Aleksander Či o inspiraciji, operi i putu kroz istoriju

Roman „Kraljica noći“ beleži sjajan uspeh u svetu, nalazi se na šestom mestu listi bestselera LA tajmsa. To je povod za razgovor sa njegovim autorom, Aleksanderom Čijem.

U jednom intervjuu ste pomenuli da ste počeli da pišete „Kraljicu noći“ jer ste  želeli da pobegnete što dalje od samog sebe. Zašto ste se tako osećali?

Samo što sam završio sa pisanjem prethodnog romana („Edinburg“, priča o Korejcu, homoseksualcu, koji živi u Americi), a to je trajalo čitavu deceniju – pisao sam, tragao za izdavačem, radio sa urednikom na tekstu i išao na turneje. I dok sam se trudio da napišem nešto što je više od puke biografske priče, da smislim dobar zaplet i likove, sve što su ljudi želeli jeste da saznaju šta je u priči istinito, šta je preuzeto iz mog života, kao da je u pitanju neka tužna igra emotivnog ogoljavanja.

Bio sam umoran od razmišljanja o sebi. Sva ta pitanja su delovala kao da govorim o svom romanu dok u isto vreme uopšte ne govorim o njemu. Ja, kao čitalac, nikada ne želim da znam šta je autor preuzeo iz svog života. Sve što želim jeste da pročitam priču, i to je sve. Tako da nisam razumeo te porive. Ponekad sam želeo da ih pitam: da li biste verovali ako bih vam rekao da je sve istinito? Ja nisam ništa posebno, ovakve stvari se dešavaju svim romanopiscima. Pitao sam svoje prijatelje pisce, koji nisu iz Amerike, da li se tako nešto dešava i njima. Tretiraju nas kao neke šarlatane, lažne proroke, kao da je devetnaesti vek a mi tvrdimo da možemo da komuniciramo sa mrtvima, a ne samo da pišemo fikciju.

U knjizi pratimo Lilijetin život kroz više različitih razdoblja njene karijere; stopili ste predivan istorijski zapis kroz opis njene karijere. Koliko ste već znali o Njujorku i Parizu devetnaestog veka kada ste došli na ideju da pišete ovu priču? Iz kojih ste izvora sakupljali građu?

Znao sam osnovne stvari. Napisao sam scenu koja se završava tako što je Lilijet na večeri kod Đuzepea i Žozefine Verdi, ali sam nakon toga sam pročitao Verdijevu biografiju – tih godina je komponovao „Bal pod maskama“ i razmišljao da li da se vrati operi „Razbojnici“ – pa sam to ubacio u knjigu. Onda sam se zapitao da li je to ono što je dobro za Lilijet, da li bi se takvi detalji dobro uklopili u priču.

Želeo sam da dočaram bajkovitu atmosferu, ali da roman istovremeno bude nešto poput autobiografije slavne ličnosti tog doba –  kao što su to biografije Sare Bernar, Kore Perl ili Selest Mogador, ali sa dozom misterije. Takođe sam koristio fusnote iz francuskih romana iz perioda kada su tek bili prevedeni, što je obezbedilo odgovarajući kontekst.

Nekoliko puta sam putovao u Pariz tokom 2005, još nekoliko 2007, 2008 i 2009. Kao izvore sam koristio muzejske publikacije, romane, biografije, pisma i istoriografiju. Pisao sam o tim putovanjima za jedan turistički sajt, otud to mnoštvo građe. Njujork takođe ima nekoliko izuzetnih muzeja, kao što je na primer Muzej grada Njujorka koji ima fantastičan izbor knjiga i veoma udobne stolice.

Veliki broj likova u romanu su stvarni likovi, istorijske figure koje su našle mesto u Lilijetinom životu. To, kombinovano sa vitalnošću njenog karaktera, učinili su da skoro zaboravim da Lilijet nije stvarni lik. Da li ste osećali pritisak zbog uključivanja istorijskih likova, poput Verdija, Bizea, Pauline Vijardo-Garsije i P. T. Barnuma u priču? Koliko je to bilo izazovno za Vas, i šta Vam se dopalo u ideji uključivanja stvarnih likova u priču?

Jesam, bio sam zaista pod pritiskom. U jednom trenutku sam shvatio da moram da smanjim pritisak koji sam osećao. Morao sam da se osećam slobodno kad su u pitanju ti likovi. Čitao sam o njima sve dok ne bih dobio nagoveštaj i zapisivao ideje. Tako sam shvatio da su rođendani Žorž Sand i Paulinin vrlo blizu po datumima i da su te godine planirale da naprave zajedničku proslavu, jer su to radile ranije, a i da je Paulina volela susrete sa Žorž Sand na njenom imanju u Noanu. Takođe sam otkrio i da je Turgenjev imao specijalnu, dugačku trubu kroz koju je mogao da sluša Paulinu, tako da je mogao da bude na četvrtom spratu pa opet u mogućnosti da je sluša kako peva u prizemlju, u salonu. Pretpostavio sam da je i silazio u salon da bi je krišom posmatrao dok peva. Obožavao ju je, bio je skoro na samrti. Postavio je trubu koja se protezala četiri sprata. I ja bih to uradio.

Lilijet je neodoljiv lik; njen glas je skoro pa živ, rešena je da se bori za svoj opstanak. Dok sam čitala priču, nisam mogla da prestanem da mislim o nekim današnjim slavnim ličnostima, koje svojim obožavaocima predstavljaju svoje brižljivo istkane životne priče iako i oni sami možda kriju mnogo tajni poput Lilijet, i mogu mnogo toga da izgube ako bi ih otkrili javnosti. Lilijet je Vaša kreacija, koja je delom inspirisana pričom o pevačici Dženi Lind, ali, da li ste imali neke savremenije slavne ličnosti na umu dok ste pisali priču?

Hvala vam na tim rečima, to mi mnogo znači. Oklevam da kažem kako je Dženi Lind bila inspiracija, pošto se čini da to unosi zabunu. Ali gledam na Lilijet kao na senku Dženi Lind, senku koja je pobegla kako bi imala sopstveni život.

I da, jesam mislio na neke druge slavne ličnosti. Nekada sam pisao gledajući video strim Bijonse u uglu monitora. Maštajući o njoj, maštao sam i o drugim slavnim ličnostima – sanjao sam kako me Marta Stjuart vodi kao gosta u razgledanje njenog seoskog imanja. Sanjao sam kako pomažem Madoni u šopingu. Sanjao sam kako igram na stolu zajedno sa Paris Hilton. Sanjao sam kako vozim Britni Spirs u bubi kroz Njujork, a na vrhu auta je zavarena ljuljaška, na kojoj se ona ljulja dok je vozim njujorškim ulicama…

Dopao mi se Vaš esej o pisanju „istorijskog romana“ – rekli ste da niste planirali da pišete istorijski roman, ali da ste otkrrili to iskustvo i kako vas je to izazvalo i hranilo kao pisca. Da li mislite da biste mogli da napišete još neki istorijski roman? Da li vas neko razdoblje naročito inspiriše?

Hvala na komplimentu, bilo je zabavno pisati taj esej. Pogotovo čitajući pisma koja su pisali Tolstoj i Turgenjev!

Trenutno radim na filmskom projektu, u pitanju je istorijska fikcija.

Imam i ideje za tri nova istorijska romana. Vidim sebe u tom žanru. Napisao sam kratku priču o kineskim istraživačima iz petnaestog veka koji su se našli u Americi. Razmišljam o tome da je pretvorim u roman, ali videćemo. Volim te junake, ali volim i tu priču takvu kakva jeste.

Cenim Vašu iskrenost o tome koliko ste izazova imali tokom pisanja ovog romana, i kako je to dug i ponekad izluđujuć proces bio. Šta biste, poučeni dosadašnjim iskustvom, mogli da poručite mladim piscima?

Pretpostavljam da bih im poručio da nauče što više mogu o tome kako da prežive sebe same. Ja sam morao da naučim kako da moje obično ja živi u skladu sa piscem u meni. Moja „ljudska“ strana je imala potrebu za partnerstvom, društvom, zadovoljenjem ega, potrebu da ima zdravstveno osiguranje…

Što se tiče pisanja, najveća lekcija koju sam naučio jeste da su čitaoci spremni da prate pisce na rizičnu teritoriju.

Imao sam prilike da razgovaram sa mnogo mladih pisaca koji i dalje imaju cinične ideje o tome kako mogu da uspeju. Zaista, sve što možete jeste da date najbolje od sebe, da se zauzmete za sebe, budete u dodiru sa onim što vam donosi uzbuđenje. Nejednakost između napora i nagrade kod pisanja je ono što je najteže – ima dosta knjiga u koje neko uloži mnogo truda i vremena, ali ne dobije nikakvo priznanje niti novac. Sa druge strane, ima mnogo dela koja su napisana na brzinu pa donose veliki novac ili postanu viralna na internetu, ali poenta je da samo treba nastaviti sa pisanjem.

Čak i pre nego sam čula šta je tema „Kraljice noći“, znala sam da ste veliki zaljubljenik u operu. Šta Vas u tome privlači?

Moglo bi se reći da je to lična priča. Ljubav prema operi sam nasledio od pokojnog oca i moje majke. Moj otac je voleo operu, pogotovo italijansku. „Travijata“ je bila omiljena opera mojih roditelja, a otac bi pevušio njene arije dok je kosio travnjak. To mu je pričinjavalo zadovoljstvo. On je bio korejski inženjer i verovao je da obrazovana osoba treba da sluša italijanske opere i čita ruske romane. Bilo je prirodno da zavolim operu.

Kada sam sa jedanaest godina ušao u profesionalni dečačaki hor, pevali smo u dve opere – „Toski“ i „Karmen“, i to je bilo izuzetno zabavno za mene. Mnogo godina kasnije, moja drugarica iz srednje škole, Dženifer Dadli, postala je mecosopran, a ja sam je slušao kako peva u Metropoliten operi. To je iznova probudilo moju ljubav prema operi i evo dokle smo stigli…
 
Autor: Nikol Čang
Izvor: the-toast.net