„Alef“ – Kanoni i apokrifi latinoameričkog Homera

Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo ili kraće Horhe Luis Borhes bio je argentinski pisac, rođen u Buenos Ajresu 1899. Doživeo je duboku starost. Umro je u Švajcarskoj 1986, od raka jetre. U njegovim venama ukrstile se portugalska, engleska i španska krv, koja je u slavnim bitkama žrtvovana oltaru Argentine.

Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj i od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji. Već sa devet godina preveo je „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. U Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku, a 1919. odlaze u Španiju.

Proslavio je hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove. Najpoznatiji po svojim pripovetkama. Uskraćen za Nobelovu nagradu.

On je argentinski, hispanoamerički Homer, koji je slabovidost iskusio u svojoj dvadeset i sedmoj godini života, a slepilo u pedesetoj, slep kao i pisac Ilijade i Odiseje, i naš Filip Višnjić. Takve ličnosti su lučonoše čovečanstva – pisci koji ne vide svoja dela, ili kompozitori, koji nisu mogli da čuju svoju muziku, recimo Betoven, koji je „Mesečevu sonatu“, „Odu radosti“, „Za Elizu“, prizivao i u umu uzdizao do božanskih visina. On je svoje priče uzneo do nepoznatih nebesa. Do nadnaravnog. Božanskog. I zaista, Borhes je bog literature. Niko ga u priči ne može nadmašiti. Zato on nije peti jevanđelist, on je sva četvorica zajedno, orao, bik, lav i čovek, istok, zapad, sever i jug, istovremeno ceo svet, a možda i nešto više i dalje. Ko ga može nadvisiti u onome što nam je ostavio u nasleđe u svojim delima?

Osim što je božanstveni pripovedač, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je suosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa „Jug“. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja, najviše zbog ranih problema sa vidom. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku, da bi njegov otac mogao da se podvrgne operaciji očiju, kao pripadnik sedme generacije koja je izgubila vid. Prvih nekoliko knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su ga proslavile došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“.

Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Tek sedamdesetih godina čitaoci i kritičari su počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi.

Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Njegova tehnika se zasniva na osnovnom stavu da je književnost stvarnost a biblioteka realni svet. Verovao je da je biblioteka raj na zemlji. „Opšta istorija beščašća“ iz 1935, odriče se tematske originalnosti: Borhes piše svoje varijacije tuđih tekstova tačno i precizno navodeći izvore. Njegova proza nastaje na osnovu tuđih knjiga različitih žanrova: filozofija, istorija, teologija, apokrifi, psihologija, kriminalni, avanturistički romani.

O slepom Borhesu starala se njegova majka, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, ženi se svojom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan. Njegova majka je provodadžisala ovoj zajednici, insistirala na formalnom braku kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je potrajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, Argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi sa razvodom. Druga žena ga je nadživela.

Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku“, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef“. Borhes piše o ženskim heroinama, strastveno kao da igra tango.

Borhes je poznat po tome što nije pisao svakodnevno, nikada nije sebi postavljao nikakve rokove. Čekao je svoje nadahnuće, inspiraciju, božanski dah, koliko god da je to bilo potrebno. Imitirao velikane i podražavao ih. Tako je i sam postao veliki. Veći od sebe, sveta i svemira.

„Besmrtnik“ kojim „Alef“ započinje, nije samo troglodit koji guta zmije i kontemplira, već i Homer, koji postoji oduvek, da bi svim pokolenjima ispričao svoju priču. Ponavljajući je kao mantru. Kao molitvu.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres