Albert Espinosa: „Borba sa rakom me je naučila da živim“

Sa četrnaest godina, Albert Espinosa je bio tipični tinejdžer opsednut fudbalom. Živeo je sa ocem inženjerom, majkom koja je bila domaćica, sestrom i bratom u Barseloni. „Kao svaki adolescent, mrzeo sam svoje roditelje“, rekao nam je.

Zatim su mu lekari jednog dana pronašli osteosarkom – maligni tumor kosti – u nozi. Roditeljima je rečeno da su šanse da preživi 3% – prognoze su bile toliko loše da su ih posavetovali da povedu sina na odmor negde gde je sunčano i uživaju u poslednjem mesecu njegovog života. Porodica se spakovala i pošli su u Menorku. „Stigli smo da aerodroma, a zatim odlučili da se vratimo i izborimo sa bolešću“, kaže Espinosa.

Tokom naredne decenije, Albert je izdržao napornu hemoterapiju, amputaciju noge, izgubio je plućno krilo i odstranjen mu je deo jetre. Stekao je mnogo prijatelja koji su takođe bolovali od raka i gledao kako dvadeset dvoje njih, većinom tinejdžera, umire. Ipak, neverovatno, seća se tog perioda kao srećnog. Do trenutka kada je konačno izlečen, u dvadeset četvrtoj godini, napisao je „Žuti svet“, knjigu koja, kako autor insistira, ne govori o tome kako da preživite rak nego kako da živite.

„Žuti svet“ sadrži mnoga otkrića do kojih je došao tokom bolesti – uključujući i to kako da ostanete u duši četrnaestogodišnjak ili kako da se pomirite sa sopstvenom smrću – a za koje veruje da se mogu primeniti na život van bolnice. Ton knjige varira od duhovitog do potpuno čudnog; jedno poglavlje je čak posvećeno užicima (duhovito nam pokazuje da nekada možete i previše biti četrnaestogodišnjak u duši). „Žuti svet“ je postao senzacija, ljudi su međusobno prenosili utiske, knjiga je prodata u preko milion primeraka i prevedena na više od 20 jezika.

Danas mu posvećeni čitaoci šalju hiljade mejlova dnevno, a neki čak idu dalje od toga: sa ponosom nam je pokazao fotografije u svom telefonu na kojima su žene sa istetoviranim citatima iz knjige (poput: „Verujte u svoje snove i snovi će se ostvariti“). Jedna žena je istetovirala ovu krilaticu velikim fontom na grudima tako da reči izgledaju kao ogrlica, druga je ima ispisanu niz kičmu.

Espinosa je napisao i špansku televizijsku seriju „Polseres vermelles“ zasnovanu na iskustvima iz bolnice, a koja govori o prijateljstvima koja je stekao u bolnici – on i ostali bolesnici osnovali su družinu koja se zvala „Jajoglavi“. Kako sam autor kaže, možda nisu imali normalan život, ali su brzo savladali strah od smrti i znali kako da se zabave. „Nismo imali motore, ali smo imali invalidska kolica. Nismo mogli da idemo u diskoteke, ali smo imali pet spratova bolnice da po njima jurcamo.“ Seća se kako su tokom posete fudbalera za Božić glumili da su bolesni kako bi dete koje izgleda najbolesnije dobilo poklon. „Moj najveći glumački uspeh je to što sam dobio loptu sa potpisom Garija Linekera“, priča nam dok oponaša kako je glumio. „Morate staviti glavu na jastuk i napola zatvoriti oči.“

Kada smo ga upitali da li je ikada pomišljao da digne ruke od svega, rekao je da nije jer je družina „imala pakt da ako neko od nas umre, ostali moraju da prožive njegov život“. Svako od njih napravio je listu želja koje bi da ostvari ako ozdravi, a kada bi prijatelj umro, drugi bi podelili želje i pokušali da ih ostvare. Danas, kaže nam, ima odgovornost da živi ne samo svoj život, već i želje i snove 3,7 svojih prijatelja: „Korak po korak pokušavam da ih ispunim.“

Sopstvene želje su mu takođe pomogle. Kada je konačno dobio potvrdu da je izlečen, proveo je godinu dana ispunjavajući ih kako bi otkrio kakva je osoba postao: „Četrnaestogodišnjak je imao ciljeve i želje koje nije ispunio, a dvadesetčetvorogodišnjak nije znao šta želi.“ Odbija da govori o tome šta se nalazilo na listi: „Bili su to snovi dečaka. Bilo je i veoma ludih stvari. Upadao sam u probleme.“

Nisu mu samo drugi pacijenti pomogli u savlađivanju svega. Čudni saveti lekara su se takođe našli u knjizi. U jednom poglavlju, kada mu je rečeno da će mu amputirati nogu, doktori su mu posavetovali da napravi žurku za svoj ekstremitet. I tako je noć pred operaciju Espinosa okupio one „koji su imali neku povezanost sa mojom nogom“: devojčicu sa kojom je igrao fudbal, dečaka čiji ga je pas ujeo kada je bio mali i „golmana koji je u jednom meču pustio da dam 45 golova (zapravo, samo jedan, ali pozvao sam ga svakako)“. Bila je to najbolja žurka u njegovom životu na kojoj je uz istu pesmu  neprekidno plesao sa medicinskom sestrom.

Takve situacije su ga uverile koliko je prijateljstvo važno. Espinosa veruje da ljudi ignorišu intenzitet i nijanse različitih tipova prijateljstva, i suština njegove knjige zasnovana je na savetovanju čitalaca da neprestano tragaju za ljudima koji im mogu promeniti život. Tokom vremena se shvatanje porodice promenilo, smatra on, jer se promenila slika o društvu, ali su pogledi na prijateljstvo ostali isti.

Takve ljude naziva „žutim“ i dobar deo knjige sadrži praktične savete kako da ih prepoznamo i priđemo im. Ali da li bi on zaista prišao nepoznatoj osobi na ulici i upitao je da bude njegova „žuta“? Naravno da bi, rekao nam je jer voli da podstiče ljude na interakciju. Ali ne uspeva svaki put: „Kada prolazim obezbeđenje na aerodromima, uvek traže da im objasnim protetičku nogu, a ja im kažem: ’Reći ću vam ako mi ispričate nešto o svom životu. Nešto možda nije u redu. Imate li problema sa ženom?’“ Uspeva li? Priznaje da i ne baš, uhapšen je dvaput. Ali je usput stekao mnogo prijatelja. „Kada nešto izgubite, uvek dobijete nešto drugo“, govori nam radosno.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković