu otpočetka. Ipak, te rane priče i prva dva romana su poput ispijanja ove penušave vode koju pijete ovde. Toliko je čista da vam pecka usta. Predivna stvar. A najtužnije od svega je tuga tih mičigenskih priča... Rekao je nešto o američkoj divljini što je odavno trebalo reći i naravno drugi su to i rekli, ali celokupni američki pogled na svet mora se razumeti ne iz pozicije malih sela sa crvenim krovovima i crkvom na vrhu svakog brda, već beskrajnih šuma bez ljudi, punih trulog lišća i životinja koje ne vidite najjasnije. To je još uvek bilo prisutno u Mičigenu, to užasno odsustvo ljudi koje provejava američkim pejzažom. Hemingvej je to rekao u ime mnogih od nas.
 
Radeljković: Želeo bih da vam postavim još jedno pitanje vezano za vaš tekst. U jednoj od vaših poznatijih priča, „Srećni čovek iz Bostona“, vi – da li vi ili vaš junak? – kažete da biste voleli da napišete ogroman roman, u kome bi dali sve detalje ljudskog života i njegovog okruženja, itd. Kažete: „Hiljade i hiljade stranica; ekstatično jednoličnih; božanstveno i prkosno dosadnih“. Ali zatim dodajete: „Ali mi, nazovi pisci, imamo domet tanak poput naše kože. Iz rose nekoliko pahulja koje nam se tope na licima ne možemo rekonstruisati snežnu oluju“. Da li biste nam prokomentarisali tu izjavu i objasnili da li ima neku vezu sa vašom porukom u delu ili vašim književnim idealom?
 
Pa, to je izjava čoveka mlađeg nego što sam ja i možda radikalnijeg i ambicioznijeg od mene. Mislim da postavlja problem imitacije stvarnosti a naročito verbalne imitacije stvarnosti. Slikar pred nas može postaviti nešto što izgleda kao veoma verna slika prave stvari. Skulptor može i više od toga; gotovo da može napraviti kopiju prave stvari. Reči nikada neće nalikovati vama, meni ili ovom stolu... Rob Grije je čak stolove opisivao u centimetrima, dajući tačan ugao senki i izražavajući frustraciju jer nije uspevao u potpunosti. Takođe verujem da ima nečeg religioznog u ovome što pričam: život svakog čoveka je beskonačno dragocen, barem njemu samom, i nekako beskonačno zanimljiv. Setio sam se Kineza koji liči na Budu koga sam video kako sedi u Fenvej parku... delovao je sveto. Možda je želja za pisanjem nekako povezana sa... Želim da kažem da je život svet. Zaista mislim da bi takve knjige bile, kao što sam rekao, dosadne, ali iritantno je da su naši romani veoma selektivni, nedosledni, vezani za priču i mehanički izgrađen klimaks i temu, dok pokušavate stvoriti napetost, i na kraju razrešenje. U osnovi čak i najplemenitijih romana postoji izvesno neplemenito zanatstvo koje naša želja za svetošću prezire. Neke od mojih priča su pokušale, bar za trenutak da urade to, da ispitaju detalje, teksturu vremena, teksturu manjih iskustava na način koji će im doneti potpuno novo značenje, poput izvrtanja čarape ili tako nešto.
 
Sve nas to vraća Pinčonu i ostalima – Džonu Bartu takođe – koji pišu obimne romane, jer je obimnost neka vrsta dokaza sveobuhvatnosti: skupiti sve na jednom mestu. U knjizi „Čarobni breg“, Man kaže da je samo ono što je sveobuhvatno zaista zanimljivo, i da postoji osećaj da je sve što nije potpuno sveobuhvatno nekako lažno, da je uskraćivanje činjenica; a svakako mnogi naši romani deluju puni manipulativnih činjenica.
 
Da ne dužim mnogo, priča se dalje nastavlja u pravcu razmišljanja o mojoj baki: osobi koju sam poznavao a čiji život mi je bio uveliko nepoznat, a koja je opet živela neko vreme sa mnom, i toj gladi da obuhvatim tuđi život, da ga shvatim. Jednom sam napisao roman o istorijskoj osobi, predsedniku Džejmsu Bjukenanu, u veri da ako uzmemo život, pravi život i iz njega prikupimo dovoljno činjenica onda ćemo moći da otkrijemo skriveni obrazac. Pokušao sam to postići knjigom, ali u svakom slučaju, utisak mi je da naši životi pokazuju, ako ne obrazac, a onda bar neku vrstu kompulzivnosti i ponavljanja koji su vredni ispitivanja. Pokušavam da zamislim knjigu koja čini to, i pretpostavljam da je „Uliks“, postigavši toliko toga od tog jednog dana u Dablinu, najbliže prišao takvoj sveobuhvatnosti. Džojs je pomalo zapetljao taj problem, s obzirom da je bio tako zastrašujuće pametan i ubacivši svu tu parodiju, i na neki način životi u tom danu nam deluju veoma tuđi. Čak i na kraju knjige ne osećamo mnogo bliskosti sa tim ljudima, naročito Stivenom. Stiven je veoma hladan, mutan tip, povučen i tako dalje. U svakom slučaju, taj roman ostaje uzor za sveobuhvatnost te vrste.
 
Radeljković: Šta je sa romanom „Mobi Dik“? To je ista vrsta knjige.
 
Želja da se kaže da je tu sve o kitovima je i te kako prisutna, i neko bi pročitao knjigu uveren da je Melvil rekao puno toga o kitovima. Meni se dopada jer je prepun svega, tih kataloga podataka, pun energije i života i pokrenut opsednutošću užasom i zlom. Smatram da je u „Mobi Diku“ reč o užasu univerzuma i neukrotivosti onoga što nismo mi. Čitao sam ga sa zadovoljstvom. Sreo sam ljude koji nisu uživali u njemu. Tolstoj je, na neki način, takođe pokušavao da sve sažme i iskaže na kraju romana „Rat i mir“, i to na zanimljiv, fascinantan način. Koliko god velika bila ta knjiga, čovek ipak ne može da ne primeti da ne uspeva da postigne ono što sam ja želeo sa pričom „Srećan čovek iz Bostona“, hoću reći da smo zaglavili sa nagađanjima, fragmentima, letimičnim pogledima.
 
Hadžiselimović: Ne bismo želeli da vas još zadržavamo, ali da li biste nam samo rekli jeste li čitali nekog od jugoslovenskih pisaca?
 
Prilično sam slab što se toga tiče. Čitam Danila Kiša. Sreo sam ga – tako šarmantan i živahan je bio – i dao mi je nekoliko prevoda svojih knjiga. Čitam prvu o detinjstvu, mislim da se zove „Bašta, pepeo“. Baš mi se dopada. Ali žalim što nisam više upoznat sa jugoslovenskim piscima, od kojih su neki svetski poznati i dobitnici Nobelove nagrade. Uzgred, sve više istočnoevropskih pisaca se prevodi u SAD. Mislim da ima puno interesovanja za njih. Filip Rot moj savremenik i kolega zemljak... pesnik seksualnog čoveka, uzeo je na sebe da promoviše niz istočnoevropskih pisaca. Tako da mislim da ću za deset godina moći mnogo afirmativnije odgovoriti na to pitanje. Zapanjilo me je, za ovo malo vremena koliko sam proveo ovde, koliko je važna, u sveopštoj šemi stvari, književnost kod vas. Ljubav prema sopstvenom jeziku je možda istaknuta osobenost malih književnosti. Meni je teško da volim engleski jer postoji mnogo njegovih varijanti i nekako se raširio po celom svetu. Premda je to u osnovi jako privlačan jezik, ne čini srž književnosti pisane na njemu na način na koji je to možda slučaj sa manjim jezicima.
 
Hadžiselimović: Gospodine Apdajk, puno vam hvala i želimo vam prijatan boravak ovde. Koliko ostajete u Jugoslaviji? Odlazite li uskoro?
 
Odlazim previše brzo. Zapravo, tek što sam se navikao. Upravo učim kako da naručim u restoranu. Bio sam u Beogradu, na književnoj konferenciji i odatle krenuo na dva izleta. Jedan u Beč a drugi u Zagreb. Neću biti dovoljno dugo u Zagrebu. Sutra ujutru moram da idem i uveče ću biti u Grčkoj. Tako da ste me videli pri kraju mog kratkotrajnog boravka. Ali sada kada znam gde se zemlja nalazi, možda ću je pronaći ponovo.
 
Hadžiselimović: Nadamo se da će vas brzo proći prehlada.
 
Već me prolazi!
 
Hadžiselimović: Još jednom vam puno hvala.
 
 
Izvor: newyorker.com
Prevod: Vladimir Martinović