Alegorija o surovom odrastanju: predstavljen roman „Začarana krv jednoroga“ autorke Tanje Milenković

Pred beogradskim čitaocima u knjižari Delfi SKC predstavljen je roman „Začarana krv jednoroga“ autorke Tanje Milenković. O ovoj oštroj, hrabroj i grotesknoj bajci za odrasle, iz Lagunine edicije „Autsajderi“, pored autorke, govorili su i prof. dr Goran Korunović, pesnik i kritičar, i Simona Dmitrović, pesnikinja.



Tanja Milenković u romanu „Začarana krv jednoroga“ koristi simbole, metafore i asocijacije za stvaranje jednog uverljivog sveta odrastanja, u kojem se neshvaćeno dete, uprkos bolu, nasilju, autodestrukciji, bori za opstanak, budeći u čitaocu snažnu empatiju. To je mozaik-roman sa elementima fantastike, koji može da se čita na mnogo nivoa, ali Tanji je, pre svega, bilo važno da čitaocima predoči kako je to biti izolovan iz društva.

„Mislim da je premalo priča ispričano iz te perspektive. Kada su u pitanju romani o deci, ta deca su obično prihvaćena u svom kolektivu, malo je autsajdera. Ja sam se osvrnula na tradiciju sa kojom sam imala dijalog, to su andrićevska i kišovska linija, gde su njihovi junaci deca, i koji iskreno pričaju o tome da biti dete nije bezbrižno, da je dečji svet ponekad okrutniji od sveta odraslih. Ova priča je alegorija o surovom odrastanju, ali i o nadi da može da bude bolje. Da ne mora sve da bude intenzivno crno, već da mogu da se jave i svetlije nijanse“, rekla nam je na početku autorka romana, objasnivši i zašto je za pisanje izabrala formu bajke. „Svi koji me poznaju znaju koliko sam opsednuta bajkama. Ali, na stranu moje lične preferencije, bilo mi je praktično da roman bude u formi bajke. Da sam ispričala priču u jednostavnom, razgovornom stilu, to nikome ne bi bilo zanimljivo, jer svima je život težak. Ali, kad sam priču stavila u kontekst bajke, ona je postala univerzalna priča svih ljudi.“

Tanjin roman nam na malo više od stotinu stranica pruža pregršt tema za razmišljanje, razloga za zabrinutost, ali nas i podstiče da konačno otvorimo oči kako bismo primetili probleme ljudi oko nas. Prof. dr Goran Korunović je istakao kako veruje u Tanjin talenat i kako mu se veoma dopao način na koji je svoju priču iznela pred čitaoce.

„Salman Ruždi je jednom izjavio kako se pisci razlikuju po tome što postoje oni koji sažimaju i oni koji idu ka ekstenziji. Ako je, recimo, ‘Hazarski rečnik’ ekstenzija, onda postoje i pisci kao Hemingvej, koji sažimaju. Tanja ima specifičan dar – njene rečenice nisu previše razgranate sintaksički, one su jasno zaokružene, ali su vrlo sadržajne i imaju u sebi jezičko i motivsko bogatstvo. Ta sposobnost da istovremeno i sažima i ima bujnost i razbokorenost u rečenicama, to je zaista poseban dar. Drugo, odrastanje i menjanje je samo po sebi uznemirujuće, svaka naša promena u formativnim godinama je uznemirujuća i takva iskustva se opiru jeziku. Teže da mu se izmaknu, pa on uvek kasni za njima. Kod Tanje se vidi nešto što može da se vidi kod pisaca poput Kafke, a to je da je mnogo toga u atmosferi i u glasu. Čak ne mora da bude razgranata radnja. Po kriterijumima savremene kritike, Kafka ne bi možda dobro prošao, jer se danas traži da u tekstu postoje ulazna vrata, izlazna vrata, da postoji neka kompozicija i da to bude čitljivo za široku publiku. Ali, razvijanje radnje na osnovu glasa i atmosfere – to se ne uči, to jednostavno imate, to je neka vrsta sluha. Kod Tanje postoji ta vrsta spisateljskog iskustva i to meni prija. Ono što se inače uklanja od jezika, neka vrsta traumatičnog iskustva, uznemirujućeg iskustva u odrastanju, ona vraća u jezik, ali ne nužno konkretnim označiteljima već pre svega glasom i atmosferom.“

Pesnikinja Simona Dmitrović je govorila o odnosu glavne junakinje i sveta koji je okružuje.

