Ako nam književnost ne pruža utehu, čemu onda služi?

Teofil Gotje, kome je Bodler posvetio „Cveće zla“, napisao je da je „umetnost najveća uteha u životu“. Umetnost, pa samim tim i književnost. Doduše, samo treba pogledati istoriju književnosti i videti da je pisana reč bila sve samo ne uteha mnogima koji su joj posvetili ceo život. Nije to bila za Žerara de Nervala, Hemingveja, Silviju Plat, Čezara Pavezea, Štefana Cvajga, Majakovskog, Virdžiniju Vulf ili Dejvida Fostera Volasa, koji su samo neki od brojnih pisaca koji su sami sebi oduzeli život. A čini se da ništa bolje nisu prošli ni autori kao što su Dikens, Tolstoj, Džojs, Fokner, Ficdžerald ili Dilan Tomas.



Potpuno suprotnog mišljenja od Gotjea, Franc Kafka je napisao: „Mislim da treba čitati samo one knjige koje su u stanju da nas dodirnu ili pogode. Ako čitamo knjigu koja nas neće probuditi udarcem u glavu, zašto je uopšte čitamo.[…] Trebaju nam knjige koje nas pogađaju poput katastrofe, koje nas duboko rastužuju, poput smrti nekoga koga smo voleli više od samih sebe, poput izgnanstva u šumu daleko od svih, poput samoubistva. Knjiga mora da bude sekira za smrznuto more u nama.“

Da li je onda moguće da postoji nešto u vezi sa književnošću što čini one koji su u dodiru sa njom (i pisce i čitaoce) podložnijim nesreći? Da li je moguće da nam književnost ne pruža samo utehu koja nam pomaže da preživimo, već i da nam dodatno otežava?



Naravno, svako uopštavanje nas ograničava, ali imajmo u vidu da se književnost, naročito savremena, prvenstveno usredsređuje na borbu pojedinca protiv surove stvarnosti, u potrazi sa stabilnošću. Ne kažemo da priča ne može imati srećan kraj, iako je istina da takvi završeci nisu uvek dobrodošli u književnim delima višeg nivoa. Ponekad priča ostaje nedovršena, kako bi čitalac sam mogao da smisli završetak, ironični obrt ili novi početak.
 
U svakom slučaju, u književnosti su često osnovni motivi pomalo patetična borba protiv vetrenjača, razočaranje ili sazrevanje i jačanje usled udaraca koje život zadaje. U tim slučajevima, književnost je kao gorka pilula, zamaskirana odličnim pripovedanjem zbog koje je sa uživanjem uzimamo. Postoji izvesno zadovoljstvo u čitanju o beznadežnosti ljudskog postojanja kada je razloženo do najsitnijih detalja. Ponekad, što je maestralnije opisan pesimizam, to je čitalačko iskustvo primamljivije; što je veći osećaj katastrofe, utoliko je uzvišeniji i bolji pisac koji je opisuje. Utehu nam pruža stil, dok sam sadržaj odiše porazom.



Veliki broj književnih dela predstavlja uzdizanje bića. Naročito je izraženo u obrazovnim romanim, tj. bildungsromanu, koji je osnovni temelj savremenog romana. U njima pratimo razvojni put glavnog junaka koji pripoveda o sebi, a kao odraslog ga posmatramo u stvarnom svetu, u konfliktu, kako pokušava da održi sopstveni integritet. Neuspeh u toj nameri se smatra porazom. U tom smislu, dvostruka perspektiva koja je ponekad poražavajuća, a ponekad utešna, ona koja dovodi do katarze, najefektniji je način uzdizanja bića. Uvid u njegove nedaće i propast do najsitnijih intimnih detalja, čak i pomalo prenaglašenih, pruža osećaj mazohističkog zadovoljstva i pokazuje nam da je načinjena šteta ozbiljna, bespovratna, beskonačna i da nema pomoći. Na taj način je lična tragedija upotpunjena i savršena.

Da li osećamo zadovoljstvo pri pomisli na propast? Nije u pitanju samo morbidna fascinacija. Prema Aristotelu, kada čita o tragediji nekog književnog junaka, čitalac se iskupljuje posmatrajući kako ovoga sustiže zaslužena kazna, a da on sam ne iskusi takvu kaznu. Kao da proživljava sve njegove strasti, a da ne trpi njihove posledice. Štaviše, sve što savremeno književno delo govori o „ja“ nekog lika, otkriva istinu o „ja“ samog čitaoca. Čitamo da bismo kroz likove bolje razumeli sebe same, da bismo skinuli koprenu s očiju, otkrili nešto o sebi, što može biti jedan od najintimnijih trenutaka. Zbog toga je književnost korisna, iako nam ne pruža neku utehu što se samog života tiče. Možda čini upravo suprotno.

Uprkos tome što je Gotje u njoj nalazio utehu, bio je svestan činjenice da je književnost nepotrebna i samim tim, beskorisna. Zbog toga je napisao da „ništa što je lepo nije neophodno da bismo preživeli. Kada bi nestalo cveća, svet ne bi pretrpeo preveliku materijalnu štetu; a ipak, ko bi poželeo da cveća nema?“
 
Autor: Alehandro Gamero
Izvor: lapiedradesisifo.com
Prevod: Sonja Laštro