Ako nema radosti svaki „uspeh“ je nebitan

Mirjanu Bobić Mojsilović gledaoci pamte po emisijama „Umijeće življenja“, „Ovo vas još nisam pitala“, „Pogodi ko dolazi na večeru“. Autor je šest pozorišnih komada koji su izvođeni u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Kult teatru, Zvezdara teatru, Akademiji 28 i na sceni KC „Palilula“ i nekoliko samostalnih izložbi slika. Pisala je za najuticajnije dnevne i nedeljne novine, bila urednik u časopisima „Intervju“ i „Duga“, urednik Kulturno-zabavnog programa RTS-a, da bi krajem devedesetih godina prošlog veka novinarstvo zamenila književnim stvaralaštvom. Sada je njeni junaci vraćaju na male ekrane. Snimaće se dve serije po njenim romanima „Gospodin pogrešni“, „Muška azbuka“ i „Azbuka mog života“.



Da li je to prst sudbine ili...?

Mislila sam da su mnogi moji romani „rođeni“ da budu ekranizovani, a najlepše od svega čitaoci kažu da kad čitaju moje knjige kao da gledaju film. Divno što će sada neki od njih biti televizijske serije.

„Gospodin pogrešni“ stigao je na daleku, ali dobru adresu. Kako se to desilo da ga australijska producentska kuća pretvara u TV seriju?

Vlasnik te producentske kuće je Lav Bodnaruk. On je još pre nekoliko godina kupio prava za film za roman „Gospodin pogrešni“. Prava su mu istekla i onda se prošle godine javio sa željom da ponovo otkupi prava, ali ovog puta za igranu seriju od šest jednosatnih epizoda. Rekao mi je da nije uspeo da napravi film jer u 90 minuta nije mogao da stavi sve likove i događaje iz života slikara Bore Beka, glavnog junaka romana „Gospodin pogrešni“, i da je sada odlučio da napravi seriju. Mnogo se radujem i želim mu da ovoga puta uspe. Bilo bi divno da gledam moje junake na engleskom jeziku.

A ovde kod nas, „Kontrast studio“ ekranizuje dva vaša romana – „Muška azbuka“ i „Azbuka mog života“. Kao autor, jeste li nešto izričito zahtevali od porodice Bajić čija je to produkcija?

Veoma me je obradovala ideja Jelene Bajić Jočić i Radoša Bajića da snime igranu seriju po mojim romanima. To je priča o braku, o epidemiji razvoda – to je vrlo savremena priča o našim životima takvima kakvi jesu. Nisam ništa zahtevala, prodala sam im prava i ono što je lepo jeste da ću moći da u toku rada na scenariju dajem sugestije i predloge.

Puno pišete. Šta vas na to (na)goni?

Ja se samo trudim da samu sebe zabavim, pisanje i slikanje su moj način da spasem radost, da se zabavim, da ne izgubim smisao. Recimo, da se igram, popravljam vlastiti život, a ako uz to zabavim i obradujem ili inspirišem i neke druge ljude, tim bolje. Stvarnost nije dovoljna, ako ne slikam, ne pišem, ja onda mesim hleb, šijem haljine, igram se.

Na nedavnom Sajmu knjiga predstavili ste se zbirkom pesama „Obećao si mi“, ilustrovanom vašim crtežima. Svih ovih godina niste odustali od slikanja?

Pesme su došle prirodno, dugo su se akumulirale u meni. Odrasla sam uz poeziju i sa poezijom. Čitava moja generacija je rasla recitujući. Život je bolji uz poeziju. Iako su mnogi očekivali da se na beogradskom sajmu pojavim sa novim romanom, odlučila sam da napravim malo iznenađenje. Zanimljivo je, Laguna skoro uopšte ne objavljuje poeziju, a sada su zaista na lep način na Sajmu knjiga podržali moju ilustrovanu poeziju. Bilo je inspirativno i tako ilustrovati svoje pesme, tim pre što sam morala da se prešaltujem sa velikih platna i jarkih boja na mali format i crno-beli crtež, ali ispalo je lepo i nežno, i drsko. Vrlo sam srećna, a reakcije čitalaca su divne.

Koji je, ako nije tajna, vaš recept za uspeh?

Nema ni velike tajne niti je u pitanju bilo kakav veliki koncept. Naprotiv, radi se o malim stvarima. Prvo, uspeh je relativna kategorija. Nekom je uspeh novac, nekome moć, nekome slava. A za mene je jedina mera uspeha da li se osećam dobro u svojoj koži. Takođe, za mene je najvažnija stvar da li osećam radost dok stvaram. Ako nema radosti, neobjašnjivog skoro dečjeg entuzijazma i zainteresovanosti za ono čime se bavimo, svaki „uspeh“ je u stvari nebitan i ne vredi mnogo.

Postoji li želja da se i „uživo“ vratite na TV ekrane? Još se pamte vaše emisije i akcija „Budi fin“…

Ne, skoro sigurno ne. Možda bi jedina emisija koju bih radila mogla da bude ponovo „Pogodi ko dolazi na večeru“, jer je to moj televizijski projekat, i bila je divna, ali je i ona, kao i mnogo šta što sam radila, došla prerano.

Šta biste izdvojili kao pristojnu TV ponudu?

Moram da priznam da vrlo retko gledam televiziju, nemam vremena, a i kad provrtim kanale vidim užas rijaliti programa ili nepodnošljivo napadnu političku korektnost koja zrači čak i iz emisija Nacionalne geografije.

Kako Vam izgleda medijsko nebo kod nas i u regionu?

Mediji su postali moćno sredstvo kontrole uma.

Fenomen zvani „pi-ar“ doneo je žurnalističku uniformnost. Kako je pustio korenje u novinarstvu za koje bi se moglo reći i da je zanimanje radoznalih tragalaca. Šta mislite, kako se to dogodilo?

Politička korektnost je sve glasniji ubica slobode mišljenja i govora, a sredstva za uterivanje stada u tor su sada i društvene mreže. To i jeste paradoks – iluzija bezgranične slobode na društvenim mrežama i stvaranje botova koji svakome za pet minuta mogu da unište život. S druge strane, mediji su postali megdan za borbe pi-ar timova, uređuju ih neimenovani entiteti sa svojim finansijskim interesima koji utiču i na države i vlade. Drugim rečima, svet živi u matriksu, a ubeđen je da je slobodan. Orvel.

Autor: Ljiljana Petrović
Izvor: Politika