„Što se tiče njenog odnosa sa svetom, meni je bio najzanimljiviji jezik, odnosno to veliko nerazumevanje između protagonistkinje i ostalih junaka. Ona ne može da razume njihov jezik, to jest devojčice srne i dečaci jeleni ne govore istim jezikom kao ona. Često se u životu dešava da sa nekim govorimo istim jezikom, ali da u suštini ne možemo da se razumemo, da ne doživljavamo svet na isti način. Taj drugi svet je predstavljen kao civilizovan, ispravan, oni su u množini, kolektiv su, dok je glavna junakinja izlovana, odbačena i često je obeležavaju kao divljakušu. A zapravo su oni ti koji su nasilni. Glavna junakinja trpi i verbalno i fizičko nasilje od ostale dece i zato pokušava da beži od ovog sveta u svet mašte, gde zamišlja mesec, čopor vukova. Meni je zanimljivo kako je predstavila taj svet vukova, divlji svet koji je humaniji od onoga u kojem živi. Ceo roman je bajka puna nasilja. A odnos prema rečima je veoma bitan. Tanja u romanu često koristi sintagmu ‘ružne reči’. Drugari joj govore ružne reči, ili postoji odsustvo reči – ne dobija podršku kod kuće, kada joj je potrebna, ili kada je očekuje od brata i sestre. S vremenom se taj odnos prema rečima menja, one postaju uteha, to jest uspeva sama da pronađe reči koje će uspeti da integriše u svoju ličnost na pozitivan način. Pronaći će svoje dobre reči kroz čitanje i maštanje.“

Autorka Tanja Milenković se osvrnula i na to kroz šta je sve morala da prođe njena protagonistkinja na svom putu i objasnila značenje naslovnog motiva „začarane krvi jednoroga“.

„Protagonistkinja romana mora da prođe kroz pakao. Na tom putu pomaže joj jedna figura koju sam nazvala Drevna veštica. U liku Drevne veštice sažela sam sve vrste pomoći za kojima posežemo na svom putu promene – samo da odgledamo još jedan kurs, samo da odemo kod psihologa, da pročitamo još jednu knjigu za samopomoć. Ipak, Drevna veštica junakinji ne pomogne na značajan način i sve ostaje isto kao pre. Na duže staze to znači da pomoć ne dolazi spolja već iznutra. Kada ona spozna svoju snagu, može da krene na put izbavljenja. Pomenut je značaj reči. Junakinji pomaže to kada krene sama da priča i da stvara. Unutrašnja promena vodi spoljašnjoj promeni. A motiv začarane krvi jednoroga je najznačajniji motiv. To su reči iz Nabokovljeve ‘Lolite’, koje sam odabrala za moto romana – … sve dok se nisam napio njene začarane krvi. Njoj se očigledno dešavaju traume, a sestra traume je zavisnost. Ko ima određenu povredu duše, želi da je zaceli nekom supstancom. U stvarnom životu te supstance su alkohol, opojne droge, a u slučaju moje junakinje, to je hrana. Ona proždire hranu, želeći zapravo da nađe tu začaranu krv, koja je u stvari spas. Ona traži spas. A što više jede, spas je sve dalje. Kao u mitu o Tantalu, oko njega je voda, hrana, a on ne može da dođe do nje.“

Važan deo romana je „Knjiga senki“. To je knjiga u knjizi, koja je za protagonistkinju priče od izuztenog značaja.

„Knjiga u knjizi je na simboličkom planu uteha koju donosi talenat. Junakinja je izolovana od nečega što joj je kao svakom živom biću važno, a to je kontakt sa drugima. I kada je nešto tako važno uskraćeno, moramo da nađemo ventil. Taj ventil može da bude negativan, oličen u zavisnosti, a može da bude i pozitivan i da se tiče neke aktivnosti koju izaberemo – pisanja, pevanja... ‘Knjiga senki’ je mojoj junakinji vrlo važna, jer joj pruža utehu i prijateljstvo koje nema u stvarnom životu.“, rekla nam je Tanja Milenković, zaključivši da je roman namenjen, pre svega, ljubiteljima fantastike i magijskog realizma, a prema tematici – starijim srednjoškolcima.



Roman „Začarana krv jednoroga“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.